Spoljašnje uvo

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Spoljašnje uvo
Gray907.png
Spoljašnje i srednje uvo, gledano sa prednje strane
Gray904.png
Ušna školjka
Latinski Auris externa
Gray's subject #229 1033
MeSH External+Ear
Dorlands/Elsevier Outer ear

Spoljašnje uvo (lat. auris externa) je spoljni deo uva ili čula sluha, čija je funkcija da primi ili „uhvati“ zvučne talase iz spoljašnje sredine, odredi iz kog pravca oni dolaze, i kanališe ih (ili sprovede) u unutrašnje uvo. Komponente spoljašnjeg uva su: ušna školjka i spoljašnji ušni kanal, kao i bubna opna, koja prema nekim izvorima ulazi u sastav srednjeg uva jer se nalazi na prelazu između spoljašnjeg i srednjeg uva.[1]

Svi delovi spoljašnjeg uva služe da šta bolje sprovedu zvučne talase preko bubne opne do srednjeg uva. Kod čoveka funkcije spoljašnjeg uva manje su razvijene nego kod mnogih životinja, što im omogućava lakšu orijentaciju u prostoru i zaštitu od opasnosti. Ako se zvučnim talasima zatvori pristup do bubne opne kroz spoljašnje uvo, to ne dovodi do potpune gluvoće, već samo do teške nagluvosti, jer zvučni talasi i pomoću vibracija lobanjskih kostiju dospevaju do lavirinta (kraniotimpanalno sprovođenje zvuka).[2]

Embriologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Razvoj spoljašnjeg uva počinje u petoj nedeljiembronalnog razvoja. Spoljašnji slušni kanal je prvi faringealni usek ušne školjka ili okolina prvog faringealnog useka. Sa obe strane navedenog prvog faringealnog useka formiraju sa po tri mezenhimna ispupčenja pokrivena ektodermom. Od njih kasnije nastaje ušna školjka.[3]

Krajem embrionalnog perioda diferenciraju se hrskavice ušne školjke, a spoljašnji epitel bubne opne nastaje od ektoderma prvog faringealnog useka. Vezivnotkivni deo nastaje od mezenhima prvog i drugog faringealnog luka. Unutrašnji epitel nastaje od endoderma prvog faringealnog špaga.[4]

Anatomija spoljašnjeg uva[uredi - уреди | uredi izvor]

Anatomski gledano spoljašnje uvo sa sastoji od; ušne školjke i spoljašnjeg slušnog kanala koji se slepo završava spoljašnjom stranom bubne opne. Ovaj deo slušnog aparata ima funkciju sakupljanja zvučnih talasa i njihovo usmeravanje na bubnu opnu koja ujedno predstavlja i spoljni zid srednjeg uva. Na ušnoj školjci je koža čvrsto srasla sa perihondrijumom. Spoljašnji slušni kanal ili hodnik kod odraslog čoveka se deli na proksimalni, koštani, i na distalni, membranozni deo. Na mestu gde se oni sastaju slušni kanal je najuži.

Ušna školjka[uredi - уреди | uredi izvor]

Ušna školjka je sa spoljašnje strane glave vidljivi deo uva napravljen od hrskavice koja omogućava da slušalac locira izvor zvuka. Ušna školjka koja ima oblik levka locirana je na bočnoj strani glave između viličnog zgloba i mastiodnog nastavka.

Ušna školjka je kožno-hrskavice građe, osim u donjem delu, koji nosi naziv resica ili aurikula (lat. lobulus auricularis), u kome nedostaje hrskavica.

Na ušnoj školjci razlkujemo; spoljašnju i unutrašnju (konveksnu) stranu i jednu obodnu ivicu (koja je ispupčena). Sa obe strane uša školjka je nabrana (udubljenjenjima i ispupčenjima). U njenom centralnom delu sa spoljašnje strane školjke nalazi se centralno udubljenje (lat. concha auricularis), koje se nastavlja u spoljašnji ušni kanal uva. U ovom delu udubljenja nalazi se trouglasto ispupčenje obraslo dlačicama (lat. tragus), čije je vrh okrenut unazad.

Spoljašnji slušni kanal[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnji slušni kanal ili spoljašnji ušni kanal (lat. meatus acusticus externus)) je cevasti organ koji usmerava zvučne talase ka bubnoj opni. Spoljašnji slušni kanal pruža se od ušne školjke (lat. concha auricularis) do bubne opne (lat. membrane tympatica) u dužini od 2,5 sm, koja odvaja kanal od bubne duplje (lat. cavitas tympatica). Spoljašnji slušni kanal je na jednom kraju otvoren i slobodno komunicira sa spoljašnjom sredinom a na drugom zatvoren tj. prekriven bubnom opnom.[5]

Spoljašnji slušni kanal organ je opnasto-hrskavičavno-koštane građe, obložen kožom sa spoljnje strane. Koža spoljašnjeg ušnog kanala, koja je čvrsto srasla za njegove zidove, postepeno se istanjuje prema bubnoj opni. U koža spoljašnjeg ušnog kanala smeštene su lojne i velike znojne žlezde (lat. concha auricularis). Sekret lojnih i ceruminoznih žlezda, zajedno sa izumrlim ćelijama epiderma kože čini ušnu mast (cerumen), koja u slučaju hiperprodukcije može da obrazuje čep i delimično omete sluh.

Spoljnu trećinu spoljašnjeg slušnog kanala gradi opnasto-hrskavičavni deo (lat. meatus acusticus externus cartilagineus) koji se pruža koso, naviše, unutra i unazad. Unutrašnje dve trećine spoljašnjeg slušnog kanala gradi koštani deo koji počinje od spoljašnjeg slušnog otvora (lat. porus acusticus externus) i pruža se put unutra, napred i naniže. Opnasto-hrskavični i koštani deo međusobno grade tup ugao otvoren prema napred i naniže.

Unutrašnji promer kanala nije u svim njegovim delovima jednak. Kanal je najuži u koštanom delu, i to na granici spoljašnje tri četvrtine i unutrašnje četvrtine kanala.

Bubna opna[uredi - уреди | uredi izvor]

Bubna opna
U gornjem delu je labavi deo a u donjm zategnuti deo.
U sredini se nalazi drška šekića

Bubna opna ili bubnjić (lat. Membrana tympanica) je tanka pregrada, u obliku valjka ili membrane, koja razdvaja spoljašnje i srednje uvo. Ona mehanički štiti srednje uvo od spoljašnjeg okruženja. Bubnjić se nalazi na kraju spoljašnjeg slušnog hodnika (kanala), i nagnuta je pod uglom od 45% prema spoljašnjem slušnom kanalu i smeštena je u timpaničnom useku ovog kanala. Bubna opna je ujedno i prvi organ uva koji reaguju na zvučne talase koji se sprovode kroz spoljašnji slušni kanal.

Bubna opna je vrlo tanka membrana, debljine oko 0,1 mm. Zbog male debljine ona je skoro providna, pa se kroz nju nazire privezana prva slušna koščica („čekić“). Zbog male debljine bubna opna podložna cepanju pod dejstvom veoma jakih zvučnih nadražaja. Bubna opna nije ravna, i ne radi kao pasivna membrana. Ona je konusnog oblika zbog činjenice da je jedan mali mišić stalno drži u zategnutom stanju. Struktura njenog oscilovanja relativno je složena, jer na različitim frekvencijama različiti delovi opne učestvuju u oscilovanju. Tako se sa porastom frekvencije smanjuje efektivna površina opne koja učestvuje u oscilovanja.[6]

Bubna opna se sastoji iz dva dela, zategnutog i labavog:

Zategnuti deo bubne opne (lat. pars tensa)

Zategnuti deo zauzima dosta veću površinu. On je zategnut u obliku levka između drške čekića i koštanog dela slušnog kanala. Zategnuti deo je izgrađen iz tri sloja:

  • sa spoljašnje strane (koja je okrenuta spoljašnjem slušnom kanalu) prekriven je kožom. Ova koža je tanka i pri pregledu otoskopom (pri osvetljenju) reflektuje svetlost.
  • središnji deo je izgrađen od vezivnog tkiva (lat. stratum fibrosum). Ovde je spoljašnji sloj vezivnog tkiva građen od vlakana koja su raspoređena radijarno a unutrašnji sloj od vlakana koja su raspoređena kružno. Na ivici bubne opne ova vlakna grade jedan fibrozni prsten, preko koga je bubna opna uleže u pomenuti usek spoljašnjeg slušnog kanala.
  • sa unutrašnje strane (prema bubnoj duplji) prekrivena je sluzokožom.
Labavi deo bubne opne (lat. pars flaccida)

Labavi deo je manji deo bubne opne koji leži u njenom gornjem delu. Ovaj sloj, kome nedostaje vezivni sloj sastoji se od kože (spolja) i sluzokože (unutra)

Mišići spoljašnjeg uva[uredi - уреди | uredi izvor]

Mišići spoljašnjeg uha

Mišići spoljašnjeg uva su mali zakržljali mišići, koji se zrakasto pružaju od ušne školjke do okolnih koštanih struktura i aponeuroze svoda lobanje.[7][8][9] Ovu grupu sačinjavaju tri parna mišića:

  • prednji ušni mišić (lat. musculus auricularis anterior),
  • gornji ušni mišić (lat. musculus auricularis superior) i
  • zadnji ušni mišić (lat. musculus auricularis posterior).

Svi oni su inervisani granama facijalnog živca i kod čoveka nemaju nikakvo dejstvo (odnosno mogu neznatno da pomeraju ušnu školjku kod pojedinih osoba). Kod nekih vrsta životinja ovi mišići mogu da pomeraju spoljašnje uho u raznim pravcima i da ga okreću ka izvoru zvučnih talasa.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Prives M. G., Lыsenkov N. K., Buškovič V. I. Anatomiя čeloveka / red. M. G. Prives. — izd. 9-e, pererab. i dop. — M.: Medicina, 1985. — 673 s. — 110 000 эkz.
  2. Penđer I. - Otorinolaringologija za studente stomatologije, Nauka 2006. , ISBN 86-7621-145-0
  3. Afanasьev Ю. I., Юrina N. A., Kotovskiй E. F. i dr. Glava 12. Sensornыe sistemы. Organы čuvstv, Gistologiя, citologiя i эmbriologiя Pod red. Ю. I. Afanasьeva, N. A. Юrinoй. — M.: Medicina, 2002. — S. 332—378. — 744 s. — ISBN 5-225-04523-5.
  4. Asanov A. Ю., Demikova N. S., Morozov S. A. Osnovы genetiki i nasledstvennыe narušeniя razvitiя u deteй red. A. Ю. Asanov. — M.: Izdatelьskiй centr «Akademiя», 2003. — 224 s. — 20 000 эkz. — ISBN 5-7695-0966-X.
  5. Soldatov I. B. Lekcii po otorinolaringologii: Učeb. posobie. — M.: Medicina, 1990. — 288 s. — (Učeb. lit. dlя studentov med. in-tov). — 40 000 эkz. — ISBN 5-225-00848-8.
  6. Šuplяkov V. S. Glava 3. Fiziologiя periferičeskogo otdela sluhovoй sistemы // Sluhovaя sistema / red. Я. A. Alьtman. — L.: Nauka, 1990. — S. 156—223. — 620 s. — (Osnovы sovremennoй fiziologii). — 1800 эkz. — ISBN 5-02-025643-9.
  7. Slavoljub V. Jovanović, Nadežda A. Jeličić (2000). Anatomija čoveka – glava i vrat. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0604-9. 
  8. Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić (1987). Deskriptivna i topografska anatomija čoveka. Beograd, Zagreb: Naučna knjiga. 
  9. Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. http://www.graysanatomyonline.com/. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Senzorni sistem - Čulo sluha - uredi
Periferno čulo sluha
Spoljašnje uvo: Ušna školjka  Spoljašnji slušni kanal    Cerumen

Srednje uvo: Bubna opna  Slušne koščice (ČekićNakovanjUzengijaMišići srednjeg uva  Eustahijeva tubaBubna duplja

Unutrašnje uvo: Puž (Vestibulum  Polukružni kanalići Vestibulokohlearni živac

Centralno čulo sluha

Mozak: Kohlearna jedra → Gornje olivarno jedro → Kolikulus inferior → Medijalno kolenasto telo → Primarni slušni centar