Grigorije Palama

Izvor: Wikipedia
Sveti Grigorije Palama
Grigorios Palamas.jpg

Solunski arhiepiskop
Rođen 1296, Konstantinopolj
Preminuo 14. novembar 1359, Solun
Poštuje se u Pravoslavna crkva, Istočne katoličke crkve
Kanonizovan 1368, Konstantinopolj
Glavno svetilište Crkva Svetog Grigorija Palame u Solunu
Praznik Druga nedelja uskršnjeg posta i 14. novembar
Sporno Isihastički spor
Gloriole.svg Category:Sveci

Grigorije Palama (gr: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) je bio vizantijski teolog, atoski monah i jedno vreme solunski arhiepiskop. Palama u pravoslavnoj teologiji razrađuje učenje o isihazmu i božanskim nestvorenim energijama.

Život[uredi - уреди]

Grigorije Palama vodi poreklo iz jedne plemićke maloazijske porodice, koja je pripadala višem službeničkom sloju Vizantijskog carstva. NJegov otac Konstantin je bio veoma pobožan i pred smrt se zamonašio. Iako su vaspitavani na dvoru i stekli su dobro obrazovanje, sva tri brata i obe sestre su se povukli u manastir.[1]

Grigorije je još kao dete dolazio u dodir sa svetogorskim monasima i mističkim pustinjacima. Godine 1318. u svojoj 21. godini otišao je na Svetu Goru. Nekoliko godina kasnije, pod uticajem svoga učitelja Grigorija Vizantinca, sagradio je sebi keliju u malom seocetu kod Verije i živeo je strogo isposničkim životom oko 5 godina, okružen samo desetinom pustinjaka. Bio je isihasta i veliki deo života je proveo u potpunom ćutanju. Boravio je 5 dana u toku sedmice sam u svojoj keliji; izlazio je samo subotom i nedeljom, kada bi sišao u manastir Lavru na Bogosuženja: bdenije do jutra i na Liturgiju, da bi se video sa bratijom i pričestio. Tek 1331. godine vratio se u Svetu Goru i posvetio se kontemplativnom životu u isihiji (mirovanju, ćutanju, i molitvenom tihovanju). Govorio je da "onima koji žele da se potpuno predaju molitvenoj samoći, ne samo što im je neugodno razgovaranje i opštenje sa mnoštvom ljudi nego i sa onima koji žive na isti način kao i oni. To biva zato što se time prekida stalni i omiljeni razgovor sa Bogom, a sabranost uma, kojom se odlikuje unutarnji i istinski monah, razbija na dva dela a ponekad i na više delova."[2]

Kad je nastao spor oko Varlaamovih optužbi, monasi su se obratili Grigoriju Palami da uzme u odbranu njihovu stvar. Palama brani isihazam, koji su na Atos uveli Jovan Lestvičnik i Nikifor Isihasta, tvrdeći da poznanje ili "viđenje" Boga jeste čin iskustva. Između Varlaama i Palame otpočela je vatrena polemika.

Wikicitati „Zar ne shvataš da ljudi koji su sjedinjeni sa Bogom i oboženi, koji na božanski način usmeravaju svoj pogled na njega, ne vide kao mi? Oni, na čudesan način, vide čulom koje nadilazi svako čulo, i umom koji nadilazi svaki um, jer duhovna sila prožima njihove ljudske sposobnosti i omogućuje im da vide ono što je iznad nas.“
(Grigorije Palama, Trijade u odbranu svetih isihasta)

Grigorijevi protivnici u isihastičkom sporu šire glasine protiv njega i carigradski patrijarh Jovan XIV ga zatvara na četiri godine. 1347. godine, kada je patrijarh Isidor došao na patrijaršijski presto, Grigorije je oslobođen iz zatvora i postavljen za solunskog arhiepiskopa. U Solunu je provodio noći u molitvi i sastavljanju knjiga, iako je smatrao da pisanje ometa molitvu, jer stvara brigu i rasejanost. O tome kaže: "Mnogi od vrhunskih otaca isihasta nisu hteli uopšte ništa da pišu, iako su bili u stanju da izlože vrlo korisne stvari".[3]

Preminuo je u Solunu 14. novembra 1359. godine. Nekoliko godina nakon smrti pravoslavna crkva ga je proglasila za sveca 1368. godine. NJegove mošti se čuvaju u crkvi Svetog Grigorija Palame u Solunu.

Učenje[uredi - уреди]

Glavni članak: Palamizam

Palamizam je teologija božanskih nestvorenih energija. Svoje teološke argumente protiv zapadnih sholastičara Palama je formulisao oslanjajući se na iskustvo isihasta, i spise Psevdo-Makarija, Maksim Ispovednik i Jovana Damaskina.[4]

Grigorije Palama razlikuje teološke pojmove: "ipostas" (υποστασις) i "energija" (ενεργεια), kojima odgovaraju različiti načini sjedinjenja. Jedinstvo po ipostasi, svojstveno je Isusu Hristu; jedinstvo po energijama ili blagodat, pristupačno je čoveku. Jedinstvo po blagodati jeste jedinstvo sa Bogom. On smatra "tavorsku svetlost" isijavanjem božanstva i time potvrđuje mogućnost oboženja, suprostavivši se metafizičkim shvatanjima o nemogućnosti učešća u božanskoj suštini. Tavorska svetlost je energija koja zrači iz božanske suštine, kao izlivanje Svetoga Duha, koja je nestvorena i nema sopstvenu ipostas. Blagodat je izlivanje Boga iz sebe, sijanje ka vani božanskog nevidljivog lika.[5]

Protiv Varlaama, koji je oboženje svodio na podražavanje Boga, Palama navodi da je oboženje stvarno učestvovanje, lično opštenje sa Bogom. Blagodat je prenošenje sile božje u naš život; a spasenje je tajanstvena promena čoveka u boga. Ali i pored Božijeg prisustva u nestvorenim energijama, tajna božije suštine ostaje nepoznata. Poznanje znači sjedinjenje sa Bogom, prodiranje u unutrašnjost Boga koliko je dopušteno čoveku, koji nikad ne može da shvati i iscrpe božansku suštinu.

Na carigradskim saborima 1347. i 1351. godine, kojima predsedava car Jovan VI Kantakuzin, raspravlja se o pravovernosti isihazma i Palamine doktrine. Neka od spornih pitanja tokom druge faze Sabora u julu 1351. godine su bila:

  1. Postoji li u Bogu razlika između suštine i energije?
  2. Ako postoji, da li je energija stvorena ili nestvorena?
  3. Ako je energija nestvorena, kako se može izbeći složenost u Bogu?
  4. Može li se na energiju primeniti naziv božanstvo, a da se izbegne diteizam?
  5. Da li je pravilno reći da suština nadilazi energiju?
  6. Pošto postoji zajedničarenje u Bogu, da li je ono zajedničarenje u suštini ili u energiji?[6]

Nakon poduže rasprave, sabor zaključuje da u Bogu postoji razlikovanje između suštine i energije i da je božanska energija nestvorena, potvrđujući pravovernost palamovske doktrine. Ipak, i posle sabora se nastavljaju kritike, kako od pravoslavnih tako i katoličkih teologa. Grčki teolog Grigorije Akindin okrivljuje Grigorija Palamu, za mešanje priroda. On ne dopušta razliku između suštine i energije, što je za njega isto, i negira mogućnost učestvovanja ili oboženja. Katolički teolozi takođe kritikuju Palaminu teoriju da podrazumeva odvajanje suštine i energija u božanstvu.

Napomene[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]