Sumerska umjetnost
Sumersko-akadska kultura (2900.- 1950. pne.) javlja se rano s tim da su neki gradovi najpre u Sumeru imali prednosi i značaj od ostalih. Tako Ur u I Urskoj dinastiji od 2280.- 1600. pne. (a posle njega i Uruk i Lagaš) osnovana je država u Sumeru koja se prostirala sve do sredozemlja. Posle dvadesetak godina pod Saragonom nastala je prva monarhija koju su kasnije proširili Akadi od Sredozemlja do Elama. Posle su vladale dinastije Ura i uspele da postave svoju vladavinu. Period Džemedetski traje od 2900. do 2600. pne. ranodinastički period Ura I od 2500.- 2400. pne. akadski period 2350.- 2170. pne. i period III dinastije Ura 2050.- 1950.pne.
Sumeri su tvorci klinastog pisma. Imaju malo ostataka iz oblasti arhitekture, jer je njihov građevinski materijal ćerpič i drvo. Neopterećeni životom posle smrti, njihova umetnost je utilitarna i pragmatična.
Sumerska skulptura je geometrijska i ekspresivna, a ne realistična. Sumerski vajar formu dobija kombinovanjem kupe i valjka, za razliku od Egipćana, čije su skulpture kubične. Ruke i noge su okrugle kao cevi, a duge suknje koje nose su tako glatke i okrugle, kao da su rađene na strugu. Ova karakteristika se zadržala i mnogo kasnije, u mesopotamskoj skulpturi, koja je bila znatno bila bogatija oblicima. Sumerske skulpture su modelovane od raznih vrsta materijala ili livene u bronzi. Figure su snažne zdepaste, zamišljenog izraza, neidealnih proporcija: kratak vrat, široka ramena, veliki nos, bez istaknutog pokreta. Oči su neprirodno velike i najupadljiviji su element skulpture, koja je mahom uprošćena. Izvedene su umetanjem raznobojnog materijala i dragocenog kamenja. Verovatno predstavljaju duhovnost (božanstva imaju znatno veće oči od običnih ljudi). Reljef: nema perspektive i skraćenja, važi zakon frontaliteta (oko i gornji delovi tela frontalno, a lice i noge u profilu), dubina se prikazuje pomoću ravni.
Sumeri su živeli u gradovima-državama, od kojih je svaka imala svog mesnog boga, dok je vladar, vrhovni sveštenik, bio predstavnik boga na zemlji. Njihova umetnost je uglavnom bila namenjena obožavanju božanstava.
Dela:
- Ženska glava iz Uruka, 3500 – 3000 godine pne.
Statua je bila u prirodnoj veličini. Telo je verovatno bilo izrađeno od drveta, koje je vremenom propalo, tako da je sačuvana samo mermerna glava. Oči i obrve su bile izvedene umetanjem materijala, a glava je bila prekrivena perikom od zlata ili bakra. Kao umetničko delo, ova glava je na istom nivou kao i najlepša dela egipatskog vajarstva Starog carstva- Meko zaobljeni obrazi, fini lukovi usana, kombinovani sa nepomičnim pogledom ogromnih očiju stvaraju ravnotežu između čulnosti i strogosti, dostojnu svake boginje. Nalazi se u iračkom muzeju u Bagdadu.
- Kipovi iz Abuovog hrama, 2700. – 2500. godine pne.
Skupina desetak figura predsatvlja božanstva, sveštenike i vernike. Najviša među njima je Abu - bog vegetacije, visoka 76cm. Druga po veličini je boginja majka. Dva božanstva razlikuju se od ostalih figura, pored visine i većim prečnikom zenica. Cela grupa je verovatno stajala u celi Abuovog hrama. Sveštenici i vernici su stajali pred božanstvima i očima razgovarali sa njima. Verovalo se da su bogovi prisutni u svojim likovima, a da statue vernika zamenjuju portretisane osobe i u njihovo ime čitaju molitve. Ipan, likovi nemaju težnju za postizanjem stvarne sličnosti sa portretisanim osobama. Tela i lica su strogo uprošćena i šematska, da ne bi skretala pažnju sa očiju. Ova skupina je isklesana od komada mermera.
- Zastava iz Ura, 2500. godine pne.
Zastava iz Ura predstavlja ukrasnu ploču sa dvostrukim pročeljem. Tema je rat i mir, sa inkrustacijama. Sadrži friz od zlata i lapis lazuli (kamen modar sa iskricama zlata). Ističe se sređenost, postignuta uvođenjem linija tla. Na gornjem delu je predstavljena gozba, a u donjem robovi koji donose jela. Dostojanstvenici koji sede su iste visine kao i oni koji stoje, dok su robovi manji - hijerarhija predstavljena izokefalijom. Materijalizacija je primitivna - na isti način se tretiraju ljudska koža i haljine od kozije dlake.
- Jarac i drvo, iz Ura, 2600.g.pne.
To je žrtveni stalak iz Ura. Napravljen je, ne klesanjem iz jednog komada kamena, već dodavanjem različitih "mekih" materijala - drveta, zlatnih listića i lazulita, što mu znatno dodaje na realističnosti. Stalak prikazuje jarca koji se propinje uz rascvetalo drvo. Životinja je čudesno živa i puna snage. Ima skoro demonski pogled dok nas posmatra između grana simboličkog drveta, posvećenog bogu Tamuzu. Predstavlja otelotvorenje principa muškosti u prirodi. Ovakvo udruživanje životinja sa božanstvima je nasleđeno iz praistorije. Ono po čemu se Sumeri razlikuju je što njihove svete životinje imaju aktivnu ulogu.
- Harfa iz Ura, oko 2600.g.pne.
Sačuvan je umetak u korpusu rezonatora harfe, ka kome su prikazane razne životinje koje obavljaju ljudske poslove - vuk i lav nose hranu na neku gozbu, magarac, jelen i medved sviraju na istoj harfi na kojoj se ukras i nalazio. Na vrhu se nalazi omiljeni sumerski motiv - junak koji drži dva obgrljena bika sa ljudskim glavama. Dispozicija likova je na horizontalnim linijama tla - kao u egipatskoj umetnosti, ali je umetnik očigledno bio veoma slobodan u prikazivanju likova. Preklapanje likova i skraćenje ramena nije bilo karakteristično za stroge egipatske kanone. Iako ova predstava danas izgleda komično, ona verovatno nije izrađena u toj nameri, a pravo značenje nije sačuvano. Ipak, tu vidimo najstarije pretke basni o životinjama.
Pred kraj ranodinastičkog perioda, moć gradova-država je počela da opada. U isto vreme Semiti, nastanjeni u severnoj Mesopotamiji su se kretali na jug i na mnogim mestima preplavili Sumerce. Oni su prihvatili sumersku civilizaciju, ali su bili manje vezani za tradicije grada-države. Zato ne iznenađuje što su oni u Sargonu iz Akada i njegovim naslidnicima videli prve mesopotamske vladare koji su se otvoreno nazivali kraljevima i težili da vladaju celom zemljom. Umetnost se našla pred novim zadatkom – glorifikacija suverena. Dolazi do udaljavanja od formalne apstrakcije kod skulptura, kao novog shvatanje kraljevskog dostojanstva. Reljef postaje slobodniji – piramidalne kompozicije. Veća je realističnost predstavljanja. Slike pričaju priču, a ne prikazuju lepotu. Umetnost je svetovnog karaktera i veliča kralja. Javlja se stilizacija kose i brade.
Dela:
- Glava akadskog vladara, 2300 – 2200 godine pne., bronza
Bez obzira na to što su joj oči iskopane (u njih je nekad bio umetnut neki dragocen materijal), ona je još uvek ubedljiva u sličnosti i veličanstvena. Lice je uokvireno bogato ukovrdžanom kosom i bradom. Iako je modelovana sa neverovatnom preciznošću, ne gubi organski karakter i ne postaje puki ornament. Složena tehnika livenja i umetanja dragog kamenja govori o pravom majstorstvu.
- Pobednička stela Naram – Sina, 2300 – 2200 godine pne., najstariji spomenik u slavu osvajača
Sargonov unuk, Naram-Sin, ovekovečio j sebe i svoju pobedonosnu vojsku u reljefu na velikoj steli - uspravnoj kamenoj ploči od ružičastog peščara, koja je služila kao beleg. Odbačene su ukočene linije tela. Kraljevi vojnici napreduju između drveća na padini planine. Iznad njih stoji Naram-sin, trijumfujići, dok pobeđeni neprijateljski vojnici mole za milost. Greju ga tri sunca - povoljne zvezde, simboli božanske vladavine. On je snažno aktivan, kao i njegovi vojnici, ali njegova veličina i izolovan položaj mu daju nadljudski status. Nosi krunu sa rogovima, koja je do tada bila rezervisana za bogove. iza njega su samo vrh planine i nebeska tela. Lice mu je prikazano u profilu, dok su oči i ramena frontalni (Vidi Umetnost starog Egipta). Pokušaj dočaravanja prostora superponiranjem likova, ali na kosoj liniji, za razliku od dosadašnje horizontalne.
Vlast akadskih kraljeva okončana je kada su plemena sa severoistoka sišla u mesopotamsku ravnicu i zavladala njom za više od pola veka. Isterali su ih 2125.g.pne. kraljevi iz Ura. Oni su obovili ujedinjeno kraljevstvo. Za vreme tuđinske vladavine, Lagaš, današnji Teloh, jedan od gradova-država je uspeo da zadrži nezavisnost. njegov vladar, Gudea, bio je dovoljno oprezan da kraljevsku titulu vrati gradskom bogu i obnovi njegov kult.
Dela:
- Glava Gudea
Gudea, ma koliko bio privržen tradicionalnim vrednostima, nasledio je i osećaj lične važnosti od akadskih kraljeva. Njegova portretna glava mnogo je manje izrazito individualna od glava akadskih vladara, ali njeni oblici su daleko od čiste geometrizacije ranih sumerskih skulptura. Izrađena je od diorita sa naglašenom prefinjenošću i toliko uglačana da izaziva neobičnu igru svetlosti na licu.
Drugi milenijum pre nove ere je bio period skoro neprekidnih nemira u Mesopotamiji. Centralna vlast bila je u rukama domaćih vladara samo u periodu između 1760. i 1600. godine pne., kada je Vavilon preuzeo ulogu koju su nekad imala Akad i Ur. Hamurabi, osnivač vavilonske dinastije, je najznačajnija figura tog razdoblja. Gledao je na sebe kao na miljenika boga sunca Šamaša, čija je misija bila uvođenje pravde na zemlji. Grad je postao kulturno središte Sumera i sačuvao ugled još više od hiljadu godina pošto je prošpala njegova politička moć.
Umetnost iz ovog perioda je slična novosumerskoj. Odlikuju je mnoštvo fantastičnih životinja, bikova i lavova, čiji su kipovi stražarili na vratima. U ovom periodu nastao je Hamurabijev zakonik (oko 1760. godine pne.). Zakonik je isklesan na visokoj steni od diorita, na čijem vrhu je predstavljen sam Hamurabi oči u oči sa bogom Šamošem, što predstavlja paralelu sa statuama iz Abuovog hrama. Iako je isklesan četiri veka posle Gudeinih statua, on je čvrsto vezan za njih, kako stilom, tako i tehnikom. Reljef je veoma visok, tako da figure deluju izduženo u odnosu na figure na Naram-Sinovoj steli.
