Grigorije Patricij

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Grigorije
Uzurpator vizantijskog Egzarhata Afrika
Vladavina 646–647
Titule Egzarh Afrike do 646.
Umro/la 647
Sufetula
Nasljednik Genadije (kao egzarh)

Grigorije Patricij (grčki: Γρηγόριος, latinski: Flavius Gregorius, poginuo 647) bio je vizantijski egzarh Afrike (današnji Tunis i istočni Alžir). Kao srodnik Iraklijeve dinastije i izrazito prohalkedonskih uverenja, 646. je digao pobunu protiv cara Konstansa II (vl. 641-668) zbog njegove podrške monotelitizmu. Ubrzo nakon što se proglasio za cara suočio se sa invazijom iz arapskog Rašidunskog kalifata. Suprotstavio se napadačima ali je potučen i ubijen kod Sufetule. Iako su se Arapi zatim povukli i Afrika vratila pod carsko okrilje, vizantijska vladavina je fatalno oslabljena.

Egzarh[uredi - уреди | uredi izvor]

Grigorije je bio u krvnom srodstvu sa carem Konstansom II jer je bio sin rođaka njegovog oca Iraklija (vl. 610-641)[1][2]. Grigorije se kao egzarh Afrike (patrikios Afrike kod Teofana) prvi put pominje u julu 645.[1][3][4] ali moguće da je imenovan još za Iraklija[2][5].

Egzarhat se u ovo vreme nalazio u previranju usled konflikta između pretežno ortodoksne populacije i pristalica monoteletizma, pokušaja kompromisa između halkedonizma i monofizitizma koji je Iraklije zamislio i promovisao 638. U Africi su drugi navedeni pravac uglavnom zastupale izbeglice iz Egipta[2]. U pokušaju da smanji tenzije Grigorije je u julu 645. bio domaćin teološke rasprave u Kartagini između halkedonca Maksima Ispovednika i bivšeg monotelitskog carigradskog patrijarha Pira. Grigorije je pomogao njihovo izmirenje, Pir je prihvatio halkedonsko gledište[1][2][3][4]. Sledećih meseci nekoliko lokalnih sinoda u Africi je osudilo monoteletizam kao jeres[1].

Secesija[uredi - уреди | uredi izvor]

Mediteranski svet oko 650.

Grigorije se 646. pobunio protiv Konstansa. Osim Konstansovog monoteletizma razlog za ovo je bilo i Muslimansko osvajanje Egipta 642. i pretnja koju je to predstavljalo za vizantijsku Afriku[1]. Arapi su 642-3 zauzeli Kirenaiku i istok Tripolitanije - njihovo napredovanje na zapad je zaustavljeno samo naređenjem kalifa Omara[6] (već je počelo Muslimansko osvajanje Perzije i želeo je konsolidaciju Egipta). S obzirom na neuspeh carigradske vlade da zaustavi muslimane, bilo je, po rečima Charlesa Diehla, "veliko iskušenje za ovog moćnog guvernera Afrike da se otcepi od slabe i udaljene imperije koja je izgledala nesposobna da odbrani svoje podanike"[7]. Arapski hroničar al-Tabari s druge strane tvrdi da je Grigorijeva pobuna bila provocirana Konstansovim traženjem 300 funti zlata[3]. Arapski izvori tvrde da je nakon što je proglašen za cara kovao novac sa svojim likom, ali do sada nije pronađen nijedan komad[3][8][9]. Izgleda da su i Maksim Ispovednik i papa Teodor I. ohrabrili ili makar podržali Grigorija u ovom poduhvatu. Tako je papa navodno poslao izaslanika koji je preneo Maksimov san, u kome su dva rivalska anđeoska hora izvikivala "Pobeda Konstantinu [Konstansu] augustu" i "Pobeda Grigoriju augustu", prvi je bio sve tiši a drugi je prevladao[1][4][10]. Pobuna je izgleda imala široku podršku, ne samo među romanizovanim Afrikancima već i među Berberima u unutrašnjosti[8].

Dolaze Arapi[uredi - уреди | uredi izvor]

Omarov naslednik Otman je 647. naredio Abdullah ibn Saadu da sa 20.000 ratnika napadne Egzarhat. Muslimani su napali zapadnu Tripolitaniju i napredovali do severne granice provincije Bizacene. Grigorije se sukobio s Arapima na njihovom povratku kod Sufetule (danas Sbeitla u severno-centralnom Tunisu) ali je poražen i ubijen[1][11][12]. Agapije iz Hijerapolisa i neki sirijski izvori tvrde da je on preživeo bitku i pobegao u Carigrad gde se pomirio sa Konstansom, ali većina današnjih naučnika prihvata opis arapskih hroničara[1][3][4]. Arapski opisi takođe tvrde da su muslimani zarobili Grigorijevu kćerku koja se borila uz oca, da je poslata u Egipat uz ostali plen, ali da je tokom marša pala s kamile i poginula[3][13].

Epilog[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon Grigorijeve smrti Arapi su poharali Sufetulu i haračili širom Egzarhata dok su se Vizantinci povukli u tvrđave. Pošto nisu mogli napasti te fortifikacije, a zadovoljni velikim količinom opljačkanog, Arapi su pristali otići u zamenu za isplatu velikog danka u zlatu[14]. Iako arapski napad još neko vreme nije iskorišćen i veze sa Carigradom su obnovljene, Grigorijeva pobuna i arapski upad su do temelja zatresli vizantijsku vlast nad Afrikom. Naročito su berberska plemena odbacila lojalnost carstvu, tako da izgleda da je veći deo južnog Tunisa bio van kartaginske kontrole[15]. Time je Bitka kod Sufetule označila "kraj, manje-više blizak, ali neizbežan, vizantijske dominacije u Africi"[16].

Takođe pogledati[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Hollingsworth (1991), p. 875
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Moore (1999)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Winkelmann et al. (2000), pp. 49–50
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Martindale, Jones & Morris (1992), p. 554
  5. Pringle (1981), p. 46
  6. Diehl (1896), pp. 557–558
  7. Diehl (1896), pp. 554–556
  8. 8,0 8,1 Diehl (1896), p. 557
  9. cf. Guery, R. (1981). "Le pseudo-monnayage de l'usurpateur Grégoire, patrice d'Afrique.". Bulletin de la societé francaise de numismatique (in French): 66–68. 
  10. Diehl (1896), pp. 556–557
  11. Diehl (1896), pp. 558–559
  12. Pringle (1981), p. 47
  13. Diehl (1896), p. 559
  14. Diehl (1896), pp. 559–560
  15. Diehl (1896), pp. 560–561
  16. Diehl (1896), p. 562

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]