Hiperkapnija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Hiperkapnija
Klasifikacija i spoljašnji resursi

Narušena oksigenacije može uzrokovati porast nivo ugljen-dioksida u krvi
ICD-10 R06.8
ICD-9 786.09
MeSH D006935

Hiperkapnija (lat. hypercapnia) je stanje povišenog parcijalnog pritiska ugljen-dioksida (PaCo2) u arterijskoj krvi i ostalim telesnim tečnostima, praćeno viškom ugljen-dioksida u telesnim tečnostima. Manji stepen hiperkapnije nema bitnog uticaja na organizam obolelog, jer na to utiče snabdevanje tkiva kiseonikom, hemoglobinski kapacitet krvi i minutni volumen srca.[1]

Nivo hiperkapnije na kome nastaju ozbiljni metabolički i klinički poremećaji nije jasno određen (na šta umnogome utiče brzina razvoja gasnih promena i kompenzatorna moć organizma). Vrednosti PaCO2 od 8 kPa (oko 60 mmHg) smatraju se graničnim parametrima zato što je na tim vrednostima kompenzacijska moć bubrega ograničena i dalji porast (RaSO2) dovodi do respiratorne acidoze, koja progredira u depresiju ventilacije, anestetičkim efektom (SO2) na centralni nervni sistem sa posledičnom pojavom kome.[2]

Definicije[uredi - уреди | uredi izvor]

Hiperkapnija (lat. hypercapnia)

Višak ugljen-dioksida u krvi, izazvan povišenim parcijalnim pritiskom ugljen-dioksida (>PaCo2) u arterijskoj krvi i telesnim tečnostima.[3]

Hipokapnija (lat. hypocapnia)

Smanjena količina ugljen-dioksida u krvi, izazvana sniženjem parcijalnim pritiskom ugljen-dioksida.[3]

Akapnija (lat. acapnia)

Akapnija se često koristi kao termin da označi hipokapniju, međutim stanje potpune akapnije (tj potpunog manjak ugljen-dioksida u telesnim tečnostima) ne postoji za života kao i anoksija (pa je bolji termin za anoksiju anoksemija).[3]

Patofiziološki uzroci hiperkapnije[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni uzrok hiperkapnija je respiratorna insuficijencija koja se manifestuje kao:

  • Alveolarna hipoventilacija pluća : koju karakteriše smanjena, (nedovoljna), ventilacija alveola pluća. Nesposobnost pluća da obavi dovoljnu razmenu kiseonika ili kiseonika i ugljen-dioksida dovodi do hipoksemije ili hipoksemije i hiperkapnije.
  • Poremećaj difuzije gasova u plućima: nastaje zbog otežane razmene gasova na nivou aleolo-kapilarne membrane. Tako nastaje hipoksemički oblik respiracijski insuficijencije koji se javlja u poremećajima difuzije gasova, jer kiseonik 20 puta sporije difunduje od ugljen-dioksida i u parcijalnoj hipoventilaciji kompenzaciona hiperventilacija održava normokapniju ili čak hipokapniju.
  • Hiperkapkapnički oblik respiratorne insuficijencije: javlja se u hipoventilaciji kad je alveolarna ventilacija toliko smanjena da ne može dovoljno izlučiti ugljen-dioksid. Tada dolazi do hipoksemije, hiperkapnije i respiratorne acidoze
  • Hipoksemiji uzrokuje hipoksične hipoenergozu, poremećaj svesti i slabost srčanog mišića (miokarda), a terapija kiseonikom može pogoršati stanje (dejstvom na karotidni čvor).

Učinak hiperkapnije na organizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada se u alveolama PaCO2 poveća iznad približno 8 do 10 kPa, dispneja najčešće postaje teška, a kad poraste do nivoa od 11 do 13 kPa, čovek postaje latergičan, a ponekad i polukomatozan. Anestezija i smrt mogu nastupiti kad se PaCO2 uveća na 13 do 20 kPa.[2]

Znaci (simptomi) hiperkapnije:[uredi - уреди | uredi izvor]

Znaci i simptomi trovanja ugljen-dioksidom u zavisnosti od njegove koncentracije u vazduhu.[4][5]

Dijagnoza hiperkapnije:[uredi - уреди | uredi izvor]

Postavlja se merenjem koncentracije ugljen-dioksida u ekspirisanom (izdahnutom) vazduhu na kraju ekspirijuma posebnim uređajem kapnometrom, što uvek ne isključuje prisustvo hiperkapnije ako su nađenje normalne ili čak snižene vrednosti ugljen-dioksida u izdahnutom vazduhu. Zato se obavezno mora pristupiti laboratorijskom određivanju (PaC02) u arterijskoj krvi.

Nivoi gasnih promena nađenih u krvi koji se označavaju sa kao:

  • Lakši gasni poremećaj — RaO2 >60 mmHg
  • Ozbiljni gasni poremećaj — RaO2 40-50 mmHg
  • Opasni gasni poremećaj — RaO2 <40 mmHg

Terapija hiperkapnije[uredi - уреди | uredi izvor]

Sastoji se u snižavanju povišenih vrednosti ugljen-dioksida, poboljšanjem alveolarne ventilacije i otklanjanjem hipoksije primenom sledećih mera:[6]

Uklanjanje hipoksije

Jeda od najzačajnijih mera koja se koristi u lečenju hiperkapnije je oksigenoterapija kiseonikom na normalnom ili povišenom pritisku. Primena kiseonika je neodložna ako je parcijalni pritisak kiseonika niži (< RaO2) od 50 do 55 mmHg.

Poboljšanje alveolne hipoventilacije

Primenom venepunkcije, antibiotika, bronhodilatatora, mukolitika, glikokortikoida, analeptika, može se postići poboljšanje alveolarne hipoventilacije.

Korekcija srčane insuficijencije

Primenom diuretika, kardiotonika, antiaritmika, vazodilatatora medicinskog kiseonika vrši se korekcija srčane insuficijencije.

Suzbijanje komplikacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ako je poznat uzrok koji je doveo do razvoja hiperkapnije terapija se prvenstveno usmerava prema tom uzroku. U slučaju da primenjene mere ne daju zadovoljavajuće rezultate pristupa se endotrahealnoj intubaciji i mehaničkoj ventilaciji uz upotrebu specijalnih uređaja (respiratora).[7]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990 pp. 729-740
  2. 2,0 2,1 Arthur C. Guyton Hiperkapnija U:Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb (1990). str. 738.
  3. 3,0 3,1 3,2 Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990 pp. 729-740 pp. 729.
  4. Toxicity of Carbon Dioxide Gas Exposure, CO2 Poisoning Symptoms, Carbon Dioxide Exposure Limits, and Links to Toxic Gas Testing Procedures By Daniel Friedman – InspectAPedia
  5. Davidson, Clive. 7 February 2003. "Marine Notice: Carbon Dioxide: Health Hazard". Australian Maritime Safety Authority.
  6. V. M. Varagić i M. Stevanović, Farmakoterapija u pulmologiji, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb 1990.
  7. Hess DR (2011). Approaches to conventional mechanical ventilation of the patient with acute respiratory distress syndrome"'. Respir Care 56 (10): 1555–72. PMID 22008397

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Prof. dr V. M. Varagić i prof. dr. M. Stevanović, Farmakoterapija u pulmologiji, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb 1990
  • Mathieu, Daniel (2006). Handbook on Hyperbaric Medicine. Springer. 
  • William P. Fife; Jolie Bookspan (2004). Textbook of hyperbaric medicine. Seattle: Hogrefe & Huber Publishers. 
  • Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990
Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).