Rezervna ovlašćenja

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Rezervna ovlašćenja jesu ona ovlašćenja koja šef države u zemljama s parlamentarnim ili polupredsedničkim sistemom može upotrebiti bez saglasnosti druge grane vlasti. U ovim zemljama, za razliku od zemalja s predsedničkim sistemom, moć šefa države u normalnim je okolnostima ograničena ovlašćenjima vlade ili parlamenta, te se njegova rezervna ovlašćenja mogu koristiti samo u nekim vanrednim prilikama.

Ustavne monarhije[uredi - уреди | uredi izvor]

Rezervna ovlašćenja obično poseduju šefovi država s nekodifikovanim ili delimično nepisanim ustavom (npr. Ujedinjeno Kraljevstvo), kao i onih država koje uz pisani ustav imaju i dodatne konvencije, tradicije, povelje itd. (npr. Kanada ili Australija).

U rezervna ovlašćenja obično spada pravo da se dodeli pomilovanje, da se smeni premijer, da se odbije zahtev vlade za raspuštanje parlamenta i da se odbije ili odloži davanje kraljevskog pristanka na predloge zakona ("odbiti" pristanak znači uložiti veto na predlog zakona, dok "odložiti" pristanak znači na neodređeni period odbiti donošenje odluke o predlogu zakona). Obično postoje stroge ustavne konvencije o tome kad se ova ovlašćenja mogu primeniti, i njihovu primenu često usmerava pritisak javnosti. Upotreba rezervnih ovlašćenja suprotno tradiciji mogla bi izazvati ustavnu krizu.

Većina ustavnih monarhija koristi sistem vlasti koji podrazumeva načelo odgovorne vlade. U takvom se poretku rezervna ovlašćenja smatraju sredstvom kojim monarh (ili njegovi predstavnici kao što su generalni guverneri) može legitimno delovati kao "čuvar ustava" ili "arbitar" koji treba da garantuje da se vlada i parlament pridržavaju osnovnih ustavnih načela vladavine prava i odgovorne uprave.[1] Neki teoretičari ustava, kao npr. George Winterton, smatraju da su rezervna ovlašćenja dobar mehanizam koji šefu države omogućuje da se bavi rešavanjem neke nepredviđene krizne situacije[2] te da ograničenje koje na upotrebu tih ovlasti postavljaju tradicija i konvencija omogućuje postepenu i suptilniju ustavnu evoluciju u odnosu na onu koja bi se razvijala putem amandmana na pisani ustav. Drugi, kao npr. Herbert Evatt, veruju da su rezervna ovlašćenja zastarela i da ih je moguće zloupotrebiti.[2][3] Evatt je smatrao da bi rezervna ovlašćenja, i kad bi se kodifikovala, i dalje mogla služiti svojoj svrsi u sistemu odgovorne uprave,[3] kakav je slučaj, na primer, u Švedskoj, Irskoj ili Japanu.[2]

Komonveltska kraljevstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Do 1920-ih u britanskim dominionima većinu rezervnih ovlašćenja vršio je generalni guverner, bilo na predlog britanske vlade bilo na predlog vlade dotičnog dominiona, premda je britanska vlada imala prvenstvo u odlučivanju. Nakon jedne odluke s imperijalne konferencije 1926, britanska je vlada prestala da daje predloge i savete generalnim guvernerima. Na primer, prvi generalni guverner Irske Slobodne Države, Tim Healy, primio je 1922. od britanskog sekretara za poslove dominiona savet da odbije davanje kraljevskog pristanka na svaki zakon koji usvoji irski parlament, a koji sadrži odredbu o promeni ili ukidanju zakletve vernosti. Međutim, tokom Healyevog mandata takav zakon nikada nije bio usvojen. Kada je kasnije ta zakletva ukinuta, generalni guverner Irske već je delovao isključivo na savet irske vlade, a ne britanske.

Australija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dok u samom Ujedinjenom Kraljevstvu monarh još od 1834. nije upotrebio svoje pravo da smeni premijera, to su pravo u 20. veku dva puta iskoristili njegovi predstavnici u Australiji: prvi put 13. maja 1932, kad je guverner Novog Južnog Velsa sir Philip Game smenio Jacka Langa, premijera te australijske države, te drugi put 11. novembra 1975, kad je generalni guverner Australije sir John Kerr smenio australijsku vladu, na čelu s premijerom Goughom Whitlamom. U oba slučaja vrlo brzo nakon smene održani su izbori i u oba slučaja smenjena vlada poražena je na izborima.

Guverner Queenslanda sir Walter Campbell odbio je 1987. da odobri rekonstrukciju vlade koju je predložio premijer ove australijske države sir Joh Bjelke-Petersen zato što premijer, čije je vodstvo bilo osporeno u njegovoj Nacionalnoj partiji Australije, nije uživao jasnu podršku svoje vlade. Stoga je Queensland jedno vreme imao "premijera koji nije vođa", a vladajuća partija je imala "vođu koji nije premijer",[4] pa se spekulisalo o tome da bi Campbell mogao upotrebiti svoja rezervna ovlašćenja i smeniti premijera. Campbella su kasnije hvalili za razborito postupanje tokom krize.[5]

U Australiji je u 20. veku bilo i drugih slučajeva primene rezervnih ovlašćenja na državnom i federalnom nivou.[6]

Kanada[uredi - уреди | uredi izvor]

Po Ustavnom zakonu 1867. rezervna ovlašćenja u Kanadi pripadaju isključivo monarhu, jer taj zakon svu izvršnu vlast smešta u ruke monarha.[7] Kralj George VI izdao je 1947. povelju kojom se generalnom guverneru Kanade dozvoljava "da vrši sva ovlašćenja i autoritet koji po zakonu pripadaju Nama [monarhu] u vezi s Kanadom".[8]

Pravo da se smeni premijer u Kanadi nikada nije upotrebljeno, ali su zato u dva navrata iskorišćena druga rezervna ovlašćenja kako bi se kanadski premijer primorao na ostavku. Prvi put se to dogodilo 1896, kad je premijer sir Charles Tupper odbio da podnese ostavku iako njegova partija nije osvojila većinu na federalnim izborima održanim te godine, pa je generalni guverner erl od Aberdeena odlučio da više ne priznaje Tuppera kao premijera i da ne odobri nekoliko postavljenja koje je Tupper predložio. Drugom prilikom, do koje je došlo 1925. i koja je postala poznata kao King-Byng afera, premijer William Lyon Mackenzie King, suočen s mogućnošću da mu parlament izglasa nepoverenje, predložio je generalnom guverneru, vikontu Byngu od Vimyja, da raspusti parlament, a Byng je taj predlog odbio.

U novije vreme nijedan generalni guverner nije uskratio kraljevski pristanak na neki predlog zakona, ali je zato bilo slučajeva kad su to učinili guverneri kanadskih provincija.[9]

Peter Hogg, kanadski teoretičar ustava, izneo je mišljenje da "sistem odgovorne uprave ne može funkcionisati bez formalnog šefa države koji poseduje određena rezervna ovlašćenja".[10] Eugene Forsey je napisao da "rezervna ovlašćenja, prema našem [kanadskom] ustavu, svakako predstavljaju apsolutno neophodno sredstvo očuvanja demokratije. Ona zauzimaju mesto pravne i sudske zaštite koju u Sjedinjenim Državama pruža pisani ustav i koja se može dobiti na sudu".[11]

Novi Zeland[uredi - уреди | uredi izvor]

Prvi guverneri Novog Zelanda, preteče današnjih generalnih guvernera, imali su znatnu vlast i isključivu moć u vezi s takvim pitanjima kao što su spoljna politika i pitanja koja se tiču Maora. Takođe su mogli presuditi oko toga ko će biti premijer i nisu bili obavezni slediti premijerove savete. Kako je politički sistem Novog Zelanda sazrevao, britanska Kolonijalna kancelarija sve je češće savetovala guvernerima da slede savete lokalnih ministara, te se moć guvernera postepeno smanjivala. No neki od važnih aspekata te moći i danas ostaju u rukama generalnog guvernera, te on raspolaže određenim rezervnim ovlašćenjima,[12] koja se primenjuju u ime kraljice Elizabete II. Prema sir Kennethu Keithu, upotreba ovih ovlašćenja zasniva se na principu da "Kraljica vlada, a vlada upravlja, dok god uživa poverenje Predstavničkog doma".[13]

Najvažnije je ovlašćenje koje se tiče postavljanja premijera te, u vezi s njim, ono koje se tiče prihvatanja premijerove ostavke. To ovlašćenje dolazi do izražaja svaki put kad na parlamentarnim izborima dođe do smene partije na vlasti. To se ovlašćenje vrši i kad se premijeru i njegovoj vladi izglasa nepoverenje u parlamentu te kad on podnese ostavku umesto da predloži raspuštanje parlamenta. Napokon, do toga može doći i ako premijer napusti tu dužnost zato što je izgubio poverenje svoje partije, ako podnese ostavku iz nekih drugih razloga te ako umre na dužnosti. Premda se ovlašćenje da postavlja premijera nalazi među rezervnim ovlašćenjima generalnog guvernera, on se zapravo pridržava strogih konvencija i na tu dužnost uvek postavlja vođu partije koja raspolaže većinom u parlamentu. U teoriji, generalni guverner može za premijera postaviti bilo kojeg člana parlamenta, pa čak i onog za koga je jasno da ne uživa poverenje većine drugih članova, ali nijedan generalni guverner to nije učinio.

Među drugim rezervnim ovlašćenjima jeste pravo generalnog guvernera da smeni premijera koji više ne uživa poverenje parlamenta;[13] pravo da raspusti parlament i raspiše vanredne izbore u slučaju da je premijer izgubio poverenje parlamenta;[14] pravo da odbije zahtev vlade za raspuštanje parlamenta i raspisivanje izbora.[15]

Pravo generalnog guvernera da odbije davanje kraljevskog pristanka na predloge zakona usvojene u parlamentu donekle je kontroverzno. S jedne strane, neki ustavni teoretičari veruju da generalni guverner (ili monarh) nema pravo da odbije svoj pristanak; na primer, bivši profesor prava i premijer sir Geoffrey Palmer i profesor Matthew Palmer smatraju da bi svako odbijanje kraljevskog pristanka izazvalo ustavnu krizu.[16] S druge strane, neki teoretičari, npr. profesor Philip Joseph, smatraju da generalni guverner poseduje pravo da u izuzetnim okolnostima odbije davanje kraljevskog pristanka, npr. na zakon koji bi predviđao ukidanje demokratije.[17] Bilo je nekoliko slučajeva kad su ova rezervna ovlašćenja upotrebljena ili je njihova upotreba bila razmatrana.

Tokom 1890-ih premijer John Ballance predložio je da se imenuje nekoliko novih članova u Novozelandsko zakonodavno veće (koje je u međuvremenu ukinuto). Dva su guvernera, erl od Onslowa i erl od Glasgowa, jedan za drugim odbila da odobre ta imenovanja, sve dok Kolonijalna kancelarija nije intervenisala na strani Ballancea. Taj je slučaj uticao na smanjivanje guvernerovih diskrecionih ovlašćenja.

Gotovo jedan vek potom, 1984. godine, došlo je do kratke ustavne krize. Premijer, sir Robert Muldoon, bio je te godine poražen na izborima, a potom je odbio da formalno savetuje generalnog guvernera, sir Davida Beattiea, o donošenju nekih hitnih odluka, koje su podržavali i vođa pobedničke partije i budući premijer, David Lange, i mnogi od članova Muldoonove vlastite vlade i partije. U tim je okolnostima navodno bila razmatrana opcija da generalni guverner smeni Muldoona ne čekajući formalnu ostavku, ali je Muldoon naposletku popustio, te nije bilo potrebe za primenom rezervnih ovlašćenja.


Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Winterton, George (1993), "Reserve Powers in an Australian Republic", University of Tasmania Law Review 12 (2), http://www3.austlii.edu.au/au/journals/UTasLawRw/1993/15.html 
  2. 2,0 2,1 2,2 Winterton 1993, str. 252
  3. 3,0 3,1 Evatt, Herbert (1967), The King and His Dominion Governors (2 izd.), London: Frank Cass, ISBN 978-0714614717 
  4. Peter Bowers and Greg Roberts, "Ahern leads, but Joh rules", Sydney Morning Herald, 27 November 1987. Citirano u: Geoff Barlow & JF Corkery, "Sir Walter Campbell Queensland Governor and his role in Premier Joh Bjelke-Petersen's resignation, 1987", 23. Owen Dixon Society eJournal (Gold Coast, Queensland: Bond University, 2007)
  5. Barlow & Corkery "Sir Walter Campbell", 28-29
  6. H. V. Evatt, The King and His Dominion Governors, 1936; 2nd ed., introduction by Zelman Cowen, 1967; 3rd ed., introduction by Eugene Forsey, in Evatt and Forsey on the reserve powers, ed. by George Winterton, 1990. Donald Markwell, The Crown and Australia, University of London, 1987 - [1]. Donald Markwell, "Griffith, Barton and the early governor-generals: aspects of Australia's constitutional development", Public Law Review, 1999.
  7. Victoria (1867-03-29). "Constitution Act, 1867". III.9. Westminster: Queen's Printer. Pristupljeno 2009-01-15. 
  8. George VI (1947-09-01). "Letters Patent Constituting the Office of Governor General of Canada". I. Ottawa: King's Printer for Canada. Pristupljeno 2009-05-29. 
  9. "The Honourable John C. Bowen, 1937–50". Legislative Assembly of Alberta. Pristupljeno 22. aprila 2007.
  10. Hogg, Peter (1999), Constitutional Law of Canada, Toronto: Carswell, ISBN 978-0459239251 
  11. Forsey, Eugene (1974), Freedom and Order, Toronto: McClelland and Stewart 
  12. "The Reserve Powers". The Governor-General of New Zealand. http://www.gg.govt.nz/role/powers.htm. pristupljeno 9. jula 2009. 
  13. 13,0 13,1 Sir Kenneth Keith (2008). "On the Constitution of New Zealand: An Introduction to the Foundations of the Current Form of Government". http://www.dpmc.govt.nz/cabinet/manual/intro.html. pristupljeno 12. septembra 2011. 
  14. Izbore u Novom Zelandu uvek raspisuju generalni guverneri, ali, u skladu s načelom odgovorne uprave, svi dosadašnji izbori bili su raspisani uvek na predlog premijera, pa oni ne predstavljaju primer upotrebe rezervnih ovlašćenja.
  15. Ako je premijeru u parlamentu izglasano nepoverenje i ako on nakon toga generalnom guverneru predloži raspuštanje parlamenta, a ovaj to odbije, to bi zapravo primoralo premijera da podnese ostavku i omogući formiranje nove vlade. U Novom Zelandu bi se mogli primeniti Lascellesovi principi kod odlučivanja o tome koji bi faktori mogli uticati na generalnog guvernera da donese odluku o tome da li da odobri ili odbije premijerov zahtev za raspuštanje parlamenta. Generalni guverner u teoriji ima pravo da odbije zahtev za održavanje vanrednih izbora koji dolazi i od premijera koji uživa podršku parlamenta, ali je takvo odbijanje izuzetno malo verovatno.
  16. Sir Geoffrey Palmer and Matthew Palmer (2004). Bridled Power: New Zealand's Constitution and Government (Fourth izd.). Oxford University Press. ISBN 0-19-558463-5. 
  17. Philip Joseph (2002). Constitutional and Administrative Law in New Zealand (2. izd.). Brookers. ISBN 978-0-86472-399-4.