Grigorije Patricij
| Grigorije | |
|---|---|
| Uzurpator vizantijskog Egzarhata Afrika | |
| Vladavina | 646–647 |
| Titule | Egzarh Afrike do 646. |
| Umro/la | 647 |
| Sufetula | |
| Nasljednik | Genadije (kao egzarh) |
Grigorije Patricij (grčki: Γρηγόριος, latinski: Flavius Gregorius, poginuo 647) bio je vizantijski egzarh Afrike (današnji Tunis i istočni Alžir). Kao srodnik Iraklijeve dinastije i izrazito prohalkedonskih uverenja, 646. je digao pobunu protiv cara Konstansa II (vl. 641-668) zbog njegove podrške monotelitizmu. Ubrzo nakon što se proglasio za cara suočio se sa invazijom iz arapskog Rašidunskog kalifata. Suprotstavio se napadačima ali je potučen i ubijen kod Sufetule. Iako su se Arapi zatim povukli i Afrika vratila pod carsko okrilje, vizantijska vladavina je fatalno oslabljena.
Grigorije je bio u krvnom srodstvu sa carem Konstansom II jer je bio sin rođaka njegovog oca Iraklija (vl. 610-641)[1][2]. Grigorije se kao egzarh Afrike (patrikios Afrike kod Teofana) prvi put pominje u julu 645.[1][3][4] ali moguće da je imenovan još za Iraklija[2][5].
Egzarhat se u ovo vreme nalazio u previranju usled konflikta između pretežno ortodoksne populacije i pristalica monoteletizma, pokušaja kompromisa između halkedonizma i monofizitizma koji je Iraklije zamislio i promovisao 638. U Africi su drugi navedeni pravac uglavnom zastupale izbeglice iz Egipta[2]. U pokušaju da smanji tenzije Grigorije je u julu 645. bio domaćin teološke rasprave u Kartagini između halkedonca Maksima Ispovednika i bivšeg monotelitskog carigradskog patrijarha Pira. Grigorije je pomogao njihovo izmirenje, Pir je prihvatio halkedonsko gledište[1][2][3][4]. Sledećih meseci nekoliko lokalnih sinoda u Africi je osudilo monoteletizam kao jeres[1].
Grigorije se 646. pobunio protiv Konstansa. Osim Konstansovog monoteletizma razlog za ovo je bilo i Muslimansko osvajanje Egipta 642. i pretnja koju je to predstavljalo za vizantijsku Afriku[1]. Arapi su 642-3 zauzeli Kirenaiku i istok Tripolitanije - njihovo napredovanje na zapad je zaustavljeno samo naređenjem kalifa Omara[6] (već je počelo Muslimansko osvajanje Perzije i želeo je konsolidaciju Egipta). S obzirom na neuspeh carigradske vlade da zaustavi muslimane, bilo je, po rečima Charlesa Diehla, "veliko iskušenje za ovog moćnog guvernera Afrike da se otcepi od slabe i udaljene imperije koja je izgledala nesposobna da odbrani svoje podanike"[7]. Arapski hroničar al-Tabari s druge strane tvrdi da je Grigorijeva pobuna bila provocirana Konstansovim traženjem 300 funti zlata[3]. Arapski izvori tvrde da je nakon što je proglašen za cara kovao novac sa svojim likom, ali do sada nije pronađen nijedan komad[3][8][9]. Izgleda da su i Maksim Ispovednik i papa Teodor I. ohrabrili ili makar podržali Grigorija u ovom poduhvatu. Tako je papa navodno poslao izaslanika koji je preneo Maksimov san, u kome su dva rivalska anđeoska hora izvikivala "Pobeda Konstantinu [Konstansu] augustu" i "Pobeda Grigoriju augustu", prvi je bio sve tiši a drugi je prevladao[1][4][10]. Pobuna je izgleda imala široku podršku, ne samo među romanizovanim Afrikancima već i među Berberima u unutrašnjosti[8].
Omarov naslednik Otman je 647. naredio Abdullah ibn Saadu da sa 20.000 ratnika napadne Egzarhat. Muslimani su napali zapadnu Tripolitaniju i napredovali do severne granice provincije Bizacene. Grigorije se sukobio s Arapima na njihovom povratku kod Sufetule (danas Sbeitla u severno-centralnom Tunisu) ali je poražen i ubijen[1][11][12]. Agapije iz Hijerapolisa i neki sirijski izvori tvrde da je on preživeo bitku i pobegao u Carigrad gde se pomirio sa Konstansom, ali većina današnjih naučnika prihvata opis arapskih hroničara[1][3][4]. Arapski opisi takođe tvrde da su muslimani zarobili Grigorijevu kćerku koja se borila uz oca, da je poslata u Egipat uz ostali plen, ali da je tokom marša pala s kamile i poginula[3][13].
Nakon Grigorijeve smrti Arapi su poharali Sufetulu i haračili širom Egzarhata dok su se Vizantinci povukli u tvrđave. Pošto nisu mogli napasti te fortifikacije, a zadovoljni velikim količinom opljačkanog, Arapi su pristali otići u zamenu za isplatu velikog danka u zlatu[14]. Iako arapski napad još neko vreme nije iskorišćen i veze sa Carigradom su obnovljene, Grigorijeva pobuna i arapski upad su do temelja zatresli vizantijsku vlast nad Afrikom. Naročito su berberska plemena odbacila lojalnost carstvu, tako da izgleda da je veći deo južnog Tunisa bio van kartaginske kontrole[15]. Time je Bitka kod Sufetule označila "kraj, manje-više blizak, ali neizbežan, vizantijske dominacije u Africi"[16].
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Hollingsworth (1991), p. 875
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Moore (1999)
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Winkelmann et al. (2000), pp. 49–50
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Martindale, Jones & Morris (1992), p. 554
- ↑ Pringle (1981), p. 46
- ↑ Diehl (1896), pp. 557–558
- ↑ Diehl (1896), pp. 554–556
- ↑ 8,0 8,1 Diehl (1896), p. 557
- ↑ cf. Guery, R. (1981). „Le pseudo-monnayage de l'usurpateur Grégoire, patrice d'Afrique.” (French). Bulletin de la societé francaise de numismatique: 66–68.
- ↑ Diehl (1896), pp. 556–557
- ↑ Diehl (1896), pp. 558–559
- ↑ Pringle (1981), p. 47
- ↑ Diehl (1896), p. 559
- ↑ Diehl (1896), pp. 559–560
- ↑ Diehl (1896), pp. 560–561
- ↑ Diehl (1896), p. 562
- Diehl, Charles (1896) (French). L'Afrique Byzantine. Histoire de la Domination Byzantine en Afrique (533–709). Paris: Ernest Leroux.
- Hollingsworth, Paul A. (1991). „Gregory”. u: Kazhdan, Alexander. The Oxford Dictionary of Byzantium. New York: Oxford University Press. str. 875. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Martindale, John Robert; Jones, Arnold Hugh Martin; Morris, J., ur. (1992). The Prosopography of the Later Roman Empire, Volume III: A.D. 527–641. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20160-5.
- Moore, R. Scott (1999). „Gregory (646-47 A.D.)”. De Imperatoribus Romanis. Pristupljeno 17 June 2012.
- Pringle, Denys (1981). The Defence of Byzantine Africa from Justinian to the Arab Conquest: An Account of the Military History and Archaeology of the African Provinces in the Sixth and Seventh Century. Oxford, United Kingdom: British Archaeological Reports. ISBN 0-86054-119-3.
- Winkelmann, Friedhelm; Lilie, Ralph-Johannes i dr.. (2000). „Gregorios (# 2345)” (German). Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit: I. Abteilung (641–867), 2. Band: Georgios (# 2183) – Leon (# 4270). Walter de Gruyter. str. 49–50. ISBN 978-3-11-016672-9.