Ovčarstvo

Australske Merino ovce

Ovčarstvo je grana stočarstva koja se bavi uzgojem ovaca i njihovim iskorišćavanjem radi dobijanja vune, mleka i mesa. U tom pogledu izdavaja se uzgajanje jagnjadi radi mesa i ovaca radi vune. Najpoljovniji tereni za ovčarstvo su pašnjaci i livade, sa dosta izvora pitke vode. Države sa najvećim brojem ovaca su Australija, Novi Zeland, Kina, Rusija, Argentina, Južnoafrička Republika

Ovca na pašnjaku

Nauka i znanje postaju imperativ za savremeni razvoj i progres ovčarske proizvodnje. U mnogim zemljama Evrope i drugih kontinenata proizvodnja i promet jagnjećeg i ovčijeg mesa, vune, mleka i mlečnih proizvoda već odavno se organizuju na principima industrije. Stvaraju se veliki kontigenti robe, pre svega mesa i vune, kojim se diktira cena na svetskom, tržištu. Imajući u vidu povoljne ekološke i ekonomske uslove za razvoj ovčarstva u našoj zemlji, a naročito ulaganja koja se vrše u sadašnjem periodu s ciljem da se osigura povećanje robne proizvodnje; uveren sam da su potrebni pre svega kadrovi, koji će biti naoružani novim znanjem, da bi se ove povoljne mogućnosti i nastojanja realizovala.

U mnogim zemljama, sa razvojem kompjuterske tehnike, razrađeni su praktični korisnički softveri za efikasnije sprovođenje selekcijske procedure. Uvedeni su i genetski informacioni sistemi, pri čemu je svaki farmer, kao član, uključen preko svoje umatičene popualcije ovaca. U sistem se unose podaci o proizvodnji i kvalitetu mesa, mleka i vune. Procena odgajivalčke vrednosti ovaca se vrši primenom linearnih metoda ili putem selekcijskih indeksa, kombinujući osobine od ekonomskog značaja za farmu i ovčarstvo države.

U zavisnosti od ekonomskog interesa, stanja i nivoa razvijenosti ovčarstva jedne zemlje, definišu se mere za sprovođenje odgajivačko selekcijskih programa iza kojih stoji država.

Matična populacija

Matičnu populaciju ovaca čine priplodne jedinke muškog i ženskog pola nadprosečnog kvaliteta, rasa obuhvaćenih odgajivačko-selekcijskim programom. Sve životinje u matičnoj populaciji, obuhvaćene su selekcijskim radom putem kontrole produktivnosti i ostalih postupaka za unapređenje genetske strukture, odnosno proizvodnih osobina (meso, mleko,vuna).

Stado ovaca

Kao matično i reproduktivno proglašava se samo ono grlo ili stado koje ispunjava sve uslove predviđene zakonom o stočarstvu i odgovarajućim pravilnicima, kao i to da su vlasnici spremni da prihvate sve propisane mere i postupke za postizanje i održavanje kvaliteta i odgajivačkih cijleva u dotičnoj populaciji, a saglasno odgajivačko selekcijskom programu. Sadržina i način vođenja matične evidencije su takođe propisani posebnim pravilnikom resornog ministarstva.

Klasifikaciju rasa ne treba vršiti kao do sada jer to nije u skladu sa svetski prihvaćenim načinom razvrstavanja rasa. Ovim programom se predviđa podela rasa prema odgajivačkim ciljevima, onako kako je i dato u ovom Programu . To znači da će, se rase ovaca obuhvaćene glavnim odgajivačkim programom prema proizvodnim ciljevima i metodama odgajivanja, razvrstavati na sledeći način:

• Kombinovane rase,namenjene proizvodnji mesa, mleka i vune
• Rase za proizvodnju mesa
• Rase za proizvodnju mesa i vune

Matična populacija ovaca u Srbiji, koja je pod patronatom države i Ministarstva za poljoprivredu,šumarstvo i vodoprivredu a pod stručnim nadzorom i koordinacijom glavne odgajivačke organizacije, kao republičke selekcijske službe, predstavlja osnovu genetskog unapređenja ovčarstva u zemlji.

Veličina matične populacije Veličina matičnog stada podrazumeva minimalan broj ovaca na jednom gazdinstvu- farmi, koje ispunjavaju propisane odgajivačko selekcijske kriterijume. Da bi farma- gazdinstvo ušlo u registar i njeno stado postalo matično mora imati najmanje 20 kvalitetnih priplodnih grla dotične populacije, osim ukoliko se radi o rasi koja je jako ugrožena u svom biološkom opstanku, gde broj jedinki može biti 5. Pored toga svaka matična farma koja je registrovana i kao reproduktivna, tj. bavi se proizvodnjom i prodajom kvalitetnog priplodnog materijala, mora imati sopstveni odgajivačko selekcijski program usklađen sa glavnim odgajivačkim programom.

Rase ovaca

Kada je reč o izboru rase potrebno je uzeti u obzir klimatske karakteristike kraja u kom se uzgajaju. Neke ovce dobro podnose niske i visoke temperature, takav primer je pramenka, domaća rasa koja se najčešće uzgaja kod nas. Druge rase,obično one uvozne iz toplijih krajeva su veoma osetljive i teško će se adaptirati u hladnim i vlažnim područjima. Ukoliko se prilikom izbora ne vodi računa o karakteristikama rase, rezultat može biti loša proizvodnja mleka i nedovoljan razvoj podmlatka.

Postoji mnogo različitih rasa ovaca koje su nazive najčešće dobijale po mestu u kojem se uzgajaju: sjenička ovca, svrljiška, šarplaninska, pirotska, krivovirska, pivska, a sve su one zapravo različiti sojevi rase pramenke sa grubom vunom. Ipak u red najproduktivnijih spada cigaja koja daje najbolju proizvodnju mesa, mleka i vune i najviše se uzgaja na teritoriji Vojvodine, Baranje i Slavonije.

Tipove ovaca možemo razvrstati i po nameni za koju se uzgajaju. Tako se merino ovce najčešće uzgajaju za  proizvodnju  vune i mesa, a linkoln, sufolk, romni marš i druge za proizvodnju mesa. Postoje i tipovi koji se uzgajaju prevashodno zbog proizvodnje mleka kao što su istočnofrizijska mlečna ovca i plevenska crnoglava.

Sjenički soj pramenke

Ime je dobila po mestu Sjenici  na Pešterskoj visoravni, koja se nalazi na jugozapadu Srbije, na nadmorskoj visini od oko 1000 metara. Sa Peštera se ova ovca  zadnjih  decenija proširila  na     skoro ceo  zapadni  deo Srbije  i  usled poboljšanih uslova gajenja, kao i sve naše pramenke je postala krupnija i produktivnija u odnosu na raniji period.

Sjenička ovca   je jedna od naših najkrupnijih sojeva pramenke. Visina grebena ovaca iznosi oko 65 cm, a ovnova 70 cm. Masa  tela odraslih ženskih grla iznosi 55-65 kg, a ovnova  varira u ganicama od 70-110 kg. Grudi su joj dosta duboke, ali je grudni koš uzan. Glava je obrasla dlakom bele boje, sa crnim kolutovima oko očiju, sa crno oivičenom gubicom donje i gornje usne i crnim vrhovima ušiju. Noge su joj takođe obrasle dlakom,najčešće bele boje, a mogu biti crne ili prskane. Ovce su šute, a ovnovi imaju dobro razvijene rogove u obliku spirale. Ova ovca spada u grupu dugorepih  pramenki sa rudom vunom. Runo je otvoreno do poluotvoreno. Godišnji nastrig vune ovaca iznosi 1,5, a ovnova 2 kg.  Dužina vunskih vlakana iznosi 12-13 cm, a finoća oko 38 mikrona, što znači C i D sortiment.Prosečna mlečnost sjeničke ovce, u laktaciji od 5-6 meseci se kreće od 60-80 litara, računajući i mleko koje posisa jagnje. Od 100 ovaca se u proseku dobije 110-120  jagnjadi.  Kasnostasna  je i prvi put ulazi u priplod sa 18 meseci, a porast završava sa 3-4 odine.

Svrljiški soj pramenke

Dobila je ime po Svrljiškim planinama, gde joj je i mesto odgajivanja. Rasprostranjena je od Lebana i Leskovca, pa sve do Donjeg Milanovca i Kladova.Obrasla je belom vunom, a noge i lice su prskane crnim tačkicama, dok na čelu ima ćubu.Spada u krupnije sojeve pramenke. Visina grebena ovnova se kreće od 60-65 cm, a ovaca oko 60 cm. Masa  tela odraslih ženskih grla iznosi 50- 55 kg, a ovnova  varira u ganicama od 70-90 kg. Ovce su šute, a ovnovi mogu biti i  šuti i  rogati.Prinos  vune se  kreće  kod ovaca  1,5  kg i  oko  2 kg  kod ovnova.Dužina  vunskih vlakana  iznosi  oko 11-12  cm,  a finoća  36  mikrona. Pramen je levkast a runo poluotvoreno.Prosečna proizvodnja mleka za laktacioni period  od 6 meseci iznosi 80 litara. Plodnost ovaca se kreće od 100-110%, .Svrljiška ovca je kasnostasna životinja. Dviske ulaze u priplod sa 16-18 meseci, a porast završavaju u četvrtoj godini života.

Pirotski soj pramenke

Najrasprostranjenija je na  području Stare planine-Visok u okolini Pirota i Dimitrovgrada,  ali  se gaji  i  na područjima  Babušnice,  Bele palanke  i  Suve planine. Ovce su obrasle vunom bele boje.Visina grebena iznosi oko 60 cm, a dužina trupa 108,70% visine grebene. Masa  tela odraslih ženskih grla iznosi 48-55 kg, a ovnova  varira u ganicama od 70-80 kg. Randman odraslih grla  je 45- 47%, a kod jagnjadi 50-55%, zavisno od stepena utovljenosti.Prinos vune   kod ovaca iznosi 1,5 kg, a kod ovnova oko 2,0 kg.Dužina vunskog vlakna je 14, a visina 12 cm.Finoća vunskog vlakna iznosi oko 35-40 mikrona, što znači C i D sortimenta. Od vune pirotske ovce, u Pirotu i okolini se izrađuju nadaleko poznati pirotski ćilimi.U laktacionom periodu od 6 meseci, računajući mleko koje posisa jagnje, ovca proizvode 75-80 litara mleka, od koga se spravlja poznati pirotski kačkavalj.Od 100 ovaca se dobije 110-115 jagnjadi. Pirotska ovca je kasnostasna životinja, jer za priplod stasava u starosti od 16-18 meseci.

Krivovirski soj pramenke

Uzgaja se u okolini Krivog Vira, po kome je i dobila ime. Spada u grupu srednje krupnih pramenki. Visina grebena iznosi   kod ovaca 60-62 cm, a kod ovnova 65-67 cm. Masa  tela odraslih ženskih  grla iznosi 50-55 kg, a ovnova varira u ganicama od 70-80 kg, sa randmanom mesa 45-48%. Vuna je bele boje. Glava i noge su obrasle dlakom. Na čelu se nalaze dugački pramenovi vune koji obrazuju ćubu. Ovce su šute a ovnovi imaju rogove spiralnog oblika. Runo je otvoreno, sastavljeno od šiljastih pramenova, a kod boljih zapata može biti i poluzatvoreno, jer se ovaj zapat nalazi na prelazu između rude i gruborune pramenke.Prinos vune  se kreće od 1,5 kg kod ovaca do 2 kg kod ovnova. Dužina vlakna je 12-45 cm, a finoća oko 40 mikrona.

Prosečna mlečnost ovaca iznosi oko 30 kg bez mleka koje posisa jagnje. Plodnost se kreće u proseku oko 110%. Kao i drugi sojevi pramenke, krivovirska  ovca je kasnostasna životinja. U priplod ulazi sa 16-18 meseci., a porast završava sa 3-4 godine.

Ciljevi uzgoja ovaca

Cilj uzgajivačkog  selekcijskog  programa je stvaranje genetskih potencijala za veću proizvodnju mesa i mleka ovaca u Srbiji. Vuna kao poseban odgajivački cilj neće biti definisana, ali će se voditi računa o njenom prinosu i kvalitetu.

Odgajivačko selekcijski rad na unapređenju ovčarstva Srbije treba biti podređen upravo  definisanom odgajivačkom  cilju,  koji mora  biti  jasan, a  matična  evidencija i selekcijski postupci moraju obuhvatiti sva svojstva potrebna za njegovu što uspešniju realizaciju.

Meso-mleko-vuna

Najveći  deo naše  populacije  ovaca (pramenka)  pripada  upravo ovom  tipu, odnosno trojnom smeru proizvodnje. To je tradicionalno nasleđe u ovčarstvu Srbije i kao takvo treba da se zadrži.

Odgajivačko selekcijski program i odgajivački cilj treba da omoguće brži genetski napredak populacija gajenjem u čistoj rasi, koje, kako ćemo videti, imaju dobar potencijal za to, a selekcija je upravo i najbolji put da se do željenog cilja  dođe. Proizvodi ovaca ovog smera, pre svega meso i mleko su odličnog kvaliteta i već poznati proizvodi poput jagnjetine i ovčijih sireva su proneli glas o našoj pramenki i izvan Srbije.

Meso

U ovčarstvu većine evropskih zemalja proizvodnja ovčijeg mesa ima prvorazredni značaj i predstavlja glavni izvor zarade farmera. U našoj zemlji situacija je ista, stim što oko 70% proizvedenog mesa čine mlada jagnjad uzrasta do 90 dana.

Polazeći od te činjenice vrlo je važno poznavati najvažnije faktore od kojih zavisi količina i kvalitet proizvedenog mesa kako bi se organizovala uspešna  selekcija.

Uopšteno govoreći meso se može proizvoditi od svake ovce. Međutim količina, kvalitet i cena zavise od rase odnosno populacije. Na prvom mestu po kompleksu pokazatelja mesne produktivnosti   i ekonomske efikasnosti proizvodnje ovčijeg mesa stoje specijalizovane, ranostasne mesnate rase ovaca.

Istraživanja su pokazala da razvoj tkiva ovaca nema istu dinamiku tokom života i da pored toga zavisi kako od naslednih faktora tako i od uslova gajenja a naročito ishrane.

Da bi se ostvarile želje farmera za većom mesnatošću, neophodno je u selekciji ovaca napraviti razuman kompromis i gajiti životinje sa poželjnim odnosom mišićnog i koštanog tkiva u korist mesa.

Mesnatost ovaca se prognozira i određuje putem nekoliko sledećih pokazatelja:

• ranostasnost
• konstitucija i eksterijer
• masa tela i prirast
• randman
• sastav i kvalitet trupa
• konverzija hrane

Meso-vuna

Šišanje ovaca

Pored specijalizovanih populacijka ovaca, za proizvodnju mesa, postoje i rase koje uz meso nešto slabijeg kvaliteta, proizvode i vunu, pa su i svrstane u tip dvojnog smera proizvodnje. U Srbiji je najzastupljenija ovca tog tipa poznata kod nas kao virtemberška (merinolandschaf).

Zahvaljujući svojim specifičnim fizičkim svojstvima vuna je lider u sirovinama tekstilne industrije, uprkos mnoštvu sintetičkih materijala koji se nalaze na tržištu. Među najvažnijim fizičkim svojstvima vune ubrajaju se: finoća, dužina, vijugavost, jačina, elastičnost, rastegljivost, sjaj i boja.

U selekciji ovaca u ovom  odgajivačkom  cilju,  pored osobina  prinosa  i  kvaliteta mesa, mora se voditi računa o obraslosti tela vunom, tipu i prinosu runa, kao i kvalitetu vune.

Ishrana ovaca

Ovce daju vrlo značajne i kvalitetne proizvode u skromnim uslovima ishrane i gajenja. Njihovo mesto u stočarskoj  proizvodnji je uslovljeno time što za ishranu mogu da koriste pašnjake koji su drugim životinjama nedostupni, kao i hraniva koja druge vrste ne mogu da  iskoriste. I pored toga od ukupnih troškova proizvodnje 50-80% otpada na ishranu. Ovce mogu sve svoje potrebe da zadovolje pašom, dok se koncentrovanim hranivima hrane samo neke kategorije i to u uslovima intenzivne proizvodnje.

Za iskorišćavanje hrane od izuzetnog je značaja stanje zuba kod ovaca. Ono može da ima uticaj na njihovo ponašanje.

Jaganjci uče od svojih majki koja hraniva treba da jedu. One mogu da uče i u kasnijem životu i smatra se da im treba 2-3 nedelje da se naviknu na nešto novo u ishrani. Poneko grlo uopšte nije u stanju da se adaptira na nova hraniva.

Osnovni problem u ishrani ovaca je da se tačno definiše namena životinje koja će biti hranjena kao i intenzitet njenog iskorišćavanja. Od namene grla zavisi kako će ono biti hranjeno a od ishrane zavisi koliko će se planovi odgajivača ostvariti. Za svaki deo proizvodnog ciklusa ovce postoji optimalan nivo ishrane, koji obezbeđuje održanje njenih produktivnih funkcija i omogućava proizvodnju.

Od posebnog značaja kod ovaca je priprema za oplodnju. Ona se ostvaruje držanjem ovaca neposredno pre i u toku parenja na pašnjacima odličnog kvaliteta. Ukoliko je pašnjak lošijeg kvaliteta, na 14-20 dana pre parenje ih prihranjujemo koncentratima, a to treba da traje sve do 7-10 dana posle oplodnje. Posle toga ishrana se može izvesno vreme smanjiti, jer su potrebe za porast embriona u tom periodu neznatne.

Prva hrana jagnjeta je kolostrum i ono treba da ga dobije najdalje na dva sata po jagnjenju. Mleko služi kao isključiva hrana u prvim danima života (10-14 dana). Kasnije se vrši prihranjivanje i to početnim smešama ili samo usitnjenim zrnevljem žitarica uz kvalitetno seno koje se daje po volji.

Intenzitet ishrane jagnjadi u prvim danima života utiče na formiranje folikula vunskih vlakana, što je od značaja za kasniju proizvodnju vune. Kod jagnjeta digestivni trakt je mali po rođenju i tek sa 8 do 9 nedelja dostiže odnos kao kod odraslih grla.

Literatura

• Mastilo, Natalija (2005.): Rečnik savremene srpske geografske terminologije, Geografski fakultet, Beograd
• Stemić Milomir, Jaćimović Bratislav (2006.): Osnovi agrarne geografije, Jantar grupa, Zemun

Sestrinski projekti

U Wikimedijinoj ostavi ima još materijala o temi: Ovčarstvo