Naprednjačke dvije godine

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Naprednjačke dvije godine (španski: Bienio progresista) označava period u historiji Španije koji je trajao od 1854. do 1856. godine, i tokom koga je Španijom vladala radikalna liberalna Napredna stranka.

Od 1843. do 1854. je Španijom vladali konzervativci okupljeni oko Umjerene stranke u periodu zvanom Umjerenih deset godina. Početkom 1850-ih režim ustavne monarhije, okupljen oko mlade kraljice Isabelle II, je postao izuzetno nepopularan zbog široko rasprostranjene korupcije, ali i sve većeg uticaja kraljice majke Marije Christine od Dviju Sicilija na vladu, kao i dvorske kamarile kojom su sve više dominirali reakcionari povezani sa karlistima poraženim u krvavom građanskom ratu 1830-ih. Pokušaj kraljice majke da potpuno zanemari parlament i vlada preko dekreta je koincidirao sa ekonomskom krizom izazvanom krimskim ratom i prestankom isporuke žita iz carske Rusije. Protiv vlade su se počeli okretati čak i neki istaknuti članovi Umjerene stranke, kao general Leopoldo O'Donnell.

U februaru 1854. je u Zaragozi došlo do uličnih nereda. 28. juna 1854. u Madridu je O'Donnell pokrenuo pobunu, kojoj se tokom nekoliko tjedana priključili garnizoni širom zemlje. O'Donnell je izdao manifest u kojem se izjasnio za očuvanje ustavne monarhije i kraljice Isabelle II, ali zahtijevao smjenu vlade kao i reforme u smjeru povratka na Ustav Španije iz 1837. godine. 17. jula je Isabella pristala na zahtjeve pobunjenika, te je za novog premijera imenovan vođa naprednjaka, popularni general Baldomero Espartero.

Za novu vladu se, međutim, ispostavilo da je previše razjedinjena, pogotovo po pitanju decentralizacije i prava regija kao što su Katalonija i Baskija. Reforme poreznog sistema koje je proveo ministar financija Pascual Madoz u smjeru poboljšanja državnih financija je, pak, teško pogodio siromašno ruralno stanovništvo. Sve veće nezadovoljstvo i kaos su potakli O'Donnella da 1856. pokrene novu pobunu, nakon koje su naprednjaci bili prisiljeni predati vlast.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Članci[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Isabel Casanova Aguilar, "El bienio progresista (1854-56): Historia de un intento de modernización institucional", Anales de Derecho, ISSN 0210-539X, Nº 6, 1984, pp. 131-132.
  • Oscar Ignacio Mateos y de Cabo and José Fernando Merino Merchán, "La 'Vicalvarada' 140 años después: Aproximación al significado jurídico-constitucional del bienio progresista (1854-1856)", Revista de las Cortes Generales, ISSN 0214-0519, Nº 32, 1994, pp. 121-176.
  • José Ramón de Urquijo and Goitia Hispania. "Las contradicciones políticas del bienio progresista", Revista Española de Historia, ISSN 0018-2141, Vol. 57, Nº 195, 1997, pp. 267-302.
  • Braulio Díaz Sampedro, "Derecho e ideología en el bienio progresista", Anuario de la Facultad de Derecho, ISSN 0213-988X, Nº 24, 2006, pp. 159-175.

Knjige[uredi - уреди | uredi izvor]

  • María Fe Núñez Muñoz and Franco Díaz de Cerio, El bienio progresista (1854-1856) y la ruptura de relaciones de Roma con España según los documentos vaticanos, Universidad de La Laguna, 1993. ISBN 84-7756-381-0.
  • José Luis Ollero Vallés, "El Bienio Progresista, 1854-1856", chapter in Sagasta y el liberalismo español, 2000, pp. 246-255, ISBN 84-8140-071-8.
  • Alberto Ramos Santana, La desamortización civil en Cádiz en el bienio progresista, Cádiz: Excma. Diputación Provincial, D.L. 1982. ISBN 84-500-5279-3.