Bitka kod Isandlwane

Bitka kod Isandlwane
Segment Anglo–Zulu rata
Datum 22. januar 1879 Lokacija Isandlwana Ishod odlučujuća pobjeda Zulua
Sukobljene strane
Britanski Imperij	Zulu Kraljevstvo
Komandanti i vođe
vrhovni zapovjednik: Gen. lajt. Lord Chelmsford podređeni zapovjednici: priv. potpuk. Henry Pulleine  † priv. puk. Anthony Durnford  †	vrhovni zapovjednik: Ntshingwayo kaMahole Khoza podređeni zapovjednici: Vumindaba kaNthati Mavumengwana kaMdlela Zibhebhu kaMapitha
Snage
Kolona br. 2: Britanaca: 14 domorodaca i kolonijalnih trupa: o. 511 Kolona br. 3: Britanaca: 734 domorodaca i kolonijalnih trupa: o. 578 ukupno: 1837 ljudi. Uz navedene trupe je bio prisutan i neutvrđen broj civila (vozači kola, sluge i sl.).	Zulu Impi: o. 20,.000 ca. 10,000 to 15,000 engaged rezerva: 4.000 do 5,000 u Rorke's Driftu
Žrtve i gubici
preko 1300 ubijenih: 52 oficira 727 britanskih redovnih vojnika 471 ostalih uključujući: 133 evropskih kolonijalnih trupa 343 pripadnika kontingenta natalskih afričkih domorodaca 2 artiljerijska oruđa zaplijenjena	1.000 ubijenih 2.000 ranjenih
Položaj Isandlwane u današnjoj Južnoj Africi

Bitka kod Isandluane, koja se odigrala 22. januara 1879. godine tokom Anglo-Zulu ratova predstavlja najteži poraz britanskih snaga u sukobu sa urođenicima. U bici koja se odigrala u podnožju planine Isandluana, koja se nalazi 10 milja istočno od reke Tugela u Zululendu u Južnoj Africi, mešovite britansko-urođeničke snage, kojima su komandovali potpukovnik Henri Pulin i pukovnik Entoni Danford poražene su od strane Zulu armije. Britanski gubici iznosili su oko 850 evropljana i oko 450 afrikanaca u britanskoj službi. Samo je 50 vojnika evropljana i 5 oficira uspelo da pobegne, a bitku je preživelo i nekoliko stotina afrikanaca koji su napustili logor pre nego što je opkoljen.

Uvodni događaji

Dana 11. decembra 1878. godine Britanci su uputili ultimatum kralju Zulua Kecvaju. Kecvajo je odbio ultimatu nakon čega su Britanci objavili rat. Lord Čelmsford, glavnokomandujući britanskih snaga pokrenuo je svoje trupe iz Pitermaricburga ka isturenom logoru kod Helpmekara nedaleko od Grejtauna. 9. januara 1879. godine britanske snage su se uputile u pravcu Rorkovog prelaza da bi, rano izjutra 11. januara započele prelaz preko reke Bufalo i ušle u Zululend.

Britanske snage ulogorile su se u podnožju planine Isandluana. Zbog veličine kampa i teško pristupačnog terena Britanci su zaključili da ne postoji opasnost od napada i nisu preduzeli potrebne mere opreza koje su nalagale da se zaprežna kola postave u krug oko logora. Takođe, uvreženo mišljenje je bilo da 1.000 britanskih vojnika naoružanih sa Martini-Henri puškama, koje su bile superiorne u odnosu na zastarele muskete kojima su se koristili Zulu, mogu svojom vatrenom moći da odbiju bilo kakav napad. Ipak, izostanak odbrambenih priprema se pokazao kao jedan od glavnih uzroka britanskog poraza koji je usledio 22. januara. Bilo je moguće ulogoriti se bliže planine Isandluana i na taj način obezbediti pozadinu britanskih snaga, a zatim iskoristiti vatrenu moć da se odbiju napadači koji su bili višestruko brojniji.

Osnovu britanskih snaga pod lordom Čelmsfordom činilo je 12 pešadijskih četa, po šest iz 1. i 2. bataljona, prekaljenog 24. Vorikširskog pešadijskog puka; preostale britanske snage činilo je oko 2.500 afrikanaca pripadnika Natalskog urođeničkog kontingenta pod komandom oficira Evropljana, nekoliko iregularnih konjičkih jedinica i artiljerijsko odeljenje sačinjeno od 2 poljska topa i nekoliko Kongrejv raketnih lansera. Ukoliko se uračunaju i vozači kola, nosači i sluge, britanske snage je činilo ukupno 4.000 ljudi. Značajne snage kojima je raspolagao lord Čelmsford iziskivale su veliku komoru koja je trebalo da obezbedi njihovo snabdevanje.

Po uspostavljanju logora kod Isandluane, Čelmsford je poslao u izviđanje dva bataljona Natalskog urođeničkog kontingenta. Oni su se sukobili sa delovima Zulu snaga za koje je Čelmsford pretpostavio da su prethodnica glavnine Zulu snaga. Podelio je svoje snage i sa 2.500 ljudi – uključujući i polovinu britanske pešadije – krenuo je u potragu za Zuluima u nameri da ih prisili na bitku i nanese im težak poraz.

Za to vreme logor je obezbeđivalo 5 četa (oko 70-80 ljudi svaka) 1. bataljona i jedna ojačana četa (oko 150 ljudi) 2. bataljona 24. Vorikširskog pešadijskog puka pod komandom potpukovnika Henri Pulina. Pulinu je bilo izričito naređeno da štiti logor i da čeka dalja uputstva ukoliko generalu zatreba podrška. Pored britanske pešadije Pulin je na raspolaganju imao i oko 500 ljudi iz Natalskog urođeničkog kontingenta i oko 200 konjanika iz raznih iregularnih jedinica. Dva poljska topa sa oko 70 artiljeraca takođe su ostala da štite logor koji je branilo ukupno oko 1.300 ljudi. Ove snage su, u teoriji, bile više nego dovoljne da odbrane logor, pod uslovom da su bile dobro raspoređene, sa zaštićenim bokovima i obezbeđenim redovnim snabdevanjem municijom. Iako bez značajnijeg rastinja planina Isandluana je bila dovoljno nepristupačna da obezbedi pozadinu britanskih snaga koje su mogle da se rasporede u polukrugu oko nje. Međutim, loš raspored britanskih snaga u velikoj meri je odlučio ishod bitke koja je usledila.

Komandant kampa Pulin je bio administrator i nije imao borbenog iskustva. Bez obzira na to, on je komandovao značajnom silom, naročito ako se uzme u obzir da je većinu njegovih snaga činilo 6 pešadijskih četa regularne vojske prekaljenih u kolonijalnim ratovima. U 7 sati izjutra britanska konjička izvidnica obavestila je o pokretima Zulu snaga, jačine oko 4.000 ljudi, udaljenih oko 7 milja od logora. Zatim je usledilo više izveštaja u kojima je uočeno kretanje nekoliko većih i manjih Zulu formacija. U logoru se spekulisalo da li će se Zulu snage uputiti ka glavnini snaga ili ka logoru.

Oko 10.30 pukovnik Entoni Danford stigao je u logor iz Rorkogov prelaza zajedno sa još 5 konjanika i raketnom baterijom. Prisustvo dva visoka oficira u logoru postavilo je pitanje komande ali Danford nije osporio Pulinovu komandu i nakon ručka je odlučio da napadne Zulu snage, najverovatnije pod pretpostavkom da je Čelmsfordova pozadina ugrožena ili je jednostavno želeo da iskoristi ukazanu priliku i prigrabi za sebe deo slave (do tada se nalazio u rezervi kod Rorkovog prelaza). Zatražio je jednu četu 24. pešadijskog puka, ali ga je Pulin odbio zato što su njegova naređenja bila isključivo da brani logor. Danford je najverovatnije smatrao da će se sukobiti sa ne više od 500 Zulu ratnika i nije mogao ni da pretpostavi da ukupne Zulu snage broje oko 25.000 ratnika.

Bitka

Spomenik Zulu ratnicima podignut na brdu Isandluana. (vidljivo u pozadini)

Dok je Čelsmford i dalje bio u potrazi za glavninom Zulu snaga, Zulu armija je veštim manevrisanjem zašla u njegovu pozadinu sa namerom da napadne britanski logor. Glavninu Zulu snaga otkrili su oko 11.00 časova izviđački poručnika Roa koji su jureći u poteri za nekoliko Zulua ušli u dolinu u kojoj su videli oko 25.000 Zulu ratnika kako sede u tišini i iščekuju komandu za početak bitke. Postavlja se pitanje da li je 22. januar zaista bio dan za koji su Zului planirali početak napada (toga dana se dogodilo delimično pomračenje Sunca što po Zulu verovanjima predstavlja loš predznak). Međutim, pošto je njihov položaj već bio otkriven, a nalazili su se u idealnom položaju za napad na britanski logor, Zulu komandanti izdali su naredbu za napad. Ravovi ljudi su se pod vatrom povukli u logor, a Pulin je odmah obavešten o situaciji.

Napad Zulua je otpočeo klasičnim manevrom pod nazivom „rogovi i grudi bivola“, sa ciljem da u potpunosti opkoli britanske položaje. Sa Pulinovog položaja u logoru prvo je primećen desni rog i grudi (centar) Zulu snaga koje su krenule u napad. Rukovodeći se onim što je video, Pulin je, umesto da zbije snage oko kola s municijom i osloni se o obronke Isnadluane kako bi obezbedio svoju pozadinu, odlučio da pošlje prvo jednu, a zatim i svih šest pešadijskih četa 24. pešadijskog puka na isturenu vatrenu liniju kako bi zaustavile napad Zulua. Danfordovi ljudi su, nakon susreta sa delovima Zulu centra, bili prinuđeni da se povuku u suvo rečno korito na desnom boku britanskog rasporeda, gde su odlučili da pruže otpor. Urođeničke snage su držane u rezervi iako su mnogi od urođenika već počeli da napuštaju bojno polje – otuda mali broj žrtava među urođeničkim snagama. Pulin je napravio samo jednu manju izmenu u rasporedu svojih snaga i to 20 minuta nakon početka bitke. Naredio je svojim četama da se neznatno približe kampu, što ipak nije bilo dovoljno da bi se stvorila dobra odbramena pozicija oko logora.

Snažna vatra britanskih snaga uspela je da za izvesno vreme zaustavi napredovanje Zulu centra i da im nanese teške gubitke. Moral britanskih snaga bio je na nivou. Martini-Henri puške su bile moćno oružje, a britanski vojnici su bili prekaljeni u kolonijalnim ratovima. Ipak, Pulin nije bio svestan činjenice da su Zulu snage prilazile sa nezaštićenog britanskog boka u nameri da u potpunosti opkole logor i da ga unište.

Postavlja se pitanje kako i zašto su Britanci izgubili bitku.

• U prvobitnom izveštaju Horasa Smit-Dorijena navedeno je da su Britanci imali teškoća sa otvaranjem kutija sa municijom kao i da je podoficir zadužen za snabdevanje bio nevoljan da snabdeva municijom vojnike iz drugih četa. Nedostatak municije doveo je do smanjenja intenziteta britanske vatre što je za posledicu imalo dezorganizovano povlačenje britanskih snaga. . (U kasnijim sukobima sa Zuluima, sanduci sa municijom su otvarani unapred kako bi se ubrzala distribucija municije.)

Donald Moris u „Pranju kopalja“ iznosi argumente po kojima su britanski vojnici koji su se borili predaleko od logora, ostali bez municije, prvenstveno Danfordovi ljudi koji su držali desni bok britanskog rasporeda i koji su u akciji bili duže od ostatka britanskih snaga, zbog čega je došlo do smanjenja brzine paljbe. Izneti argumenti sugerišu da je municija bila predaleko od vatrene linije i da 70 metaka koliko je svaki vojnik imao kod sebe nije bilo dovoljno.

• Pored navedenih razloga, puške Martini-Henri su bile sklone zaglavljivanju zbog visoke temperature prouzrokovane velikom brzinom paljbe.

Takođe se tvrdi da je Pulin, kada mu je postalo jasno da paljba jenjava, naredio povlačenje britanskih snaga u logor i da se ovo povlačenje pretvorilo u bežanje. U ovom trenutku bitke, Zulu snage su pregazile britanske položaje takvom brzinom da većina britanskih vojnika nije imala vremena da stavi bajonet na pušku, a samo mali broj njih je uspeo da se pregrupiše i pruži organizovan otpor. Ovakvo stanoviše bilo je zastupljeno više decenija i postalo je deo folklora koji okružuje bitku.

• Drugačiji pogled na tok bitke, koji je nedavno potrkepljen dokazima na samom bojištu, kao što je rad Iana Najta i potpukovnika Snuka (poslednji je napisao „Kako da čovek umre bolje?“) sugerišu da, iako Danfordovi ljudi verovatno ostali bez municije, većina vojnika na vatrenoj liniji nije. Najverovatnije je da je Danfordovo povlačenje koje je ostavilo pozadinu i levi bok potpuno nebranjene primoralo Pulina da naredi povlačenje u logor. Povlačenje je obavljeno postepeno i u redu (sa izuzetkom G čete 2. bataljona 24. pešadijskog puka čiji bok je nakon Danfordovog povlačenja ostao nebranjen i koja je pregažena za kratko vreme) i da su se britanske jedinice pod borbom povukle u logor gde je formirano više izolovanih položaja sa kojih je pružen otpor do poslednjeg vojnika. Dokazi koji svedoče u prilog ovoj verziji mogu se videti i danas na bojnom polju – više mesta na kojima su pronađeni grupisani leševi britanskih vojnika, a na jednoj lokaciji ih je bilo čak 150, obeleženi su malim gomilicama belog kamenja.

Nemoguće je tačno tvrditi koja od iznetih verzija je istorijski tačna iako činjenica da su leševi britanskih vojnika pronađeni u velikim zbijenim grupama govori u prilog tome da je britanska vojska pružila organizovan otpor do poslednjeg trenutka. Naravno svedočanstva preživelih učesnika bitke o haosu u britanskim redovima i masakru koji je usledio izloženi su žestokoj kritici jer se pretpostavljalo da su preživeli usled griže savesti zbog toga što su ostavili svoje saborce na bojnom polju želeli da predstave brzi britanski poraz kao posledicu dezorganizacije i lošeg komandovanja. Na taj način bi njihovo bekstvo sa bojnog polja steklo društveno opravdanje - ni jedan vojnik ne želi da bude viđen kako beži sa bojnog polja dok se njegovi drugovi bore na život i smrt.

Ono što je bilo očigledno je da se poraz nije mogao izbeći i da su oblast oko logora – i put ka Natalu duž Izbegličkog prelaza – pretvoreni u klanicu. U poslednjoj fazi bitke usledila je borba prsa u prsa. Britanci su se borili leđa uz leđa sa bajonetima i kundacima nakon što bi potrošili municiju. Na kraju su se borili džepnim noževima i pesnicama. Zului su i te kako poštovali svoje protivnike, a naročito njihove bajonete. Bes sa kojim su Zului napadali iznenadio je sve Britance, i vojnike i civile. Sve živo u logoru je ubijeno, uključujući i životinje, civile i vojnike. U nečemu što je izgledao kao najobičnije varvarsko sakaćenje, tela britanskih vojnika su bila rasporena. Međutim, radilo se samo o drevnom Zulu običaju po kojem je telo protivnika trebalo rasporiti kako bi se oslobodio duh poginulog i kako bi se sprečilo nadimanje tela. Mnogi leševi su bili više puta ubodeni kopljima tokom Zulu rituala „pranje kopalja“ u kojem je svaki ratnik bio obavezan da ubode neprijatelja, iako je već mrtav.

Jedan od preživelih bio je poručnik Horas Smit-Dorijen, koji će 35 godina kasnije komandovati Britanskim II korpusom u Flandriji, tokom Prvog svetskog rata. Druga dva oficira, poručnici Tigmut Melvil i Nevil Koghil su ubijeni tokom pokušaja da pređu preko reke Bufalo, 5 milja unutar Natala, ali su posthumno odlikovani Viktorijinim krstom zbog njihovog pokušaja da spasu zastavu puka. Pošto se medalja u to vreme nije dodeljivala posthumno, zvanično su odlikovani tek 1907. godine. Međutim, nejasno je zašto je poručnik Melvil uzeo zastavu. Prema priči koja je nakon bitke kružila 24. pukom, u trenutku kada je sve bilo izgubljeno, Pulin je naredio Melvilu da spase zastavu kako bi se izbegla sramota u slučaju njenog zarobljavanja. Međutim, ovo naređenje najverovatnije nije bilo izdato jer se pretpostavlja da je u ovoj fazi bitke Pulin već bio mrtav. Drugi mogući razlog je da je poručnik imao nameru da pod zastavom okupi ostatke svog puka. Ukoliko je to tačno, zašto nije razvio zastavu i uputio se ka jednom od žarišta otpora. Viktorijin krst je dodeljen još jednom preživelom učesniku bitke, redovu Semjuelu Vasalu, koji je spasao jednog od svojih saboraca; orden mu je dodeljen narednog septembra.

Fotografija Isandluane na kojoj se vidi jedan od kamenih markera koji obeležava mesto na kojem su sahranjeni britanski vojnici.

Čelmsford, koji je tada bio već 11 km udaljen od logora imao je više indicija da je napad u toku, ali je zbog brdovitog terena i loše preglednosti bojišta bio u nemogućnosti da osmotri stanje oko logora zbog čega je odbacio sve izveštaje o napadu. Jedna od standardnih procedura britanske vojske u slučaju napada na logor bila je da se olabave konopci na šatorima kako se vojnici ne bi saplitali o njih. Kako se kroz durbin videlo da šatori u logoru još uvek stoje uspravno, Čelmsford je zaključio da logor nije napadnut. Predveče 22. januara Čelmsford se sa svojim trupama vratio u logor i bio je prisiljen da prenoći na bojištu prepunom strašnih prizora – iako su jedinice probuđene pre zore kako ih ne bi obeshrabrio zastrašujući prizor bojišta. Uprsko tome, mnogi vojnici su tog jutra bili zatečeni prizorima rasporenih i raskomadanih tela svojih saboraca koja su ležala na bojištu. Trupe su takođe mogle čuti udaljene zvuke bitke i dim koji se dizao iz pravca Rorkovog prelaza.

Epilog

Isandluana je bila Pirova pobeda za Zulu plemena, ne samo zbog teških gubitaka već i zbog toga što su se strahovanja Zulu kralja Kecvaja o sveopštoj podršci britanske javnosti ratu ostvarila. Katastrofalan poraz britanskih snaga je i najvatrenije pobornike antiratne politike primorao da pristanu na otvoren sukob sa Zulu kraljevstvom. Zului su bili loše snabdeveni vatrenim oružjem i nisu bili dobro obučeni da ga koriste. Takođe, uprkos lokalnoj premoći u ljudstvu, ljudski resusrsi Zulua nisu mogli da se porede sa ljudskim resursima Britanske imperije što je postalo očigledno u seriji bitaka koje su usledile.

Rezonovanje britanske vlade je bilo trojako. „Prvo“; Britanci nisu voleli da trpe poraze ni od koga, a naročito ne od naroda koji su smatrali inferiornim, zbog čega je nacionalni ponos zahtevao da neprijatelj, iako je pobedio u jednoj bici, mora izgubiti rat. „Drugo“ se odnosilo na posledice na lokalnoj političkoj sceni koje su u velikoj meri mogle uticati na rezultate izbora. „Treće“, morali su se uzeti u obzir interesi imperije: ukoliko Britanci ne bi bili u stanju da izbore brzu i efikasnu pobedu nad Zuluima, to bi poslalo signal da Britanska imperija nije neranjiva i da bi poraz britanske armije mogao dovesti do promene politike. Britanci su videli očiglednu paralelu između tadašnje pozicije Britanske imperije i pozicije Rimskog carstva nakon Bitke u Teutoburškoj šumi. Do tada, jedan od argumenata protiv rata sa Zuluima bio je taj da cena rata ne bi bila opravdana, ali ukoliko bi uspeh Zulua kod Isandluane ohrabrio otpor drugih naroda širom imperije, onda bi angažovanje sredstava potrebnih da bi se dobio rat protiv Zulua bio dugoročno znatno jeftiniji od sredstava koja bi bila potrebna za gušenje narodnih buna širom imperije.

Ubrzo nakon bitke, oko 4.000 Zulu ratnika napalo je misionarsku ispostavu kod Rorkovog prelaza koju je branilo ukupno 139 britanskih vojnika. Ipak, Bitka kod Rorkovog prelaza imala je sasvim drugačiji ishod od Bitke kod Isandluane; Britanci su naneli teške gubitke Zuluima i uspešno su odbili njihov napad. Jedanest Viktorijinih krstova dodeljeno je braniocima Rorkovog prelaza; najveći broj Viktorijinih krstova koji je ikada dodeljen učesnicima u jednoj bici.

Nakon Rorkovog prelaza, Britanska armija je dobila značajna pojačanja i izvršila je invaziju Zululenda, nanoseći više poraza Zulu vojsci. Tokom poslednje bitke, Bitke za Ulundi zarobljen je Zulu kralj Kecvajo. Njegovi podkraljevi, ohrabreni od strane Britanaca, odlučili su da vladaju bez priznanja centralne vlasti tako da je, nakon puštanja na slobodu kralja Kecvaja, Zulu kraljevstvo prestalo da predstavlja pretnju Britanskoj imperiji.

Zahvaljujući filmu Zulu, mnogi ljudi su bili u pogrešnoj zabludi da su branioci Isandluane i Rorkovog prelaza bili Velšani. Zapravo, puk je počeo da regrutuje Velšane tek deceniju nakon Zulu ratova. Mnogi od vojnika su zapravo bili Englezi što je ispravljeno u filmu Zora Zulua.

Povezano

• Vojna istorija Južne Afrike

Literatura

• Barthorp, M The Zulu War: Isandhlwana to Ulundi Weidenfeld & Nicolson, 2002, ISBN 978-0-304-36270-7
• David, Saul Zulu, The Heroism and Tragedy of the Zulu War of 1879, 2005
• Furneaux, R The Zulu War: Isandhlwana & Rorke's Drift W&N (Great Battles of History Series), 1963
• Greaves, Adrian Rorke's Drift Cassell, 2003 ISBN 978-0-304-36641-5
• Knight, Ian & Castle, Ian Zulu War 1879, Twilight of a Warrior Nation; Osprey Campaign Series #14, Osprey Publishing 1992, 2002 ISBN 978-1-84176-511-2
• Lock, Ron & Quantrill, Peter Zulu Victory: The Epic of Isandlwana and the Cover-up Jonathan Ball Publishers, Johannesburg & Cape Town, 2002 ISBN 978-1-86842-214-2
• Snook, Mike How Can Man Die Better: The Secrets of Isandlwana Revealed Greenhill Books, 2006. ISBN 978-1-85367-656-7
• "Impi", song written by South African music superstar Johnny Clegg and performed by his band Juluka on the album African Litany
• Zora Zulua, film o bici u kojem glavne uloge tumači Piter O'Tul i Bert Lankaster.
• Rattray, David. Day of the Dead Moon. Audio series narrated by author regarding Anglo-Zulu War

Vanjske veze

Bitka kod Isandlwane na Wikimedijinoj ostavi

• The South African Military History Society Isandlwana and Rorke's Drift
• Personal account of the battle by Horace Smith-Dorrien
• Zulunet description of the battle Arhivirano 2007-09-28 na Wayback Machine-u
• List of British officers killed during the Zulu war Arhivirano 2007-05-16 na Wayback Machine-u
• Military History Online Arhivirano 2008-10-28 na Wayback Machine-u
• Secrets of the Dead — Day of the Zulu
• Travellers Impressions Arhivirano 2009-07-03 na Wayback Machine-u
• The Battle of Isandlwana
• Battle of Isandlwana, 22 January 1879 Arhivirano 2009-11-11 na Wayback Machine-u (thumbnail of Charles Edwin Fripp’s painting of the 24th Regiment’s last stand at Isandlwana)