Smutno vremja
Smutno vreme (rus. Смутное время) je bio period istorije Rusije koji je obuhvatao period između smrti Fjodora I Zvonara, poslednjeg cara iz dinastije Rjurikovič (1598) i proglašnjenjem za cara Mihaila I Romanova i uspostavljanja dinastije Romanov (1613). U periodu između 1601. i 1603. Rusiju je pogodila velika glad koja je ubila oko dva miliona ljudi, tj. oko trećine stanovništva. U to vreme, Rusiju je okupirala Poljsko-litvanska unija, a sama država je patila od ustanaka, uzurpatora i lažnih pretedenata na presto.
Neinteligentan i slabe volje, car Fjodor I Zvonar je nesposoban da vlada sam, naročito u trenutku kada će se sukobiti političke strasti. U njegovo ime vlada stvarno njegov šurak Boris Godunov, obdaren i slavoljubiv mlad čovek. Svojom darovitošću on se već bio istakao među moskovskim bojarima za vlade Ivana IV; veoma mudro i sa mnogo takta vršio je poziv dvoranina; iako u očima naroda nije izgubio ugled učestvovanjem u užasima opričnine, ipak se oženio ćerkom starešine opričnika, Maljute Skutarova, i malo po malo zadobivao sve veće poverenje i naklonost cara. „Kneževići” i bojari iz najboljih porodica, koji ga smatraju za skorojevića, traže da se njegov položaj ustupi pretstavnicima naslednoga plemstva. Da bi ga zbacili, kneževi Šujski u dogovoru sa mitropolitom Dionisijem smeraju da prisile cara da otera Irenu Godunovu pod izgovorom da je njihov brak neplodan. Ali je Boris načuo za tu spletku: Dionisije je svrgnut, a Šujski su prognani u daleke pokrajine ili čak i pogubljeni.
Posle toga je Boris potpun gospodar. Njegov stvarni položaj je zvanično priznat kada je dobio naziv „veliki štitonoša i namesnik”, sa pravom da prima strane poslanike i daje pravac diplomatskim odnosima. Skoro deset godina vlada on Rusijom mudro i vešto, lečeći rane što su ih ostavili užasi opričnine i popravljajući kolikogod je mogućno greške iz poslednjih godina vladavine Ivana IV; tako on uspeva da preotme od Švedske gradove Ivangorod, Jam, Orješek i Korelu. Unutra u zemlji, on se trudi da obezbedi sebi pouzdanu potporu protivu svojih političkih suparnika. Godine 1589. on uspeva veoma vešto da vaseljenski patrijarh pristane na stvaranje patrijaršije u Rusiji i uzdiže na to dostojanstvo svoga kandidata Jova; posle toga on može da računa na moćnu potporu crkvenoga poglavara. Potom se interesuje za odnose između posednika i seljaka. Zemljoposednici su se mnogo žalili na bežanje seljaka koji su imali dugova prema svojim gospodarima i nisu mogli da ih isplate. Gonjenje begunaca stvaralo je mnoge teškoće, jer su seljaci prelazili od jednoga posednika drugome, pa pošto bi primili nove pozajmice za nastanjivanje, ponovo bi pobegli; kada bi se uhvatio jedan takav begunac, bilo je teško proceniti poverilačka prava raznih njegovih gospodara. Bilo je dakle nužno stvoriti propise o tome. Godunov, odgovarajući željama zemljišnih posednika, potpisao je godine 1597. jedan ukaz kojim je određeno da u roku od pet godina begunac može biti silom vraćen svome gospodaru. Pozniji ukazi zabranjuju veleposednicima da domamljuju sebi seljake malih posednika. Sve ove mere dokazuju staranje Borisa Godunova da zaštiti interese maloga i srednjeg plemstva obaveznog na vojnu službu, koje mu može biti od koristi u slučaju sukoba sa uvek neprijateljski raspoloženim visokim plemstvom.
U Ugliču je stanovao sa svojom majkom Marijom Nagajom, poslednjom ženom Ivana IV, Dmitrij. Pošto car Fjodor nije imao dece, Dmitrij, njegov brat po ocu, bio je njegov jedini prirodni naslednik. Međutim, u maju 1591 godine, taj mladi knez, kome je tek bilo osam godina, nađen je zaklan u dvorištu gde ga je njegova čuvarka ostavila da se igra sam. Njegova mati i njegovi ujaci optužili za to ubistvo đaka (sekretara) Bitjagovskog, koji je bio poslan iz Moskve u Uglič. Svet šapuće kako je Bitjagovski to učinio po tajnom naređenju Borisa, koji je želeo da uklanjanjem Dmitrija otvori sebi put ka prestolu. Istraga koja je započela pod upravom kneza Vasilija Šujskog zaključila je da je knežević sam sebi presekao grlo u nastupu padavice. Ali javno mišljenje ne veruje sudijama, te Borisa i dalje sumnjiče za ubistvo. Dmitrijeva smrt imaće velikog odjeka na sudbinu Borisa i same Rusije.
Januara 1598. godine Fjodor umire. Vlast prelazi na njegovu udovu Irenu, ali se ona uskoro odriče prestola i povlači u manastir. Potrebno je dakle izabrati novoga cara. Boris ima najviše izgleda na uspeh, jer on stvarno upravlja zemljom već više od deset godina; njega podržava patrijarh Jov, koji mu duguje zahvalnost, a može da računa i na službeno plemstvo. Ali se visoko plemstvo izjašnjava protivu njega i ističe druga imena. Najopasniji Borisov suparnik je bojar Fjodor Nikitič Romanov, veoma popularan u Moskvi i nećak Anastasije, prve žene Ivana IV, te prema tome rođak pokojnoga cara. Patrijarh Jov saziva Zemskij Sobor i predlaže, bez ikakvog objašnjenja, da se Boris izabere za cara Rusije. Sveštenstvo i službeno plemstvo preovlađivalo je na toj skupštini, i bojari nisu mogli da im se usprotive, te je kruna ponuđena Borisu, koji je nekoliko puta odbio da je primi, ali je naposletku pristao.
Kada je postao car, Boris je nastavio da upravlja zemljom mudro i sa iskrenom željom da bude koristan svojoj otadžbini. Budno je pazio da održi mir sa susednim zemljama, ali je u isti mah posvetio veliku pažnju prosveti i pokušao da šalje mlade Ruse na nauke u inostranstvo; zaveo je red u sudstvu i interesovao se za sirotinju, a kada je jedanput nastupila nerodna godina i glad, naredio je da se gladnima besplatno deli žito iz državnih žitnica i preduzima velike javne radove da bi pomogao oskudnima. Ali, znajući da se plemstvo nikada neće pomiriti sa njegovim dolaskom na presto, njega počinje da obuzima nemir i nepoverenje, te i pored svekolike svoje inteligencije i dobronamernosti, on se povodi za primerom Ivana IV. Moskvu preplavljuju njegovi špijuni. Lažnim dostavama sleduju nemilosrdne kazne. Kao Šujski za vreme Fjodorove vladavine, tako su sada Romanovi izgubili svaku moć; na jednu besmislenu dostavu oni su okrivljeni za pokušaj trovanja cara i prognani u daleke pokrajine; Borisov suparnik pri izboru cara, Fjodor Nikitič Romanov, primoran je da se zakaluđeri i prognan daleko na Sever, u Antonijevski manastir u Sijsku; ista sudbina nametnuta je i njegovoj ženi.
Ove mere ustvari samo raspiruju mržnju bojara na Borisa, i mnoge činjenice ukazuju na to da upravo moskovski bojari, pod rukovođenjem Romanova, pripremaju put prvome samozvancu, tobožnjem Dmitriju koji je bio uzrok Borisove propasti.
Godine 1603, u dvorcu kneza Adama Višnjevjeckog na jugozapadu Rusije, pojavljuje se osoba koji tvrdi da je sin Ivana IV, knez Dmitrij, umesto koga su u Ugliču ubice ubile neko drugo dete. Iz dvorca Višnjevjeckog on prelazi u Poljsku, u Sambor, Georgiju Mnjišeku, i pretstavljen je kralju Sigmundu III. Iako poljski plemići sumnjaju u njegovo kneževsko poreklo, ipak se odlučuju da mu pomognu da svrgne Godunova; u slučaju uspeha, Georgij Mnjišek obećava da će mu dati za ženu svoju kćer Marinu; a kada je naposletku pristao da pređe u katoličku veru, Sveta Stolica mu takođe daje svoju podršku.
Kad je vest o pojavi Dmitrija stigla u Moskvu, Borisa je to jako uzbudilo i on je izjavio bojarima: „To je vaše delo.” Ne zna se ko je upravo taj lažni Dmitrij; moskovska vlada trudi se svim silama da raširi tvrđenje kako je on jedan prost đak manastira Čudnova, koji je pobegao u Poljsku, a služio kod Romanovih pre nego što je stupio u manastir. Ali nema nikakvih pouzdanih dokaza da je ovo tvrđenje tačno; može se samo reći da on nije bio običan varalica, nego da je i sam bio ubeđen da je on knez Dmitrij, jer je bio vaspitan u tome uverenju.
U jesen godine 1604, taj Dmitrij pošao je na Moskvu na čelu jedne vojske koju je sakupio. Potučen kod sela Dobriniči, nedaleko od Novgoroda-Sjeverskog, on pobeže u Putivlj, napustivši ostatke svoje vojske. Kozaci iz granične oblasti Putivlja i svakojake skitnice obrazovali su jednu narodnu vojsku da potpomognu njegov pothvat i zauzeli grad Kromi, koji je Boris opseo. Ali opsadna vojska nema oduševljenja i uskoro počinje da se koleba; opsada se razvlači, i u aprilu 1605 godine car Boris umire iznenada, možda otrovan. Njegov mladi sin Fjodor stupa na presto, ali vojska koja opseda Kromi prilazi samozvancu, i za vreme jedne pobune u Moskvi Fjodor je ubijen.
Bojari, koji su se poslužili Dmitrijem samo da bi svrgnuli Godunove, priznaju ga za cara, ali se spremaju da ga obore još: odmah po njegovom dolasku u Moskvu juna 1605 godine. Saznavši da Vasilij Šujski podbunjuje gradsko stanovništvo protivu njega, Dmitrij ga izdaje Zemskom Soboru koji ga osuđuje na smrt. Osuđenik je već na gubilištu, kada jedan glasnik donosi pomilovanje od cara; iako izgnan u jednu udaljenu oblast, on se ipak ne odriče svoje namere da Dmitrija svrgne s prestola. Ovaj svojom nemarnošću sam ide na ruku rovarenju svojih protivnika. On izaziva čuđenje kod Moskovljana svojom ravnodušnošću prema drevnim običajima; on ne posti, zanemaruje dvorski ceremonijal, te tako potvrđuje sumnje onih koji ga smatraju za varalicu. Osim toga, mnogi Poljaci koji su došli s njim ponašaju se kao gospodari u Moskvi, te ozlojeđuju stanovništvo svojom nabusitošću. Najzad, kada je njegova verenica Marina Mnjišek stigla u Moskvu i u očekivanju venčanja otsela u jednom manastiru gde on priređuje gozbe u njenu počast, skandal se pojačava; on dostiže vrhunac kada je Marina, posle venčanja, ustanovila u samome dvoru jednu katoličku kapelu u kojoj su služila dva katolička sveštenika. Kada se Vasilij Šujski vratio iz izgnanstva i počeo ponovo da snuje zaveru, video je da je moskovsko stanovništvo naklonjeno njegovim planovima; on se obraća verskom i nacionalnom osećanju naroda da bi ga pobudio da svrgne samozvanca, slugu Poljske i opasnog jeretika. Dmitrij, uvek bezbrižan, ne poklanja nimalo pažnje pričanjima koja mu dolaze do ušiju i ne preduzima nikakve mere predostrožnosti.
U noći između 26. i 27. maja 1606 godine pobuna izbija, Dimitrije samozvanac je ubijen, a Marina i njen otac bačeni su u tamnicu. 29. maja Vasilij Šujski okuplja na Crvenom trgu narod koji ga proglašava za cara. No ipak je on morao da se pismeno obaveže prema bojarima da neće izreći nijednu smrtnu presudu, osudu ili kaznu progonstva pre nego što ispita svaku krivicu zajedno sa bojarima, i da neće uzapćivati imanja pogubljenih ili prognanih. To je prvi pokušaj da se ograniči careva apsolutna vlast; bojari hoće da onemoguće povratak terora od kojega su patili za vladavine Ivana IV i Borisa Godunova. II. — Socijalni nemiri narodne rulje
Stupanje na presto Šujskoga obeležava kraj političkih borbi među bojarima stupanje na pozornicu drugih društvenih staleža. Avantura prvoga samozvanca uskomešala je seljake i sebre u Jugozapadnoj Rusiji, kod kojih se ispoljava sve jača prevratnička težnja. Kada je knez Šahovski (vojvoda Putivlja) proturio glas kako je Dmitrij pobegao iz Moskve i kako se priprema da ponovo osvoji presto, oni su žudno dočekali tu vest i počeli se spremati da pođu na Moskvu. Izabrali su sebi za vođu nekog Bolotnjikova, sebra kneza Teljatevskog, koji je imao mnogo avantura u svome životu, bio zarobljenik u Turskoj, boravio u Poljskoj i Italiji, i koji je zbog svojih osobina bio pogodan za vođu ustaničkih četa.
Dok je njihova vojska išla ka Moskvi, braća Ljapunov, zemljoposednici iz oblasti Rjazanja, organizovali su ustanak protivu Šujskoga i njegove bojarske vlade, i pridobili pokrajinsko plemstvo. Oni isprva žele da rade sporazumno sa Bolotnjikovom, i te dve vojske sastale su se pred Moskvom. Ali uskoro potom plemićska vojska Ljapunovih odbija da ide sa Bolotnjikovom, jer ovaj u svojim proglasima poziva seljake i sebre na socijalnu revoluciju i istrebljenje bojara i plemića; Ljapunovi tada prilaze Šujskom. Bolotnjikov otstupa do Tule, gde ga trupe Šujskoga primoravaju da se preda bez ikakvih uslova. Prognan nekuda na Sever, on je verovatno umoren po naređenju Šujskoga, koji misli da je okončao nerede.
Uskoro se u Starodubu Sjeverskom pojavljuje jedan novi samozvanac koji takođe tvrdi za sebe da je on knez Dmitrij. Bio je neznana porekla i nimalo nije ličio na prvoga samozvanca; bio je to pravi avanturista. Pod svoje zastave okupio je ostatke Bolotnjikove vojske, mnoge ustanike iz najnižih društvenih slojeva, mnoge odrede kozaka, kao i Litvanaca i Poljaka. U leto 1608 godine, on je došao do sela Tušina blizu Moskve, podigao tu utvrđen logor i zaposeo sve puteve oko Moskve koju je počeo da opkoljava, dok su njegove čete pljačkale okolinu. Tome Tušinskom Razbojniku, kako su ga prozvali, počeli su da prilaze — bez obzira kome su društvenom staležu pripadali — svi oni koji su bili nezadovoljni vladavinom Šujskoga. Njegov logor je veoma šarolik; u njemu se nalazi i Filaret (Fjodor Romanov) koga je oslobodio prvi samozvanac i koji je bio naimenovan za mitropolita Rostova i Rjazanja, a sada je u Tušinu uzdignut na dostojanstvo patrijarha. Tušinski Razbojnik iskorišćuje i to što je Marina pala u njegove ruke. Georgij Mnjišek, kome je Šujski u zamenu za ruske zarobljenike povratio slobodu, odveo je svoju kćer u Tušino pa ju je i pored svog njenog opiranja prodao samozvancu. Priznavši da je Tušinski Razbojnik zaista njen muž, Marina je potvrdila samozvančevo tvrđenje; to je bio dokaz da je on doista vladao u Moskvi i da je on ranije bio pozdravljen kao pravi Dmitrij.
Nasilja tušinskih razbojnika, koji su pustošili i ubijali po okolini, postala su neizdrživa za mirno stanovništvo. Jedna od njihovih rulja, koju su predvodili Lisovski i Sapjeha, opsađivala je punih šesnaest meseci manastir Trojicu-Sergijevo, no on se — zahvaljujući svojim bedemima — hrabro odupirao i nije se predao. Naposletku je Šujski poslao Mihaila Skopin-Šujskoga da u Novgorodu pregovara sa Švedskom od koje je tražio pomoć. Švedska je pristala da pošalje jedan vojni odred pod zapovedništvom De la Gardije, ali je zadržala pravo da u naknadu za tu uslugu ponovo zauzme gradove Ivangorod, Jam, Koporje, Orješek i Korelu. Ali Šujski dobiva neočekivanu pomoć s druge strane. Za vladavine Ivana IV Englezi su ispitali Belo More sve do utoke severne Dvine, dobili znatne povlastice od cara i počeli da posećuju rusku obalu, dok su ruski trgovci nagomilavali na rečnim utokama robu dovezenu iz svih krajeva Moskovije. Veoma živ trgovački promet doprineo je ekonomskom uzdizanju Severne Rusije, a naročito gradova Vologde, Ustjuga, Holmogorija itd. Kada su tušinski odredi prodrli u ovu oblast i pokušali da zaplene robu ruskih trgovaca koji su se spuštali niz severnu Dvinu, naišli su na odlučan otpor i odbijeni su pre nego što su mogli da dođu do svoga cilja. Njihov napad uzbunio je čitavu Severnu Rusiju. Gradske i seoske opštine (mirovi) odmah su se dale na posao, načinile međusobni savez, prikupile novac što su ga dobrovoljno prilagale opštinske zajednice, stvorile narodnu vojsku i ponudile Šujskome da mu pomognu da uspostavi red. Zahvaljujući njihovoj saradnji, Moskva je oslobođena opsade; samozvanac je pobegao iz Tušina u Kalugu, gde je počeo da prikuplja nove pristalice. Marina je pošla za njim na konju, preobučena kao husar, ali ju je na putu zaustavio ataman Zarucki, i ona mu je postala naložnica.
Mešanje Švedske u Rusiju potstaklo je njenu suparnicu Poljsku da joj podražava. U saglasnosti sa Dijetom, kralj Poljske Sigmund opseo je Smolensk godine 1609 u jesen. To je znak za rasturanje logora Tušinskog Razbojnika: jedan deo Poljaka napušta ga i prilazi Sigmundovoj vojsci; a Rusi, sa Filaretom i bojarom Saltikovom na čelu ostavljaju ga i nude krunu Rusije Sigmundovom sinu knezu Ladislavu, ako pristane na uslove koje mu sastavlja Saltikov: obaveza da ne dira u prava pravoslavne crkve i da vlada Rusijom u punoj saglasnosti sa bojarskom Dumom i Zemskim Soborom. Sigmund pristaje.
Ostaje još da se svrgne s prestola Vasilij Šujski. Hetman Žolkijevski ide na Moskvu s poljskom vojskom. Šujski mu suprotstavlja svoju vojsku uvećanu pomoćnim švedskim odredom De la Gardije; na nesreću, zbog iznenadne smrti na jednoj gozbi Mihaila Skopin-Šujskoga — svet je poverovao da je on otrovan — toga darovitog čoveka koji je trebalo da njom komanduje, prešlo je zapovedništvo u ruke brata Vasilija Šujskog, Dmitrija, koji nema ni pojma o ratnoj veštini. Blizu sela Klušina, nedaleko od Gžatska, Žolkijevski je ostao potpuni pobedilac. Dok se De la Gardija povlači ka Novgorodu i poseda čitavu njegovu oblast, on se približava Moskvi. Tušinski Razbojnik, napustivši Kalugu, napreduje takođe ka Moskvi. U tome trenutku Ljapunov organizuje bunu protivu Vasilija Šujskog, koji je svrgnut s prestola u maju 1610 godine i primoran da se zakaluđeri.
Ljapunov, koji odlično ume da priprema državne udare, nema nijednoga kandidata koga bi mogao da predloži za presto. Bojarska Duma stupa u pregovore sa Žolkijevskim, i u saglasnosti sa Soborom koji je žurno sazvan u Moskvi, pridružuje se odluci Rusa iz Tušina; oni dakle nude presto Rusije knezu Ladislavu, pod uslovom da pređe u pravoslavnu veru i da primi obaveze koje mu je predložio Saltikov, a koje su moskovski bojari donekle izmenili. Žolkijevski pristaje u ime kralja Sigmunda na sve uslove, potiskuje od Moskve Tušinskog Razbojnika, koga malo kasnije ubija jedan Tatarin, uvodi poljsku posadu u tvrđavu Kremlj i šalje Šujskoga u Poljsku. Moskovljani šalju Sigmundu, koji je pred bedemima Smolenska, jedno izaslanstvo pod voćstvom Filareta i kneza Golicina da potpiše ugovor zaključen sa Žolkijevskim; ali Sigmund, koji je želeo da njega imenuju za cara, kad nije uspeo da primora izaslanike da izmene ugovor, uhapsi ih i posla u Poljsku kao zarobljenike. Za to vreme Moskvom i dalje upravlja starešina poljskog garnizona i nekolicina nekadanjih pristalica Tušinskoga Razbojnika, bojar Saltikov i trgovac Andronov koje je poslao Sigmund. Ali rovarenja Sigmundova, koji teži da naprosto osvoji Moskvu, prekinula su sporazum zaključen sa Ladislavom.
Ujedinjenje protivu tuđinaca i oslobođenje Moskve. — Pred poljskom opasnošću, sve stranke i sve suparničke grupe ujediniće se da oslobode Moskvu i rusku teritoriju od osvajača, ali će to ujedinjavanje ići teško i veoma sporo.
Početkom 1610 godine patrijarh Hermogen šalje poslanice u kojima poziva Ruse da pomognu svojoj otadžbini. Poljaci su ga bacili u tamnicu, gde je i podlegao mučenjima.
Posle toga se misao o oslobođenju Moskve širi sve više. Obrazuje se narodna vojska sastavljena od plemića kojima se na čelo stavlja ponovo Prokop Ljapunov, od kozaka, seljaka i sebara pod komandom kneza Trubeckog, koji je služio u Tušinu, i kozačkog atamana Zaruckog. U proleće godine 1611 ta narodna vojska opkolila je Moskvu. Da bi se među saveznicima izbegao rascep kao što je bio onaj koji je nekada razdvojio Bolotnjikova i Ljapunova, stavljeno je u dužnost jednome Zemskom Soboru da upravlja narodnom vojskom i poverena izvršna vlast jednom triumviratu u kome su bili Ljapunov, Trubeckoj i Zarucki. No i pored svega toga, plemići i kozaci zaziru jedni od drugih, a Poljaci, opsednuti u Kremlju, potpiruju tu raspru šireći među Rusima lažna pisma. Ubistvo što su ga kozaci izvršili nad Ljapunovom dokončava propast toga pokušaja izazivajući odlazak plemića. Izgleda da je Moskovska država propala. Poljaci su gospodari Moskve. Svekoliko stanovništvo pati zbog građanskog rata. Čitave pokrajine počinju da se odvajaju od narodne teritorije: Šveđani posedaju oblast Novgoroda; Sigmund zauzima Smolensk; Englezi pripremaju plan da prisvoje celu obalu Ledenoga Okeana. Ali, baš tada se javlja ponovno buđenje nacionalne svesti, jače nego ikad.
Manastir Trojica-Sergijevo upućuje na sve strane pozive narodu da se ujedini radi spasenja otadžbine. Varoši većaju i stupaju u međusobnu vezu. Tada zemskij starosta (izabrani pretsednik) Nižnjeg Novgoroda, Kozma Minin-Suhoruk, otpočinje da sakuplja jednu novu narodnu vojsku. To je čovek u kome je sjedinjeno političko oduševljenje sa izvanredno praktičnim duhom. Na njegovo zauzimanje stanovnici Nižnjeg Novgoroda odlučuju da stvore potrebna novčana sredstva za obrazovanje narodne vojske i nude zapovedništvo nad njim knezu Požarskom koji se na svome imanju, nedaleko od njihovoga grada, oporavlja od rana zadobijenih kod Moskve kada se borio u vojsci Ljapunova. Za vreme zime 1611—1612 godine narodna vojska se povećava odredima plemića koji su došli iz mnogih vojnih okruga. U proleće 1612 godine velika Požarskova vojska kreće se, ne na Moskvu, nego na Jaroslavlj, gde se zadržava dosta dugo. Požarski smatra da treba najpre uspostaviti red u zemlji, pa će posle toga oslobođenje Moskve ići lako. Jedan Zemski Sobor okuplja u Jaroslavlju izaslanike većeg broja gradova i brižljivo radi na unutrašnjoj organizaciji države. Požarski pomišlja da izvrši izbor novoga cara u Jaroslavlju, no u tom doznaje da se jedna nova poljska vojska, pod zapovedništvom hetmana Hotkijeviča, približuje Moskvi, te on odlučuje da pohita prestonici. Kada se njegova vojska približila, izbijaju raspre među kozacima koji su bili ostali pred Moskvom posle rasturanja prve vojske. Uopšte uzev, oni dočekuju Požarskoga nepoverljivo i neprijateljski, jer se sećaju svojih sukoba sa Ljapunovom; oni čak odašilju ubice u Jaroslavlj da ga ubiju. Jedan deo tih kozaka, pod vođstvom Zaruckoga, napušta moskovski logor i odlazi u Astrahanj. Drugi, verni knezu Trubeckom, ostaju pred Moskvom. U avgustu 1612 godine Požarski se pojavljuje pred gradom i ulogoruje se podalje od kozaka. Uzajamno nepoverenje sprečava plemiće i kozake da rade dogovorno. Dolazi i Hotkijevič. Započinje borba između Poljaka i odreda što ga je Požarski poslao njima u susret. Kako kozaci neće da se umešaju, Avram Paljicin, ekonom manastira Trojice-Sergijevo, obraća im se jednim vatrenim govorom; tada oni jure u borbu; Hotkijevič, potisnut, mora da se odrekne namere da pomogne Poljacima opsednutim u Kremlju. Posle toga uspeha odnosi između plemića i kozaka postaju srdačniji; opsada je organizovana složno, te se Požarski i Trubeckoj sastaju svakoga dana da se posavetuju i izdadu zapovesti za sutradan. Poljaci opsednuti u Kremlju pate strahovito; usled nedostatka hrane ljudi umiru od gladi; njihov otpor bliži se kraju. U oktobru kozaci zauzimaju na juriš Kitaj-Gorod (utvrđeni kvart blizu Kremlja). Odmah zatim opsađeni otvaraju vrata Kremlja i predaju se.
Odmah zatim Požarski i Trubeckoj sazivaju Zemski Sobor radi biranja novoga cara. Sobor, okupljen u Moskvi januara 1613 godine, imao je pred sobom mnoge kandidate. Ali on veoma mudro rešava najpre da se utvrde prethodni uslovi kojima oni moraju da odgovaraju, što će omogućiti da se smanji njihov broj. On najpre odbacuje sve tuđince (Ladislava, švedskog kneza Filipa i tatarske kneževe), jer hoće da car bude Rus. Potom utvrđuje da treba izabrati čoveka koji je uvek bio izvan stranačkih borbi, te je i na taj način udaljio nekoliko kandidata. Odredi kozaka koji su još logorovali pred Moskvom predlažu kao kandidata sina Zaruckoga i Marine — što bi povuklo za sobom diktaturu Zaruckoga i kozaka —, ali je sabor odlučno odbio tu ponudu. Da bi se izbegli novi nemiri, potrebno je bilo naći kandidata koga bi mogao da primi i Sobor i kozaci. Ta potreba je i obezbedila kandidaturu mladoga Mihaila Fjodoroviča Romanova. Zbog svoje mladosti on nije mogao da učestvuje u dotadanjim nemirima, te je ispunjavao uslov što ga je postavio Zemskij Sobor; ali zato što je bio sin Fjodora Nikitiča Romanova, kasnijeg Filareta, njegova kandidatura godila je plemićima i kozacima: plemići su cenili njegovo srodstvo sa Rjurikovom dinastijom (Ivan IV oženio se Anastasijom Romanov), a kozaci su u njemu videli naročito sina Tušinskoga patrijarha.
Na dan 21 februara/3 marta 1613 godine, Mihail Fjodorovič Romanov izabran je za cara, te je ovaj izbor zakonitim putem okončao Doba Nemira. Onovremeni dokumenti tvrde da je on pismeno pristao na uslove slične onima koji su bili postavljeni caru Borisu Šujskom; ali taj postupak u svakom slučaju nije dokazan.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
