Malo ledeno doba

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Malo ledeno doba se malo razlikuje od studije do studije

Malo ledeno doba je period zahlađenja, koji se dogodio posle toploga perioda poznatog kao srednjovekovni topli period. Klimatolozi i istoričari se teško slažu o početku i kraju toga perioda, neki smatraju da je malo ledeno doba započelo u 16. veku i trajalo do sredine 19. veka. Postoji slaganje da su postojala tri minimuma 1650, 1770. i 1850. razdvojena toplijim periodima.[1]. U početku se verovalo da je malo ledeno doba globalni fenomen, ali sada nije baš najjasnije da li je bilo tako[2].

Vremenski događaji malog ledenog doba[uredi - уреди | uredi izvor]

Ne postoji godina koja se smatra preciznim početkom malog ledenog doba, ali postoji niz događaja, koji su prethodili tom periodu. U 13. veku je led na severnom Atlantiku počeo da putuje sve dalje na jug, kao i glečeri na Grenlandu. Tri godine jakih kiša koje su počele 1315. predstavljale su uvod u razdoblje nepredvidljivog vremena u Severnoj Evropi, koje je trajalo do 19. veka. širenje leda je primećeno i na globalnom nivou, ali od 16. veka nije bilo novih napredovanja glečera. Nekoliko različitih datuma se koristi da označi početak malog ledenog doba

  • 1250. kada je počelo širenje leda na Atlantiku
  • 1300. kada topla leta više nisu uobičajena u severnoj Evropi
  • 1315. kada su počele kiše i velika glad 1315–1317
  • 1550. kada je počelo veliko širenje leda
  • 1650. kada je bio prvi klimatski minimum

Za razliku od nejasnog početka svi se slažu da je malo ledeno doba završilo sredinom 19. veka.

Severna hemisfera[uredi - уреди | uredi izvor]

februar, oko 1410.

Malo ledeno doba je donelo izrazito hladne zime u mnogim delovima sveta, ali događajui su najbolje dokumentovani u Evropi i Severnoj Americi. Sredinom 17. veka glečeri u Švajcarskoj su napredovali i gutali farme i cela sela. Reka Temza i kanali i reke Holandije često su se zamrzavali tokom zime, da su se ljudi klizali i održavali sajmove na ledu. Prvo zamrzavanje Temze je bilo 1607, a poslednje 1814, iako postoji mogućnost da su mostovi usporavali tok reke i doprinosili smrzavanju.

Južni deo Bosfora, Zlatni rog bio je zamrznut 1622. Zima 1794-95 bila je posebno oštra, tako da je francuska vojska prelazila preko zamrznutih reka u Holandiji. Luka Njujorka se zamrznula 1780, pa su ljudi mogli da prelaze od Menhetna do Steten ajlenda. Island je bio okovan ledom kilometrima u svim smerovima, tako da su luke bile zatvorene. Stanovništvo Islanda je prepolovljeno, ali to je povezano i sa erupcijom vulkana Laki 1783[3].

Vikinške kolonije na Grenlandu su iščezle tokom 15. veka jer stanovništvo više nije moglo da se bavi poljoprivredom. Američki Indijanci su stvorili saveze kao odgovor na nedostatak hrane[4].

Mnogo godina sneg je bio znatno veći nego u godinama pre i godinama posle i tokom mnogo više meseci kopno je bilo prekriveno snegom. Mnoga proleća i leta bila su hladnija i vlažnija od normalnih, iako je postojala promenljivost. Seljaci su promenili termine setve i žetve da bi se prilagodili skraćenim i nepouzdanijim vremenima povoljnim za useve. Vinogradi su nestali u mnogim severnim područjima. U Etiopiji i Mauritaniji bilo je stalnog snega, tamo gde ga nema danas. Grad Timbuktu, koji je bio na značajnoj raskrsnici karavana plavljen je najmanje 13 puta. Pre ili posle toga nema dokaza o poplavama. U Kini u provinciji Jianksi prestali su da gaje narandže, koje su tu rasle vekovima. Evropski kolonisti su javaljali o izuzetno oštrim zimama u Americi. Tako je jezero Superior bilo 1607-1608 zaleđeno do juna[5].

Čuveni izrađivač violina Antonio Stradivari pravio je viloine tokom malog ledenog doba. Pretpostavlja se da je hladnija klima uzrokovala da drvo bude gušće, što je doprinosilo boljem zvuku[6].

Profesor antropologije Brajan Fagan sa univerziteta u Santa Barbari u knjizi „Malo ledeno doba“ govori o nevoljama evropskih seljaka u tom periodu. Naglašava brojne periode gladi, pobune zbog nestašice hleba i uspon despotskih vođa. U 17. veku je takva glad zavladala na Alpima da su seljaci jeli žireve. Finska je izgubila trećinu stanovništva zbog gladi i bolesti.

Prikaz zime na platnima evropskih slikara[uredi - уреди | uredi izvor]

Burofs je analizirao scene zime na platnima raznih slikara. Primetio je da je zima čest motiv od 1565. do 1665. Nagađao je da je neobično jaka zima 1565. inspirisala mnoge slikare da stvaraju remek dela. Izgleda da su čuvena platna sa zimskim pejsažima Pitera Brojgela Starijeg upravo iz tog perioda. Nakon zime iz 1608. pojavljuju se Averkampove slike, pa zatim slike drugih holandskih slikara. Naglo se od 1627. do 1640. smanjuju motivi zima na holandskim slikama, što se podudaralo sa toplijim periodom. Ponovo sa dolaskom oštrijih zima od 1640. do 1660. pojavljuju se zimski motivi.

Južna hemisfera[uredi - уреди | uredi izvor]

Sedimenti sa dna okeana blizu Antarktika pokazuju klimatske događaje, koji odgovaraju malom ledenom dobu i srednjovekovnom toplom periodu[7]. Malo ledeno doba se pokazuje i analizom ledenjaka na Andima u Peruu. Sedimenti leda blizu Antarktika pokazuju niže nivoe ugljen-dioksida tokom 1550. do 1800, verovatno zbog hladnije globalne klime[8].

Uzroci[uredi - уреди | uredi izvor]

Sunčeva aktivnost izmerena pomoću radioaktivnog ugljenika

Naučnici su identifikovali dva uzroka malog ledenog doba:

  • smanjena aktivnost Sunca
  • povećana vulkanska aktivnost

Postoje i antropogenetska istraživanja Rudemana, koji je pretpostavljao da je Crna smrt u 14. veku dala veliki doprinos hladnijoj klimi. Smanjio se broj stanovnika, pa su se šume ponovo raširile u Evropi uzimajući više ugljenik dioksida iz atmosfere[9].

Sunčeva aktivnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Od 1645. do 1715. broj sunčevih pega je bio izuzetno mali, tako da je bilo godina i bez sunčevih pega. Taj period umanjene aktivnosti Sunca naziva se Monderov minimum. Nije ustanovljena precizna veza između sunčevih pega i hlađenja, ali postoji jaka koincidencija, koja sugeriše da veza postoji. Špererov minimum je takođe predstavljao period malog broja sunčevih pega i tada je takođe postojalo značajno zahlađenje. Drugi indikatori sunčeve aktivnosti tokom toga perioda bili su nivoi ugljenika-14 i berilijuma-10[10].

Vulkanska aktivnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom malog ledenog doba bila je pojačana vulkanska aktivnost. Prilikom erupcije vulkana pepeo može da ode visoko u atmosferu i može da se raširi po čitavoj atmosferi. Pepeo može da blokira dolazak sunčeve svetlosti, što dovodi do globalnog zahlađenja, koje može da traje najmanje dve godine nakon erupcije. Erupcija vulkana Tambore u Indoneziji 1815. pokrila je atmosferu sa pepelom. Godina posle toga bila je poznata kao godina bez leta, a tada je mraz i sneg zabeležen i tokom juna i jula u severnoj Evropi i Novoj Engleskoj.

Kraj malog ledenog doba[uredi - уреди | uredi izvor]

Oko 1850. došlo je do globalnog zagrevanja i završava se malo ledeno doba. Neki kritičari teorija globalnog zagrijavanja veruju da se klima samo oporavlja od posledica malog ledenog doba i da ljudska aktivnost nije odlučujući faktor u sadašnjim temparaturnim trendovima.

Većina naučnika veruje da je zagrijavanje u poslednjih 50 godina uglavnom izazvano povećanjem ugljenik dioksida u atmosferi, a da je čovek glavni uzročnik toga povećanja.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]