Tafos

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Položaj nekih od Tafijskih ostrva

Tafos (grčki: Τάφος) ili Tafijska ostrva (Ταφίων νῆσοι) ili Teleboidi (Τηλεβοῶν νῆσοι)[1] starogrčki je naziv za skupinu malih ostrva u Jonskom moru, koja leže uz obalu Akarnanije na zapadu Grčke.[2] Stanovnici tih ostrva ― Tafljani ili Telebojani ― često se kod Homera spominju kao vešti gusari.[3] Kada je boginja Atena posetila Telemaha na Itaci da bi ga podstakla da krene na put u Pilos, uzela je na sebe lik Mentesa, "gospodara Tafljana veštih s veslima".[4] Tafljani ili Telebojani spominju se u mitu o Amfitrionu, koji ih je i pokorio.[5]

Do vremena Euripida ova su ostrva poistovećena s Ehinadima: u Ifigeniji na Aulidi (405. pne.) Halkiđanke koje čine hor uhodile su helensku flotu i videle Eurita "koji je predvodio tafljanske ratnike s belim oštrim veslima, podanika Megesa, sina Filejevog, koji je otišao s Ehinadskih ostrva, gde mornari ne mogu pristati".[6] Glavno od tih ostrva Homer zove Tafos,[7] a kasniji ga pisci nazivaju Taphiūs, Taphiussa ili Taphias (Ταφιοῦς, Ταφιοῦσσα, Ταφιάς)[8], a čini se da se radi o ostrvu koje se danas zove Meganisí i nalazi se istočno od veće Lefkade. Drugo po veličini od Tafijskih ostrva zvalo se Carnus, danas Kálamo.[9] .

Tafljani su sebe smatrali potomcima Perseja, jer je majka Tafija, njihovog osnivača-eponima, bila unuka Persejeva i s Posejdonom je rodila Tafija. Prema drugoj tradiciji, Tafije je bio pripadnih leleškog plemena i unuk Lelega. Najpoznatiji tafijski kralj bio je Pterelaj, kome je Posejdon podario jednu zlatnu vlas, koja ga je činila besmrtnim sve dok se nalazila u kosi, ali ju je iščupala njegova kći Kometo da bi pomogla Amfitrionu, koji je zaratio na Tafljane. Pobedivši Tafljane, Amfitrion je krenuo natrag u Tebu, ali je Zevs uzeo njegov lik i pre njega stigao Amfitrionovoj ženi Alkmeni, s kojom je proveo strasnu noć i začeo Herakla.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Strabon, Geografija', X, p. 459.
  2. Plinije Stariji, Prirodoslovna pitanja, IV, 12, 19.
  3. Npr. Homer, Odiseja, XV, 427; XVI, 426.
  4. Homer, Odiseja, I, 105.
  5. Herodot, Istorije, V, 99; Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 6-7; Strabon, loc. cit.; Plaut, Amfitrion, 1.1.
  6. Iphenigea
  7. Homer, Odiseja, I, 417.
  8. Strabon, loc. cit.; Plinije Stariji, loc. cit.; Stefan Vizantinac, s. v. Τάφος.
  9. Npr. v. Barrington Atlas of the Greek and Roman World.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]