Društveni ugovor

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Društveni ugovor je politički i filozofski koncept kojim se objašnjava odnos između pojedinaca i vlasti. Zagovornici teorije društvenog ugovora tvrde da se pojedinci ujedinjuju u političku zajednicu na osnovu uzajamne saglasnosti i pristajanja da se pridržavaju zajedničkih pravila i da prihvate određene obaveze kako bi zaštitili sebe i jedni druge od nasilja i drugih nepravdi.

Teorija društvenog ugovora je igrala značajnu ulogu u nastanku ideje da se politička vlast mora zasnivati na saglasnosti onih kojima se vlada. Polazna tačka većine teorija društvenog ugovora je heurističko ispitivanje uslova života ljudi bez ikakvog političkog poretka, koje se obično naziva „prirodno stanje“. U ovom stanju, delovanje pojedinaca je uslovljeno isključivo njihovom ličnom moći i savesti. Od ove zajedničke polazne tačke, teoretičari društvenog ugovora nastoje da pokažu, na različite načine, zašto bi se racionalni pojedinac dobrovoljno odrekao svoje prirodne slobode da bi uživao prednosti političkog poretka.

Teorije društvenog ugovora ističu da su ljudi po prirodi jednaki i da nijedan društveni zakon ne može da dovede u pitanje zakone prirode. Pošto su jednaki i slobodni, ljudi mogu da odluče na koji način će urediti međusobne odnose i uopšte kako će živeti. Oni „potpisuju ugovor“ kojim uspostavljaju društvo koje im odgovara. S obzirom na to da ugovor, kao pravni akt, mogu da potpišu samo slobodni i jednaki građani, oni samim tim činom uspostavljaju i odgovarajuće društvo — građansko društvo.

Feminističke teoretičarke smatraju da je funkcija teorije društvenog ugovora da predstavlja dokaz o navodnom ugovornom karakteru modernog patrijarhata, odnosno dobrovoljnosti svih učesnika. One smatraju da se dobrovoljnost mnogih učesnika mora dovesti u pitanje, a pre svega dobrovoljnost žena koje teorija društvenog ugovora uopšte ne pominje. Njihov argument leži u objašnjenju da ova priča nije suštinski priča o svim članovima društva, već je to patrijarhalna priča o pravima jednog pola, muškog, da vrši vlast nad ženama.[1]

Predstavnici[uredi - уреди | uredi izvor]

Tomas Hobs (1651), Džon Lok (1689) i Žan-Žak Ruso (1762) su najpoznatiji teoretičari društvenog ugovora. Svaki od njih je izvukao sasvim različite zaključke o prirodi političke vlasti. Hobs se zalagao za apsolutnu monarhiju, Lok je zastupao prirodna prava, a Ruso je govorio o kolektivnom suverenitetu koji je nazivao „opšta volja“.

Tomas Hobs kaže da je čovek po prirodi sebičan i zao i teži da ostvari svoje potrebe nezavisno od drugih ljudi, ali pošto su svi ljudi takvi, oni se svesno i dobrovoljno odlučuju da ograniče svoju slobodu kako bi dobili garanciju za sopstvenu egzistenciju. Zato oni sklapaju sporazum, ugovor kojim stvaraju društvo. Sva svoja prava prenose na državu i vladara koji vlada u njihovom interesu i kome su dužni da se pokoravaju. Takvu državu Hobs naziva Levijatan i kaže da pojedinac praktično nema drugog izlaza nego da se za nju opredeli.

Baruh de Spinoza, za razliku od Hobsa, daje liberalniju, demokratskiju verziju teorije društvenog ugovora. On smatra da ljudi ne prenose sva prava, već zadržavaju pravo na slobodu savesti, dostojanstvo i svojinu. To su neotuđiva prava čoveka.

Džon Lok, engleski teoretičar, ističe da je pravo na svojinu neotuđivo pravo čoveka. Po njemu, društveni ugovor se odnosi samo na onoga ko ga je potpisao, to jest ne prenosi se na potomke. On takođe razvija ideju o podeli vlasti na zakonodavnu i izvršnu vlast. Lokov koncept društvenog ugovora je upotrebljen u Deklaraciji nezavisnosti SAD.

Žan-Žak Ruso, francuski filozof, smatra da su ljudi po prirodi dobri, ali da ih društvo kvari. U skladu sa tim, on je veliki protivnik privatne svojine. Zalaže se za uspostavljanje takvog društva u kojem će ljudi moći da sačuvaju svoja prirodna prava na slobodu, jednakost i ravnopravnost, u kojoj se prava ne prenose, već je sam narod nosilac suvereniteta koji je nedeljiv i neotuđiv. Rusoove ideje su posle Francuske buržoaske revolucije ugrađene u Jakobinski ustav.

Pojmove društvenog ugovora su nedavno koristili, u sasvim drugačijem smislu, mislioci kao što je Džon Rols.

Sociobiologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Iako je teorija društvenog ugovora nastala u cilju razumevanja ljudskog društva, sociobiolozi smatraju da je ovaj pojam pogodan i za razumevanje društvenosti pojedinih vrsta, pa čak i odnosa simbioze.[2]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Rečnik osnovnih feminističkih pojmova, Dr. Zorica Mršević, IP "Žarko Albulj", Beograd, 1999.
  2. Edward O. Wilson, Sociolology: the New Systhesis, Belknap Press of Harvard University Press, 2000. ISBN 0-674-00089-7

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]