Dušanov zakonik

Na slici se nalazi Dušanov zakonik. U pitanju je jedan od najstarijih prepisa, Prizrenski prepis iz 15. veka. Danas se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

Dušanov zakonik (u starim rukopisima se naziva Zakon Blagovjernago Cara Dušana), uz Nomokanon Svetog Save je naziv za zakonik feudalne Srbije, donet na saborima crkvenih velikodostojnika i vlastele 1349. i dopunjen 1354. godine. Zakon je usvojen s ciljem da se osigura vladajući položaj i povlastice vlastele, da obezbedi mere za držanje meropaha i drugih sebara; i da učvrsti vlast u osvojenim oblastima stvaranjem jedinstvene balkanske države.

Zakonik se sastoji od 135 do 201. člana (u zavisnosti od verzije sačuvanog manuskripta).

Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara i meropaha. U nastavku dolaze odredbe o sudstvu i pravu sudija, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa.

Srbija u vreme cara Dušana Silnog, oko 1350 kojoj je na ovoj karti dodana nezavisna kneževina Ahaja na Peloponezu (ista boja kao Srbija)

Prilikom sastavljanja Zakona, kao izvori poslužili su: Odredbe iz vizantijskog prava, tzv. Vasilike i razne srpske povelje i ugovori. Uz Zakonik se nalaze dva vizantijska pravna dokumenta: skraćena Sintagma Matije Vlastara i Zakonik cara Justinijana (Justinijanova kodifikacija), te sva tri spomenika čine celinu i izvor za proučavanje prava u Dušanovoj državi.

Proglašenjem za cara Srba i Grka, car Dušan je istakao pretenziju na legitimno vladanje podanicima Vizantijskog carstva. Stoga su i vizantijski zakoni, kao što su i kanoni i pravna pravila vizantijske crkve, preuzeti kao sopstveni, a Kodifikacijom je trebalo razrešiti protivrečnosti i razlike u pravnom poretku između Romeje i starih srpskih zemalja, gde se do tada vladalo po "običajima srpskim".

Tako je Dušanova kodifikacija u isto vreme bila i pravna unifikacija, ujedinjenje pravnog poretka u čitavoj državi, na prostoru srenjovekovnog Balkana. Time je Vizantijsko pravo konačno ugrađeno u temelje čitavog sistema srednjovekovnog srpskog prava.

Rad na Zakoniku je sigurno započet nekoliko godina pre zvaničnog proglašenja na Saboru u Skoplju, verovatnije u Serezu, 1349 godine. Verovatno je, mada o tome nema podataka u do sada poznatim izvorima, osnovana zakonodavna komisija koja je radila na tekstu Zakonika. Teškoća je moralo biti mnogo, jer je bilo neophodno precizno poznavanje vizantijskog prava, prethodnih srpskih pisanih izvora, srpskog običajnog prava, kao i prilika u zemlji. Zbog toga je tekst Zakonika morao biti dobro pripremljen i tek tada iznesen na Sabor. Nemamo nikakvih podataka o reagovanju vlastele i o eventualnom protivljenju ovom legislatorskom radu. U svakom slučaju, situacija u Srbiji razlikovala se od situacije u Češkoj u isto vreme. Tamo se vlastela otvoreno i uspešno suprotstavila kodifikatorskim namerama Karla IV. Odlučan otpor od strane visokog plemstva - panova (velikaša) sprečio je da Majestas Karolina bude primljena u Sejmu. U Srbiji je pet godina docnije (1354) Dušanov zakonik dopunjen novim odredbama.

Original Dušanovog zakonika nije sačuvan, ali postoji preko 20 prepisa, od kojih su najznačajniji Prizrenski (datovan krajem XIV ili početkom XV veka) i Struški (datovan u XIV vek, najstariji i verovatno najbliži originalu).

O izdanjima Dušanovog zakonika

Prva vest o rukopisu DZ potiče od Jovana Rajića koji ga spominje u svojoj Istoriji. Njemu su morali biti poznati i prepisi koje su izrađivali gimnazijasti u Karlovcima, ali kako su to bili rukopisi sa očiglednim pečatom skorašnjosti oni mu nisu ulivali poverenja. Bez znanja Rajića izdavač njegove Istorije Stefan Novaković priključio je njegovom delu i jedan rukopis DZ koji se nalazio u posedu braće Tekelija. Ovo je bilo loše izdanje po lošem rukopisu ali je učinilo dubok utisak u tadanjem učenom svetu. Po ovom izdanju svoj prevod na nemački dao je i Johan Kristijan Engel 1801. Iako Engel nije dobro poznavao srpski jezik te mu je i prevod vrlo loš, on je pobudio interesovanje kod širokog kruga čitalaca učene Evrope.

U potrazi za drugim rukopisima DZ-a prvo je pronađen tzv. Rakovački rukopis koji je objavio Georgije Magarašević. Izdanje nije uspelo ali je dalo podlogu za uporedno proočavanje rukopisa.

Pavle Josif Šafarik je 1831. opisao tri rukopisa DZ-a (Hodoški, Rakovački i Ravanički), a uskoro je i dao prepis ćirilicom i latinicom kao i nemački prevod Rakovačkog rukopisa, sa izvesnim dopunama iz Hodoškog. Na ovo izdanje ugledao se Stojan Novaković. Do sredine 19. veka znalo se za deset rukopisa.

Nov polet donelo je upoznavanje sa Prizrenskim prepisom. Iz ovog rukopisa je S. Novaković 1870. štampao DZ, ali ne u rasporedu kakav je zatekao već ga je složio u lođički red čime je samo otežao njegovo proučavanje, a svoje izdanje učinio praktično neupotrebljivim.

Srećom, već 1872. Teodor Zigelj izdao je DZ po istom rukopisu i to u za ono vreme besprekornom izdanju. Prizrenski rukopis, čija je starina naveliko precenjivana, dugo će ostati glavna osnova za utvrđivanje teksta Zakonika.

1888. je Timotej Florinski napisao obimno delo o Dušanovom zakonodavstvu gde je izdao Zakonik po Strupkom rukopisu uz opširne komentare.

Svoje drugo izdanje Novaković je dao 1898. ponovo po Prizrenskom rukopisu uz dodatak 12 članova iz Rakovačkog, ali i sa množinom dopuna iz drugih rukopisa (koje je doduše, iz nekog svog razloga, smatrao manje vrednima od Prizrenskog). Teže razumljive članove dao je u slobodnom prevodu. Ovo njegovo izdanje i do danas je ostalo osnova za proučavanje, te se uvek ponavlja broj čanova i red kojim su poređani jer su se brojevi skopčali sa odredbama.

I na kraju tu je izdanje Nikole Radojčića iz 1960, koji se koncentrisao na rekonstrukciju teksta što bližu originalu kao i na izvanredan prevod. Nedostatak ovog izdanja je da ne sadrži varijante.

Rukopisi. Ukupno su danas poznata 24 rukopisa Zakonika. Najstariji je Struški iz 1373/4, ali nije sačuvan ceo već samo oko 100 članova. Sledeći je Atonski iz oko 1418, a iz tog vremena je i Studenički. Iz 15. veka su još i Hilandarski i Bistrički.

Prizrenski ima najbogatiji tekst i počiva na odličnome predlošku ali je tek iz oko 1530. U Rakovačkom (prepisan oko 1700.) se jedino nalazi poslednjih 12 članova i tzv. Reč cara Dušana uz Zakonik. Jedino u Bistričkom sačuvan je 189. član.

Literatura

• Т. Зигелъ, Законикъ Стефана Душана. С. Петербургъ 1870
• Стојан Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354, Београд 1878.
• Т.Флоринский, Памятники законодатльной дъятельности Душана Царя Сербовъ и Грековъ. Киевъ 1888.
• А. В. Соловјев, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Скопље, 1928.
• А. В. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Београд, 1929, 1980.
• А. В. Соловјев, Изабрани споменици спрског права од 12. to 15. века 1926.
• Т. Тарановски, Душанов законик и Душаново царство, Нови Сад, 1926
• Т. Тарановски, Историја српског права у немањићској држави, I, II, III, IV Београд, 1931.
• Н. Радојчић, Душанов законик, Београд, 1953.
• Д. Богданивић, Душаново законодавство, Београд
• Б. Марковић, Душанов законик, Београд, 1986.

Novija izdanja Dušanovog zakonika

• Zakonik cara Stefana Dušana, Beograd, 1975.
• Zakonik cara Stefana Dušana (Struški i Atonski rukopis) knjiga 1, Beograd, 1975.
• Zakonik cara Stefana Dušana (Studenički, Hilandarski, Hodoški i Bistrički rukopis) knjiga 2, Beograd, 1981.
• Zakonik cara Stefana Dušana (Baranjski, Prizrenski, Sisatovački, Rakovački, Ravanički i Sofijski rukopis) knjiga 3, Beograd, 1997.

Wikiteka

Wikiteka ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Dušanov zakonik

Vidi još

• Stefan Dušan

Spoljašnje veze

• Dušanov zakonik sajt povodom 650. godina donošenja Zakonika.
• Batrićević, Ana, "Pravni transplanti i zakonik srpskog cara Stefana Dušana: komparativna studija" (22. decembar 2006.)