Jola

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Joka s Heraklom u Euritovom domu, slika na tzv. Euritijevom krateru, oko 600. pne., pronađenom u Cerveteriju, Louvre.
Dejanira i umirući kentaur Nes, koji joj govori o "ljubavnom napitku" (zapravo, njegovoj vlastitoj zatrovanoj krvi); crtež iz 1888.

Jola (starogrčki: Ἰόλη) bila je, u grčkoj mitologiji, kći Eurita, kralja grada Ehalije u Tesaliji.[1] Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci, Herakle se zaljubio u lepu Jolu i od Eurita zatražio njenu ruku, ali je kralj odbio Heraklovu molbu. Heraklova ljubav prema plavokosoj Joli pobudila je snažnu ljubomoru kod njegove supruge Dejanire, što je naposletku dovelo i do junakove smrti.[1]

Mitologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dejanira, supruga Heraklova; ulje na platnu iz oko 1878.

Prema Pseudo-Apolodoru,[2] Eurit je obećao da će svoju kćerku dati za ženu onome ko njega i njegove sinove pobedi u natezanju lukom. Eurit je bio vrlo vešt u streličarstvu i toj je veštini podučio i svoje sinove. Stoga su njihove strele uvek pogađale ravno u metu i oni su s lakoćom nadmašivali sve takmace u očevom kraljevstvu. Međutim, vest o ovoj ponudi stigla je do Herakla, pa se i on odlučio nadmetati za Jolu koju je toliko voleo. Na nadmetanju je uspeo pobediti Eurita, no ovaj je u tom trenutku prekinuo takmičenje. Eurit je znao da je Herakle ubio Megaru, jednu od svojih pređašnjih supruga, kao i decu koja mu je ona izrodila, te se pribojavao da će naposletku ubiti i Jolu i decu koju bi mu ona rodila, samo ako ga ponovo zahtvati pomamni bes. Zbog toga je kralj odbio Heraklu dati Jolu za ženu, premda je ovaj pošteno pobedio na nadmetanju.

Premda je Ifit, jedan od Euritovih sinova, molio oca da promeni svoju odluku, ovaj je to odbio učiniti. Herakle se još nalazio u Ehaliji kad su Euritove kobile iznenada bile ukradene, za šta se pretpostavljalo da je odgovoran poznati lopov Autolik. Ifit je zamolio Herakla da mu pomogne u potrazi za kobilama; međutim, tokom potrage Herakle se u jednom trenutku razbesneo i bacio Ifita sa gradskih zidina i tako ga usmrtio. Diodor Sicilijski na ovom mestu dodaje da je zapravo Herakle bio taj koji je ukrao Euritove kobile, i to da bi mu se osvetio.[3] U svakom slučaju, Herakle nije uspeo osvojiti Jolu i njenu ljubav.[1]

Herakle je otišao u Kalidon, gde je na stepenicama jednog hrama ugledao Dejaniru, sestru Meleagrovu. Činilo se da je Herakle zaboravio na Jolu i da se usredsredio na Dejaniru, koja mu je mogla roditi decu, koju je tako žarko želeo. Nakon udvaranja, osvojio je njenu ljubav i naposletku se njome oženio. Međutim, ispostavilo se da Herakle nije zaboravio ni lepu Jolu ni Euritovu uvredu. Prikupio je vojsku, razorio Ehaliju, ubio Eurita i njegove sinove, a Jolu zarobio.[4][5] Neki kažu da Jola nije volela Herakla i da je skočila s gradskih zidina da bi mu utekla, ali njena široka haljina ublažila je pad, tako da je Herakle ipak uspeo da je zarobi. [6]

Kad je Dejanira čula da Herakle u njihov dom dovodi Euritovu kćerku, poslala je suprugu odeću namočenu u otrovnu krv kentaura Nesa, verujući da ta krv ima dejstvo ljubavnog napitka i da će pod njenim uticajem Herakle otkazati ljubav Joli i ponovo zavoleti svoju suprugu.[7][8] Kad je Herakle navukao tu odeću na sebe, krv je iz nje brzo rastočila junakovo telo; u najvećim mukama Herakle je stigao sa zarobljenicima iz Ehalije i na samrti je zakleo svog sina Hila da se oženi Jolom. Dejanira je, pak, uvidevši šta je učinila, izvršila samoubistvo.[9]

Jola je Hilu rodila sina Kleodeja[10][11] i tri kćerke: Evehmu,[12] Aristehmu i Hilidu.[13]

Heraklova ljubav prema Joli glavni je predmet Sofoklove tragedije Trahinjanke.[1]

Prema nekim antičkim izvorima, Jola je bila Driopina polusestra.[14][15]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Jola.
  2. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 6, 1.
  3. Diodor Sicilijski, Historijska biblioteka, IV, 31, 12.
  4. Higin, Fabulae, 31.
  5. Higin, Fabulae, 35.
  6. Plutarh, Parallela minora, 308f.
  7. Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Dejanira.
  8. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 7, 6.
  9. Higin, Fabulae, 36.
  10. Pausanija, Opis Helade, III, 15, 10.
  11. Plutarh, Pir, I, 2.
  12. Pausanija, Opis Helade, IV, 2, 1.
  13. Deborah Lyons, Gender and Immortality: Appendix: A Catalogue of Heroines, gde se navodi Hesiodov fragment 251a za Aristehmu te Ibikov fragment 282a za Hilidu. Cf. i Zeuksip.
  14. Antonin Liberal, Metamorfoze, 39.
  15. Ovidije, Metamorfoze, IX, 325 sqq.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]