Spartakov ustanak

Izvor: Wikipedia


Spartakov ustanak
Dio rimskih robovskih ustanaka
Italy and environs, 218 BC.gif
Datum 73. - 71. pne.
Lokacija Italija
Rezultat odlučna rimska pobjeda
Zaraćene strane
Vojska odbjeglih robova Rimska Republika
Komandanti
Spartaka[›],
Kriks †,
Enomaj †,
Kasto †,
Ganik †
Gaius Claudius Glaber,
Publius Varinius,
Gnaeus Clodianus,
Lucius Gellius Publicola,
Gaius Cassius Longinus,
Gnaeus Manlius,
Marko Licinije Kras,
Gnej Pompej Veliki,
Marcus Terentius Varro Lucullus,
Lucius Quinctius,
Gnaeus Tremellius Scrofa
Snage
120.000 odbjeglih robova i gladijatora, uključujući neborce; ukupan broj boraca nepoznat. 3.000+ pripadnika milicije,
8 rimskih legija (40.000–50.000 ljudi),
12.000+ - nepoznate organizacije.
Gubici
nepoznati ali vjerojatno gisoki
(50, 1.000, ili 4.000 kroz postupak desetkovanja)
^ a: pretpostavlja se da je mrtav, tijelo nije nađeno

Spartakov ustanak, Gladijatorski ustanak ili Treći ustanak robova bio je ustanak robova koji se desio između 73. i 71. godine pre n. e. i poslednji u nizu neuspelih i međusobno nepovezanih ustanaka koje su dizali robovi protiv Rimske republike, poznat pod zajedničkim imenom Ustanci robova. Spartakov ustanak je bio jedini ustanak koji je direktno pretio Italiji i koji je bitno zabrinuo Rimljane zato što su ustanici u početku imali dosta uspeha u borbama s rimskom vojskom. Ustanak je na kraju ugušen zahvaljujući vojnim naporima jednog jedinog komandanta, Marka Licinija Krasa, ali su se posledice ovog ustanka još dugo nakon njegovog gušenja osećale u rimskoj politici.

Između 73. i 71. godine pre n. e., grupa odbeglih robova — prvobitno grupa od nekih 70 odbeglih gladijatora koja je uskoro prerasla u grupu od više od 120.000 ljudi, žena i dece — lutala je Italijom i pljačkala i pustošila sve pred sobom. Grupa je imala nekoliko vođa, među kojima je bio i legendarni gladijator Spartak. Za borbu sposobni muškarci ove grupe, bili su neverovatno efektna vojska koja je nizala uspeh za uspehom u sukobima sa rimskom vojskom, počev od lokalnih izvidnica, preko rimske milicije do profesionalno istreniranih rimskih legionara koji su bili pod konzularnom komandom. Plutarh je opisao njihove akcije kao pokušaj rimskih robova da pobegnu od svojih gospodara kroz Cisalpsku Galiju, dok su Apijan i Flor[1] okarakterisali ustanak kao građanski rat u kome su robovi imali za krajnji cilj da zauzmu i sam Rim.

Rimski senat je bio uznemiren vestima o neprestanim vojnim uspesima ove grupe, kao i o njihovim napadima na rimske gradove i sela, što ga je navelo na odluku da pošalje osam legija pod strogim ali efikasnim vođstvom Marka Licinija Krasa. Rat se završio 71. godine pre n. e. nakon dugih i ogorčenih borbi kada su robovi, povlačeći se pred Krasovim legijama, shvatili da su legije Pompeja i Marka Terencija Varona Lukula krenule da im zađu s leđa i da im postave zamku, te su se bacili u poslednji i odlučujući napad na Krasove legije, i tom prilikom pretrpeli su potpun poraz i bili sasvim uništeni.

Spartakov ustanak je imao velikog značaja na razvoj rimske istorije, uglavnom zbog efekta koji je imao na uspon dvojice vojskovođa, Pompeja i Krasa. Njih dvojica su iskoristili uspeh u gušenju ovog ustanka kako bi utvrdili svoje političke karijere. Zapretili su svojim legijama i time uspeli da izbore za senat koji su se održali 70. godine pre n. e. okrenu u svoju korist. Njihov rad kao konzula doprineo je potkopavanju rimskih političkih institucija što je kasnije dovelo do prelaska Rimske republike u Rimsko carstvo.

Ropstvo u Rimskoj republici[uredi - уреди]

Tokom istorije starog Rima, postojanje jeftine radne snage — robova — u većoj ili manjoj meri bio je veoma bitan faktor za razvoj njegove ekonomije. Robovi su se nabavljali na različite načine, uključujući kupovinu od stranih trgovaca kao i pretvaranje stranog stanovništva u robove na osvojenim teritorijama[2]. S obzirom na veliko učešće Rima u osvajačkim ratovima u toku 1. i 2. veka pre n. e., desetine, ako ne i stotine hiljada robova bilo je dovođeno u Rim iz raznih evropskih i mediteranskih zemalja[3] [4]. Veoma ograničen broj robova radio je kao posluga, zanatlije ili lični pomoćnici, dok je ogroman broj njih radio u rudnicima ili u poljima Sicilije i južne Italije[5][6]

Robovi su u Rimskoj republici bili tretirani uglavnom veoma grubo i surovo. Pred zakonom Republike, rob se nije smatrao osobom, već svojinom. Vlasnici su mogli da zloupotrebljavaju, povređuju čak i ubiju svoje robove bez ikakvih pravnih posledica. Postojalo je veoma mnogo tipova robova, a najniži i najbrojniji, oni koji su radili u poljima i u rudnicima bili su podvrgavani iscrpljujućem fizičkom radu tokom celog svog života[7].

Prevelika surovost i ugnjetavanje robova dovodilo je do pobuna i ustanaka. Godine 135. pne. izbio je Prvi ustanak robova, a 104. pne., izbio je Drugi ustanak robova. Oba su izbila na Siciliji, gde su male grupe pobunjenika uspele da okupe desetine hiljada sledbenika koji su želeli da se spasu represivnog života rimskog roba. Iako su oba ova ustanka smatrana ozbiljnim društvenim poremećajima u kojima je senat morao da upotrebi direktnu vojnu intervenciju koja je trajala više godina, nikada se nisu smatrala ozbiljnom pretnjom Republici. U Italiji nikada nije bilo ustanaka robova, niti su robovi ikada bili smatrani potencijalnom pretnjom gradu Rimu. Ovo se sve promenilo po izbijanju Trećeg ustanka robova — Spartakovog ustanka.

Početak ustanka[uredi - уреди]

Kapuanski ustanak[uredi - уреди]

Mozaik koji se danas nalazi u Galeriji Borgeze

U Rimskoj republici u prvom veku pre nove ere gladijatorske borbe su bile veoma popularan način zabave. Nekoliko škola za gladijatore (latinski: ludi) bilo je osnovano širom Italije kako bi se obučili gladijatori za takmičenja[8]. U tim školama podučavali su se borbi u areni kriminalci, ratni zarobljenici (koji su se smatrali robovima), i slobodni ljudi koji su odlučili da borbama u areni zarađuju za život[9]. Godine 73. pne., grupa od oko 200 gladijatora u školi Lentula Batijata u gradu Kapua planirala je bekstvo. Kad je njihov plan otkriven, njih oko 70 dograbilo je kuhinjske alatke, prokrčilo sebi put ka slobodi i dokopalo se gladijatorskog oružja i oklopa.[10] [11][12] [13]

Kad su se našli na slobodi, odbegli gladijatori su izabrali sebi vođe — dva galska roba, Kriksa i Oinomaja — kao i Spartaka, za koga se veruje da je bio poreklom Tračanin i da je prvo bio vojnik u rimskim legijama, a da je potom bio osuđen na ropstvo. Drugi izvori pak tvrde da je bio zarobljenik koga su uhvatile rimske legije[14][15]. Takođe se dovodi u pitanje i Spartakovo poreklo. Naime, on se borio kao Treks, tako da je njegov nadimak "Tračanin" mogao lako da se odnosi i samo na vrstu gladijatorske borbe koju je upražnjavao u areni[16].

Ovi odbegli robovi su lako odneli pobedu nad malom grupom rimskih vojnika (poslatih iz Kapue u poteru za njima) i naoružali se vojnim i gladijatorskim oružjem[17]. Izvori su donekle kontradiktorni što se tiče redosleda događaja neposredno nakon bega, ali svi se slažu da je ova grupa odbeglih gladijatora pljačkala okolinu Kapue, regrutovala mnoge druge robove i da se na kraju povukla na sigurnije položaje na Vezuvu[18].

Poraz pretorske vojske[uredi - уреди]

Prva kretanja rimske vojske i robova, od početka kapuanskog ustanka do 73—72. godine pre n. e.

Kako je ustanak buknuo u Kampaniji, regionu koji je služio kao letovalište bogatim i uticajnim Rimljanima gde su se nalazili njihovi veliki posedi, rimske vlasti su veoma brzo saznale šta se dešava. S početka, ustanak je bio shvaćen kao talas kriminala i ne kao oružani ustanak.

Međutim, nešto kasnije iste godine, Rim je poslao vojsku pod pretorskom komandom kako bi ugušila ustanak[19]. Rimski pretor, Gaj Klaudije Glaber, sakupio je vojsku od 3.000 ljudi koji nisu bili legionari nego milicija,„ ...pokupio ih je na brzinu i nasumice, jer Rimljani ovo još uvek nisu smatrali ratom već napadom, nešto nalik na prepad ili pljačku.“[11] Glaberove snage su opkolile robove na Vezuvu i blokirale jedini poznati put koji je vodio niz planinu. Glaber je onda mislio da samo treba da sačeka da glad natera robove na predaju.

Spartakove snage, iako bez vojne obuke, pokazale su veliku domišljatost u upotrebi lokalnih materijala i lukavih nekonvencionalnih taktika u sukobu sa disciplinovanim rimskim vojnicima[20] [21]. Kao odgovor na Glaberovu opsadu, Spartakovi ljudi su napravili konopce i merdevine od vinove loze i drugog rastinja koje su našli u okolini i iskoristili ih da se spuste niz litice koje su se nalazile s druge strane planine, suprotne od one gde su se nalazili Glaberovi vojnici. Spustili su se niz Vezuv, zaobišli ga i zašli s leđa Glaberovim snagama, napali ih i potpuno uništili[11][20][22][23][24].

Ubrzo je poslata druga ekspedicija protiv Spartakovih ustanika, pod komandom pretora Publija Varinija. Varinije je podelio svoje snage na dva dela i stavio ih pod komandu svoja dva podređena komandanta: Furija i Kosinija. Plutarh kaže da je Furije imao pod svojom komandom nekih 2.000 ljudi, međutim, nisu poznate preostale snage, niti da li je ekspedicija bila sastavljena od milicije ili legionara. Robovi su i ovu ekspediciju potukli do nogu: Kosinije je poginuo, Varinije je za dlaku uspeo da pobegne a oružje i oprema pali su u ruke pobunjenicima[11][12][25]. Nakon ovih pobeda, sve više robova je hrlilo u redove Spartakove vojske, kao što su to „uradili i mnogi stočari i pastiri u regionu“, čime se broj pobunjenika popeo na oko 70.000[11][26]. Pobunjeni robovi proveli su zimu 73—72. godine pre n. e. u snabdevanju svojih novih regruta oružjem i proširivanju teritorije na kojoj su delovali (Nola, Nucerija, Turij i Metapont)[13].

Pobede robova međutim, takođe su imale svoju cenu. U toku borbi, nestao je jedan od vođa — Oinomaj — verovatno u borbi, i više se ne spominje u istorijskim zapisima[27] [28].

Poraz konzulske vojske 72. godine pre n. e.[uredi - уреди]

U leto 72. godine pre n. e., odbegli robovi su napustili svoja skloništa gde su proveli zimu i počeli da se kreću ka severu, ka Cisalpskoj Galiji[11].

Senat, uzbunjen veličinom ustanka i porazima pretorskih snaga Glabera i Varinija, poslali su dve konzularne legije pod komandom Lucija Gelija Publikole i Gneja Kornelija Lentula Klodijana.

S početka, konzularne legije su imale uspeha. Gelije je napao grupu od 30.000 robova pod Kriksovim vođstvom kod planine Garganije, i ubio je dve trećine pobunjenika, uključujući i samog Kriksa[29].

Od ovog trenutka, pa sve do ulaska Marka Licinija Krasa u sukob, postoje neusaglašenosti u klasičnim izvorima o toku događaja. Dva najrazumljivija istoričara ovog ustanka, Apijan i Plutarh, daju detaljne opise dva veoma različita događaja. Međutim, obe priče nisu kontradiktorne između sebe, već jednostavno govore o dva sasvim različita događaja i ne spominju događaje koji postoje u opisima onog drugog.

Apijanova verzija[uredi - уреди]

Događaji iz 72. godine pre n. e., prema Apijanu

Prema Apijanu, bitka između Gelijevih legija i Kriksovih ljudi nedaleko od planine Garganije bila je početak dugog i komplikovanog niza vojnih intervencija koje skoro da su dovele do direktnog napada Spartakovih snaga na sam grad Rim.

Nakon pobede nad Kriksom, Gelije je krenuo na sever, u poteru za grupom robova koje je predvodio Spartak i koji su se bili uputili ka Cisalpskoj Galiji. Lentulova vojska se raspredila tako što je preprečila Spartakovoj grupi put i konzuli su se nadali da će uhvatiti odbegle robove između svoja dva položaja. Spartakova vojska se sukobila sa Lentulovom legijom, pobedila je, a zatim se okrenula ka Gelijevoj vojsci i naterala rimske legionare da se povuku u rasulu. Apijan tvrdi da je Spartak, kako bi odao počast poginulom Kriksu, pogubio nekih 300 zarobljenih rimskih vojnika tako što ihje naterao da se bore između sebe do smrti, kao gladijatori[8][13][28][30].

Nakon ove pobede, Spartak je užurbano nastavio ka severu sa svojim pristalicama (njih oko 120.000), a prethodno je „spalio sve nepotrebne stvari, pobio sve zarobljenike i poklao sve svoje tovarne životinje kako bi ubrzao kretanje.“

Poražene konzularne snage su se vratile u Rim kako bi se pregrupisale, dok je Spartak sa svojim ljudima napredovao ka severu. Konzuli su ponovo presreli Spartaka negde u oblasti Picentum i još jednom su bili potučeni.

Apijan tvrdi da je Spartak u ovom momentu promenio mišljenje i odlučio se da krene na grad Rim. Flor pak, ne daje detaljnu informaciju kad je Spartak odlučio da krene na Rim, ali tvrdi da je to bio Spartakov cilj od samog početka[13]. Zauzeli su Turij i okolinu, naoružali se i pljačkali okolne teritorije. Opljačkanu robu su menjali s trgovcima za bronzu i gvožđe, kako bi napravili još oružja. S vremena na vreme bi se sukobili s rimskim snagama koje bi uvek pobeđivali.

Plutarhova verzija[uredi - уреди]

Događaji iz 72. godine pre n. e., prema Plutarhu

Plutarhov opis događaja se potpuno razlikuje od Apijanovog. Prema Plutarhu, nakon bitke između Gelijeve legije i Kriksovih ljudi (koje Plutarh naziva Germanima) nadomak planine Garganije, Spartakova grupa se sukobila sa Lentulovim ljudima, pobedila ih, pokupila zalihe i opremu i uputila se odmah pravo ka severnoj Italiji. Nakon ovog poraza, Senat je konzulima oduzeo komandu nad legijama i opozvao ih u Rim[31]. Plutarh ne spominje bitku između Spartaka i Gelijevih legija, niti bitku između Spartakove grupe odbeglih robova i zajedničkih konzularnih snaga kod Picentuma.

Plutarh dalje daje detalje sukoba koje Apijan ne pominje. Prema Plutarhu, Spartakova vojska je nastavila ka severu dok nije stigla u oblast oko grada Mutine (današnja Modena). Tamo je Gaj Kasije Longin, guverner Cisalpske Galije, sa oko 10.000 vojnika pokušao da osujeti Spartakovo napredovanje, ali je i on takođe bio poražen[28][29].

Plutarh više ne spominje nikakve druge događaje do samog početka sukoba između Marka Licinija Krasa i Spartaka u proleće 71. godine pre. n. e. Ne pominje pohod na Rim niti povlačenje u Turij koji je Apijan opisao. Međutim, Plutarh tvrdi da je Kras naterao Spartakove pristalice da se povuku južno od Picentuma, tako da se može zaključiti da su pobunjenici stigli do Picentuma sa juga u ranu 71. godinu pre n. e. i da su se povukli iz Mutine u južnu i centralnu Italiju kako bi prezimili 72—71. godinu pre n. e.

Zašto su to možda uradili kad nije bilo nikakvog očiglednog razloga da ne pobegnu preko Alpa (Spartakov cilj prema Plutarhu) — nije objašnjeno[25].

Rat pod Krasovim vođstvom 71. godine pre n. e.[uredi - уреди]

Događaji iz rane 71. pne. — Marko Licinije Kras je preuzeo komandu nad rimskim legijama, suprotstavio se Saprtaku i naterao pobunjenike da se povuku ka Mesini preko Lukanije. Plutarh tvrdi da se ovo desilo u regionu Picenum, dok Apijan smešta prve bitke između Spartaka i Krasa u region Samnijum.

Iako postoje kontradiktornosti u antičkim izvorima kad su u pitanju događaji iz 72. godine pre n. e., izgleda da to nije slučaj sa događajima iz naredne godine. Uglavnom se svi slažu da se Spartak sa svojim sledbenicima nalazio na jugu Italije početkom 71. godine pre n. e.

Kras preuzima komandu nad legijama[uredi - уреди]

Senat, vidno uznemiren naizgled nezadrživim ustankom koji je zahvatio Italiju, dao je zadatak Marku Liciniju Krasu da se obračuna s pobunjenicima[31]. Kras više nije bio nepoznat rimskim političarima, niti vojnoj komandi pošto je već ratovao pod komandom Lucija Kornelija Sule tokom drugog građanskog rata između Sule i Marijana 82. godine pre n. e., a takođe je služio pod Sulom dok je ovaj vladao kao diktator[32][33]. Krasu je dat čin pretora i dodeljeno mu je šest novih legija pored ranije dobijene dve konzularne legije Gelija i Lentula, čime je imao nekih 40-50.000 obučenih rimskih vojnika pod svojom komandom. [34][35]. Kras je veoma surovo postupao sa svojim vojnicima. Podvrgao ih je oštroj, čak brutalnoj disciplini i oživeo kaznu decimacijom u okviru svoje vojske. Apijan nije siguran da li je decimovao dve konzularne legije zbog kukavičluka kad su mu bile dodeljene na komandovanje ili je decimovao celokupnu vojsku kojom je komandovao zbog kasnijeg poraza (događaj u kome je bilo pogubljeno čak do 4.000 legionara)[36]. Plutarh pominje samo decimaciju 50 legionara kao kaznu nakon poraza kod Mumijusa u prvom u nizu sukoba između Krasa i Spartaka[37]. U svakom slučaju, Kras je izgleda predstavljao „veću opasnost za sopstvenu vojsku nego što su to bili neprijatelji“[36] čime ih je naterao da izvojuju pobedu bez rizika da razočaraju svog komandanta.

Kras i Spartak[uredi - уреди]

Kada su Spartakove snage ponovo krenule na sever, Kras je rasporedio šest legija na granicu regiona (Plutarh tvrdi da se prva bitka između Spartakovih i Krasovih snaga desila blizu Picentuma[37], dok Apijan kaže da se radi o regionu Samnijum[38]), a dve legije je dodelio svom legatu, Mumiju, sa naredbom da zađu s leđa Spartaku ali da ne napadaju pobunjenike. Međutim, kad mu se ukazala prilika za napad, Mumije se oglušio o naređenje i napao Spartakove snage, ali je bio pobeđen[37]. Uprkos ovom početnom gubitku, Kras je napao Spartaka i pobedio ga, a nekih 6.000 pobunjenika je bilo pobijeno[38].

Krasova vojska je imala uspeha u još nekoliko sukoba u kojima je poginulo na hiljade pobunjenih robova, što je nateralo Spartaka da se povuče preko Lukanije u okolinu Mesine. Prema Plutarhu, Spartak se nagodio sa kilikijskim gusarima da prevezu njega i 2.000 njegovih ljudi na Siciliju, gde je nameravao da podigne ustanak robova i da sakupi pojačanje. Međutim, gusari su ga prevarili — uzeli su novac a potom napustili pobunjene robove[37]. U nekim izvorima se takođe pominju pokušaji pobunjenika da sami naprave splavove i brodove, međutim, Kras se postarao da im onemogući prilazak Siciliji, tako da su ovi planovi bili napušteni[13][39]

Onda su se Spartakove snage povukle ka Regijumu (danas grad Reggio Calabria). Krasove legije su ih sledile i kad su stigle na odredište, utvrdile se na zemljouzu kod Regijuma, uprkos neprestanim napadima pobunjenih robova. Robovi su se našli opkoljeni i odsečeni od svojih zaliha hrane.[40]

Pojačanje stiže. Kraj rata[uredi - уреди]

Poslednji događaji iz 71. godine pre n. e. kada je Spartakova vojska probila opsadni obruč Krasovih legija i otpočela povlačenje ka planinama blizu Petelije. Na slici se vide početni okršaji između dve strane, zaokret koji je napravila Spartakova vojska i konačni obračun. Takođe su prikazane i Pompejeve legije u pokretu sa severa i kako zarobljavaju preživele.

U to vreme stigao je i Pompej sa svojim legijama. Vraćao se iz Hispanije, gde je upravo ugušio pobunu koju je podigao Kvint Sertorije.

Izvori se ne slažu oko toga da li je Kras tražio pojačanje ili je senat jednostavno iskoristio Pompejev povratak u Italiju. Bilo kako bilo, Pompej je naredio svojim legijama da zaobiđu Rim i da se direktno upute ka jugu kako bi pomogli Krasu[38][41]. Senat je takođe poslao pojačanje pod komandom „Lukula“, ne onog za koga je Apijan pogrešno mislio da je Lucije Licin Lukul, komandant vojnih snaga koje su u to doba učestvovale u Trećem Mitridatovom ratu, već onog koji je bio prokonzul Makedonije, Marka Terencija Varona Lukula, mlađeg brata Lucija Licina[41] [42]. Sa Pompejevim legijama koje su nadirale sa severa, i Lukulovim snagama pristiglim u Brundisij (današnji grad Brindizi), Kras je shvatio da ako ubrzo ne uguši ustanak, slavu će prisvojiti vojskovođe koji su stigli kao pojačanje, tako da je pritisnuo svoje legije kako bi što pre okončale konflikt[41][42].

Kada je saznao da je Pomepej na putu, Spartak je pokušao da pregovara sa Krasom i da privede konflikt kraju pre dolaska pojačanja[42]. Kada je Kras odbio da pregovara, deo Spartakove vojske je pobegao i raspršio se ka planinama zapadno od Petelije (danas Strongoli), a Krasove legije su se dale u poteru za njima[42][43].

Legije su uspele da uhvate deo ustanika koji su bili pod komandom Ganikusa i Kastusa. Njih oko 12.300 je tada bilo pobijeno[44][45]. Međutim, Kras je takođe pretrpeo gubitke, pošto je deo grupe odbeglih robova koji su uspeli da probiju opsadu krenuo na rimsku vojsku pod komandom konjičkog oficira, Lucija Kvinktina i kvestora Gneja Tremelija Skrofe i potukao ih do nogu[28][46]. Međutim, pobunjeni robovi nisu bili uvežbana profesionalna vojska i stigli su do svojih granica. Počelo je da se nazire opšte rasulo koje će uskoro uslediti. Izgubili su volju da i dalje beže, grupe ljudi su bežale od glavnice kako bi nezavisno napadale nadolazeće Krasove legije[47]. Sa ozbiljno narušenom disciplinom u svojim redovima, Spartak je okrenuo sve svoje snage i spremio se za napad legija koje su pristizale. U tom poslednjem okršaju, Spartakove snage su bile konačno potpuno uništene, a ogroman broj robova je bio pobijen na samom bojnom polju[42][48]. Livije tvrdi da ih je poginulo oko 60.000[45]. Sudbina samog Spartaka je ostala nepoznata, s obzirom da njegovo telo nikad nije nađeno. Istoričari se slažu da je poginuo u bici, zajedno sa svojim ljudima[13][42].

Posledice ustanka[uredi - уреди]

Spartakov pad

Spartakov ustanak je bio potpuno slomljen zahvaljujući Krasovim snagama.

Pompejeve legije nisu se direktno nikad sukobile sa Spartakovom vojskom, ali su njegove legije zarobile nekih 5.000 robova koji su pobegli iz bitke i "koje je sve poklao"[49][50][51]. Zato je Pompej poslao poruku senatu u kojoj je rekao da, ako je Kras pobedio robove na bojnom polju, on (Pompej) je priveo rat kraju i time tražio veliki deo u slavi, ali istovremeno je zaradio i Krasovo neprijateljstvo[51].

Veliki broj robova je poginuo na samom bojnom polju, a nekih 6.000 preživelih zarobile su Krasove legije. Svih 6.000 do jednog bili su razapeti na krstove duž puta između Kapue i Rima[42].

Pompej i Kras su izvukli ogomnu političku korist od ugušenja ovog ustanka. Obojica su se vratili u Rim sa svojim legijama i odbili da ih raspuste. Umesto toga, ulogorili su se u okolini Rima[11]. Obojica su se kandidovali za konzule 70. godine pre n. e., iako Pompej nije ispunjavao uslove za kandidaturu jer je bio previše mlad i nije imao iskustva na položajima pretora i kvestora. Ipak, obojica su bili izabrani za konzule, delimično zahvaljujući i posrednoj pretnji koju su predstavljale njihove legije ulogorene nadomak Rima[52].

Uticaj Spartakovog ustanka na rimska shvatanja o robovlasništvu kao i o samoj instituciji robovlasništva u Rimu teško je utvrditi. Ustanak je sigurno potresao Rimljane, koji su "iz čistog straha počeli da tretiraju svoje robove na manje surov način nego ranije[53]." Bogati vlasnici latifundija počeli su da smanjuju broj robova u poljoprivredi i da unajmljuju veliki broj slobodnjaka bezemljaša za poljoprivredne radove[54]. Sa krajem Cezarovih Galskih ratova 52. godine pre n. e. pa sve do vladavine cara Trajana (98117), Rim nije vodio osvajačke ratove pa je samim tim i prestalo snabdevanje jeftinom robovskom snagom do koje se dolazilo preko vojnih osvajanja i povećala se koncentracija najamnih radnika slobodnjaka na poljoprivrednim dobrima.

Pravni status roba takođe je pretrpeo promene. Tokom vladavine cara Klaudija (4154), zakon je bio promenjen — lišavanje života starog ili isluženog roba počelo je da se smatra ubistvom, a rob koga bi vlasnik napustio automatski je postajao slobodan[55].

Pod vladavinom Antonina Pija (138161), zakonska prava robova su bila proširena a vlasnici su odgovarali pred zakonom ako bi ubili roba, na silu ga prodavali kada je moglo da se dokaže da je rob bio zlostavljan, a takođe je obezbeđen treći (neutralni) organ vlasti gde bi robovi mogli da se žale[56][57].

Iako su se ove promene desile previše kasno da bi bile direktna posledica Spartakovog ustanka, one ipak predstavljaju zakonsku kodifikaciju promene stava Rimljana prema robovima koja je trajala decenijama.

Teško je odrediti u kojoj meri je ovaj ustanak imao uticaja na zakonske promene o pravima rimskih robova. Po svoj prilici, kraj Spartakovog ustanka se poklopio sa krajem perioda u kome su se najviše koristili robovi u Rimu i početkom novog shvatanja roba unutar rimskog društva i zakonodavstva. Spartakov ustanak je bio poslednji ustanak u nizu ustanaka robova i Rim nije mogao sebi da dozvoli još jednu pobunu tih dimenzija.

Vidi još[uredi - уреди]


Reference[uredi - уреди]

  1. Lucije Anej Flor, istoričar koji je pisao o Spartakovom ustanku u svom delu Istorija Rima, često se meša sa pesnikom i književnikom, Publijem Anejem Florom. Nije redak slučaj da se Istorija Rima pripisuje Publiju pesniku, što se može i videti na ovom sajtu. Ovo potvrđuje i The Oxford Classical Dictionary, Third Edition, Eds. Simon Hornblower, Anthony Spawforth, Oxford 1996, str. 602.
  2. Smith, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, "Servus", str. 1038; detaljan opis pravnih i vojnih sredstava putem kojih su se ljudi pretvarali u robove
  3. Smith, Greek and Roman Antiquities, "Servus", str. 1040; Smit ovde govori o kupovini 10.000 robova od kilikijskih gusara
  4. Caesar, Commentarii de Bello Gallico}, 2:33. Cezar govori o tome kako je rimska vojska uhvatila 53.000 Aduatuka i odvela ih u roblje.
  5. Smith, Greek and Roman Antiquities, "Servus", str. 1039;
  6. Livy, The History of Rome, 6:12.
  7. Smith, Greek and Roman Antiquities, "Servus", str. 1022–39 Sažetak dela komplikovanog rimskog prava koji se odnosi na robove.
  8. 8.0 8.1 Smith, Greek and Roman Antiquities, "Gladiatores", str. 574.
  9. Mommsen, The History of Rome, 3233–3238.
  10. Plutarch, Crassus, 8:1–2 Plutarh tvrdi da ih je pobeglo 78
  11. 11.0 11.1 11.2 11.3 11.4 11.5 11.6 Appian, Civil Wars, 1:116Apijan kaže da ih je pobeglo "oko sedamdeset"
  12. 12.0 12.1 Livy, Periochae, 95:2 Livije tvrdi da ih je pobeglo oko 74
  13. 13.0 13.1 13.2 13.3 13.4 13.5 Florus, Epitome, 2.8. Flor kaže da je pobeglo oko "tridesetak i više ljudi".
  14. Appian, Civil Wars, 1:116 Napomena: Spartakov status vojnika je preuzet iz Loebove edicije Apijanovih dela u prevodu Horasa Vajta, gde se kaže "... koji je nekada služio kao vojnik sa Rimljanima..." Međutim, u prevodu Džona Kartera u izdanju Pengvin klasika stoji: "... koji se nekad borio protiv Rimljana i pošto je bio zarobljen i prodat..."
  15. Plutarch, Crassus, 8:2.
  16. Smith, Greek and Roman Antiquities, "Gladiatores", str. 576.
  17. Plutarch, Crassus, 9:1.
  18. Flor i Apijan tvrde da su se robovi povukli na Vezuv, dok Plutarh pominje samo "brdo" u priči o Glaberovoj opsadi kampa robova.
  19. Napomena: U izvorima postoji slaganje oko činjenice da je zaista poslata pretorska ekspedicija, ali ne postoji slaganje oko imena komandanata i potčinjenih.
  20. 20.0 20.1 Frontinus, Stratagems, Book I, 5:20–22
  21. Frontinus, Stratagems, Book VII:6.
  22. Plutarch, Crassus, 9:1–3.
  23. Broughton, Magistrates of the Roman Republic, p. 109.
  24. Napomena: Plutarh i Frontije pišu o ekspedicijama pod komandom „Klodijusa, pretora“ i „Publija Varina“, dok Apijan pominje „Varinija Glabera“ i „Publija Valerija“
  25. 25.0 25.1 Plutarch, Crassus, 9:4–5
  26. Plutarch, Crassus, 9:3
  27. Orosius, Histories 5.24.2
  28. 28.0 28.1 28.2 28.3 Bradley, Slavery and Rebellion
  29. 29.0 29.1 Livy, Periochae 96Livije kaže da su pretorske snage pod vođstvom Kvinta Arija ubile Kriksa i 20.000 njegovih sledbenika.
  30. Napomena: Gladijatorske borbe su prvobitno bile deo pogrebnih rituala u Rimskoj republici i njima su se odavale počasti pokojnicima, prema Smitu. Ovo se podudara sa Florovim pasusom: „Takođe je slavio svoje pale vojnike pogrebnim počastima koje su dolikovale rimskim vojskovođama, te je naredio da se njegovi zarobljenici bore na smrt.“
  31. 31.0 31.1 Plutarch, Crassus 10:1.
  32. Plutarch, Crassus, 6Plutarh daje kratak sinopsis Krasovog učešća u ustanku i prikazuje ga kao sposobnog vođu.
  33. Appian, Civil Wars, 1:76–1:104Apijan daje veoma detaljan opis celog ustanka i diktature koja mu je usledila, kroz koji se naravno pominje i učešće samog Krasa.
  34. Appian, Civil Wars, 1:118Apijan daje detaljan opis broja ljudi u legijama.
  35. Smith, A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, "Exercitus", str.494Smit analizira veličinu legija kroz istoriju rimske civilizacije, i kaže da su u doba Republike legije brojale između 5.000 i 6.200 ljudi po legiji.
  36. 36.0 36.1 Appian, Civil Wars, 1:118
  37. 37.0 37.1 37.2 37.3 Plutarch, Crassus, 10:1–3
  38. 38.0 38.1 38.2 Appian, Civil Wars, 1:119.
  39. Cicero, Orations, "For Quintius, Sextus Roscius...", 5.2
  40. Plutarch, Crassus, 10:4–5.
  41. 41.0 41.1 41.2 Plutarch, Crassus, 11:2
  42. 42.0 42.1 42.2 42.3 42.4 42.5 42.6 Appian, Civil Wars, 1:120
  43. Plutarch, Crassus, 10:6Izvori, međutim ne pominju šta se desilo sa ostatkom Spartakovih snaga koje nisu uspele da probiju opsadu, mada je moguće da su te snage bile one pod komandom Ganikusa i Kastusa koje se nešto kasnije spominju.
  44. Plutarch, Crassus, 11:3
  45. 45.0 45.1 Livy, Periochae, 97:1
  46. Plutarch, Crassus, 11:4.
  47. Plutarch, Crassus, 11:5
  48. Plutarch, Crassus, 11:6–7
  49. Matyszak, The Enemies of Rome p.133
  50. Plutarch, Pompey, 21:2
  51. 51.0 51.1 Plutarch, Crassus 11.7.
  52. Appian, Civil Wars, 1:121
  53. Davis, Readings in Ancient History, p.90
  54. Smitha, Frank E. From a Republic to Emperor Augustus: Spartacus and Declining Slavery
  55. Suetonius, Life of Claudius, 25.2
  56. Gaius, Institvtionvm Commentarivs, I:52Gaj detaljno opisuje promene u pravima vlasnika da telesno kažnjava robove
  57. Seneca, De Beneficiis, III:22Seneka detaljno opisuje pravo roba na dostojanstven tretman i stvaranje mesta ombundismana robova

Bibliografija[uredi - уреди]

Antički pisci[uredi - уреди]

Moderna literatura[uredi - уреди]

  • Bradley, Keith. Slavery and Rebellion in the Roman World. Bloomington: Indiana University Press, 1989. ISBN 0-7134-6561-1.
  • Broughton, T. Robert S. Magistrates of the Roman Republic, vol. 2. Cleveland: Case Western University Press, 1968.
  • Davis, William Stearns ed., Readings in Ancient History: Illustrative Extracts from the Sources, 2 Vols, Vol. II: Rome and the West. Boston: Allyn and Bacon, 1912–13.
  • Matyszak, Philip, The enemies of Rome, Thames & Hudson, 2004. ISBN 0-500-25124-X.
  • Strachan-Davidson, J. L. (ed.), Appian, Civil Wars: Book I, Oxford University Press, 1902 (repr. 1969).
  • Mommsen, Theodor.The History of Rome, Books I-V, project Gutenburg electronic edition, 2004. ISBN 0-415-14953-3.
  • William Smith, D.C.L., LL.D., A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, John Murray, London, 1875.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]