Parkinsonov zakon

Izvor: Wikipedia
Ne mešati sa Parkinsonovim zakonom trivijalnosti

Parkinsonov zakon je izreka ili aforizam koji je prvi artikulirao C. Northcote Parkinson kao prvu rečenicu humorističnog eseja objavljenog u londonskom časopisu The Economist 1955[1][2]:

Rad se uvećava kako bi ispunio vreme na raspolaganju za njegovo dovršenje

Kasnije je preštampan, zajedno sa drugim esejima, u knjizi "Parkinsonov zakon: Potraga za progresom" (Parkinson's Law: The Pursuit of Progress, London, John Murray, 1958). Do ove maksime je došao na osnovu opsežnog iskustva u britanskoj Državnoj službi.

Sadašnja forma zakona nije ona koju Parkinson naziva tim imenom u članku. On zapravo tom terminu dodeljuje matematički izraz koji opisuje stopu kojom se birokratije vremenom šire. Veći deo eseja je posvećen pregledu navodno naučnih opažanja koja podržavaju njegov zakon, poput uvećanja broja zaposlenih u Kolonijal ofisu u vreme dok je Britanska imperija opadala (on čak pokazuje da je Kolonijal ofis imao najveće osoblje u trenutku kada je priključen Forin ofisu zbog nepostojanja kolonija kojima bi upravljao). Ovaj rast objašnjava dvema silama:

  1. "Zvaničnik želi umnožavati podređene, a ne rivale".
  2. "Zvaničnici stvaraju posao jedni drugima".

On naročito primećuje da je ukupan broj zaposlenih u birokratiji rastao 5 - 7% godišnje "bez obzira na bilo kakvu varijaciju u količini posla (ako ga i ima) za obaviti". U vezi toga je formulisao čak i matematički izraz, na osnovu posmatranja Britanske mornarice i Ministarstva kolonija:

x =\frac{k ^ m + L}{n}

gde je:

x - broj novozaposlenih svake godine.
k - broj zaposlenih koji teže unapređenju zapošljavanjem novih podređenih.
m - broj radnih sati po zaposlenom, potrebnih za završenje memoranduma korišćenih u unutrašnjem kancelarijskom saobraćaju.
L - razlika između starosti postavljenja i penzionisanja.
n - broj administrativnih jedinica koji kancelarijsko osoblje zaista odradi.

Italijanski komunistički političar Alessandro Natta se 1986. požalio na rastuću birokratiju u Italiji. Mihail Gorbačov je odgovorio da "Parkinsonov zakon deluje svuda"[3].

Izvodi[uredi - уреди]

Vremenom su iz prvobitne fraze izvučene neke varijante: npr. u vezi kompjutera:

Podaci se umnožavaju kako bi ispunili dostupan memorijski prostor.

ili

Zahtev za memorijom će se uvećati kako bi dostigao njen kapacitet.

Što se tiče izvršnog računarskog koda koji ispunjava procesorske resurse (v. nadimanje softvera - software bloat), sličan zakon je Wirthov zakon.

Drugi aforizam, pripisan Parkinsonu i ponekad nazvan "Drugi Parkinsonov zakon" glasi "troškovi rastu kako bi se izjednačili s prihodima".

Moderna verzija bi mogla glasiti da nikakva količina kompjuterske automatizacije neće smanjiti veličinu birokratije[4].

Stock-Sanfordov korolarij Parkinsonovog zakona glasi: "Ako čekaš do poslednje minute, za posao je potrebna samo jedna minuta". Ako se zadatak može odužiti tako da ispuni dodeljeno vreme, onda se nasuprot, dati trud može ograničiti smanjenjem dodeljenog vremena, sve do minimalno zaista potrebnog za izvršenje zadatka. Ova fraza se često povezuje sa psihološkim pojmom prokrastinacije (odugovlačenja).

C. N. Parkinson je takođe napisao knjigu Mrs. Parkinson's Law: and Other Studies in Domestic Science.

Generalizacija[uredi - уреди]

Parkinsonov "zakon" se može dalje generalizirati:

Potražnja resursa teži da se uveća, kako bi se izjednačila sa njegovom ponudom.

Ovome se često dodaje produžetak:

Obrnuto nije tačno.

Ova generalizacija je postala vrlo slična ekonomskom zakonu potražnje (v. ponuda i potražnja), da što je niža cena robe ili usluge, traži se njena veća količina.

Što se vremena tiče, neki ovako definišu Parkinsonov zakon:

Količina vremena koju neko ima na raspolaganju da bi izvršio neki zadatak, količina je vremena koja će biti potrebna za izvršenje zadatka.

Povezana efikasnost[uredi - уреди]

Parkinson je predložio pravilo o efikasnosti administrativnih veća. Definisao je koeficijent neefikasnosti sa brojem članova kao glavnom promenljivom.

Koeficijent neefikasnosti je polušaljiv Parkinsonov pokušaj da definiše veličinu nekog komiteta ili drugog tela za donošenje odluka pri kome ovo postaje potpuno neefikasno. Jedno od poglavlja Parkinsonove knjige Parkinson's Law: The Pursuit of Progress posvećeno je osnovnom pitanju "komitologije": kako se stvaraju komiteti, povereništva, vlade i druga takva tela i zatim vremenom postaju nevažna (ili su od početka tako stvorena).

Empirijske dokaze je izvukao iz istorijskih vlada i savremenih dokaza. Najčešće je najmanja veličina najmoćnijeg i najprestižnijeg državnog tela pet članova. Parkinson navodi neka tela iz engleske istorije koja su rastući u broju izgubila moć:

  • Prvi kabinet je bio Krunski savet, sada Dom lordova (viši dom britanskog parlamenta), koji je rastao od nepoznatog početnog broja do 29, pa 50 pre 1600., u koje je vreme izgubio većinu moći.
  • Novo telo je imenovano 1257 - "Lordovi Kraljevog veća", s manje od 10 članova. Ova ustanova je rasla i na kraju prekinula sa zasedanjima, kada je imala 172 člana.
  • Treća inkarnacija engleskog kabineta - "Tajni savet" (Privy Council), koji je na početku takođe imao manje od 10 članova da bi 1679. narastao na 47.
  • Tajni savet je 1615. izgubio vlast u korist Kabinetskog veća, koje je s početnih 8 članova do 1725. naraslo na 20.
  • Kabinetsko veće je oko 1740. prevaziđeno unutrašnjom grupom zvanom Kabinet, u početku sa 5 članova.

U vreme Parkinsonove studije (1950-te), Kabinet je još uvek bio zvanično vladajuće telo. Parkinson je od 1939. nadalje uočio napor da se spase institucija Kabineta. Broj članova je fluktuirao od vrhunca od 23 člana 1939, do svega 18 1954.

Parkinson je predložio detaljan matematički izraz za koeficijent neefikasnosti, s mnogim mogućim uticajima. U 2008. je pokušano da se empirijski verifikuje predloženi model[5]. Parkinsonova pretpostavka da članstvo koje prevazilazi "između 19,9 i 22,4" člana čini komitet očigledno neefikasnim, izgleda opravdano predloženim dokazima. Manje je izvestan optimalni broj članova, kojih mora biti između tri (logički minimum) i 20.

Takođe pogledati[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. C. Northcote Parkinson (November 19th, 1955). "Parkinsons Law" (Economist). 
  2. Elizabeth M. Fowler (May 5, 1957). "It's a 'Law' now: Payrolls grow" (New York Times). 
  3. O'Sullivan, John (June 2008). "Margaret Thatcher: A Legacy of Freedom". Imprimis 37 (6): 6 (Hillsdale College). 
  4. A Berglas (October 2008). "Why it is Important that Software Projects Fail". http://www.berglas.org/Articles/ImportantThatSoftwareFails2/ImportantThatSoftwareFails.html. pristupljeno 2009-06-22. 
  5. http://arxiv.org/abs/0804.2202

Spoljne veze[uredi - уреди]