Dingoes Den

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Дингово легло (енг. Dingoes Den) је роман српског и аустралијског писца и антрополога Сретена Божића. Објављен је под његовим књижевним именом Б. Вонгар (енг. B. Wongar) а по садржају је аутобиографија. Први пут је опубликован на енглеском 1999. године (Bondi Junction, N.S.W. Imprint) а на српском 2010. године (Јасен, Београд).

Садржај[uredi - уреди | uredi izvor]

Предговор роману је написао сам аутор. У њему каже да се никада није упитао зашто писац пише а и сам је заборавио зашто је почео да пише. Данас му је писање потреба. Писањем се вратио традицији наративне српске књижевности. Учинило му се да су наишла времена у којима је свет у коме је одрастао одлази у заборав и да је срам писати о томе свету. Разумео је да му не преостаје ништа друго него да се врати томе свету у коме је одрастао, духовно и физички.

Роман је посветио аустријском писцу Хандкеу и своме сину Стефану.

У првој глави романа Сретен говори о свом првом сусрету са домороцима и домородачкој култури Аустралије. Путовао је из Алис Спрингса јашући на камили у Кимберли где се је надао да ће наћи посао одмах после доселења у Аустралију. Градила се ве велика брана на реци Орд. Камила се је успут разболела а сам је остао без воде што га је одвело даље у пустињу у нади да ће наћи воду. Изгубио је свест од исцрпљености и жеђи. Од сигурне смрти га је спасао један домородац који је путовао сам кроз пустињу да би вратио своју жену коју је завео неки белац. Како ни домородац ни Сретен нису знали енглески, споразумевање је било немогуће али је Сретен схватио да мора да следи домороца ако хоће да преживи. Једину доморочеву реч коју је упамтио је била џубуру што је Сретен користио кад би ословљавао домороца. Касније је схватио да је џубуру било митско име пустињског голуба. Путовање је трајало неколико месеци у току кога је Сретен научио како путовати кроз пустињу, основе домородачке културе (схватање света и живота на земљи) Џубуруовог племена те имена алатки, биљака и животиња.

Друга глава говори о Џо Гелерију, другом домороцу који је, заједно са Сретеном био ухапшен и стрпан у метални кавез и вожен у ландроверу кроз пустињу. Након квара на ландроверу Џо и Сретен су остали у сред пустиње на врелом сунцу оуђени на смрт од жеђи. Спасило их је само чудо - киша у средини сушног периода, киша коју је својом песмом дозивао Џо. Од Џоа Сретен сазнаје о концентрацијским логорима у које су колонизатори трпали пустињске домороце Западне Аустралије чија је једина сврха било истребљење домородаца под маском њиховог цивилизовања и присвајање племенске земље од стране рударских компанија чији је главни интерес био уранијум педесетих година 20-тог века. Сретен је био ухапшен јер је затечен у дивљини међу домороцима што је било законом забрањено.

Ова два догађаја су део уводних глава романа Раки (Џубуру) и Валг (Џо) и начин на који нас Сретен уводи у његове романе. Бели човек није комплетно без душе. Ту су Крис (Србин Крста, непризнани геолог) и Ханс (истраживач) сведоци уништавања домородаца и њихове културе али и Сретенови бели информатори о домороцима и њиховим пребивалиштима. Ханс је геолог који је трагао за рудом уранијума у нацистичкој Немачкој и истим се послом бави у Аустралији. Ханс остаје међу домороцима да би се лечио са схватањем да домороци лече болести које ни најбољи бели доктори не могу лечити.

У следеће четири главе Сретен пише о домородачким страдањима у Арнхемској земљи, подручју Северне Територије Аустралије јужно од Дарвина. У тридесетим годинама двадесетог века Енглези су дозволили Јапанцима да рибаре у Арафурском мору око Дарвина. Јапански рибари су се искрцали на домородачку територију што је изазвало револт домородаца који су побили копљима уљезе на што је колонијална власт послала полицију у то подручје, што је даље изазвало ескалацију насиља. Кад су Јапанци 1942 бомбардовали Дарвин и потопили бродове у луци, Аустралија је послала војку у приобално подручје Дарвина. Војска је отимала девојке и убијала домороце разарајући тиме њихову заједницу. Девојке су биле редовно силоване а многе се никада нису вратиле у племена којима су припадале. Рођена деца мелези су одузимана од силованих девојака и "цивилизована" у интернатима са циљем даљег затирања домородаца који нису имали никаква грађанска права. Домороци нису постојали у демографским статистикама Аустралије. Кад се је војска повукла, настало је затишје у коме се јавила нада да ће се домородачка заједница опоравити. Алан Маршал и брачни пар Бернт су били антроплози који су писали о култури домородаца, веровањима, поезији и сликарству, те дали прве демографске податке о племенима и подручјима у Арнхемској земљи где су племена живела. Касније у 1950-тим годинама када су откривене у Арнхемској земљи огромне резерве боксита и уранијума, племенске територије су дате у најам рударским компанијама. Још 1833 Енглеска је донела закон о укидању ропства у њеним колонијама који је давао право домородачким племенима да поседују територије на којим су живелa и да живе на начин на који су живелa. Аустралијски домороци су преко адвоката покренули судски процес против аустралијске државе и рударских компанија у Дарвину. Изгубили су процес јер нису доказали да поседују земљу на којој живе а да земља припада Круни, тј. енглеској краљици. Закон о укудању ропства никад није био спроведен у Аустралији. Сретен је, радећи на грађевинама у приобалном подручју Дарвина и Алис Спрингса, ступио у контакт са домороцима и скупљао демографске податке о њима, бележио њихова веровања и поезију, социјални поредак и писао о њиховој ликовној уметности. Видио је паралелу у колонијалном затирању култура покорених народа - Срба у Европи и аустралијских домородаца. Циљ поробљивача је увек био исти: тотално поседовање поробљеног народа и њихових територија без икаквих грађанских права датих поробљеном народу. Писати о потлаченим је једнако било опасно како у Титовој Југославији тако и у Аустралији.

Судбине двоје домородаца, Дхамбутџаве и слепе жене којој су отели децу а о којима је Сретен писао, довеле су Сретена до бекства домороцима а затим прогонства из Аустралије. Један белац је уграбио младу девоју из Дхамбутџавиног племена која је по рођењу била верена за њега. Девојка је потом умрла. Једног дана се је појавила млада динго женка и постала стални пратилац Дхамбутџаве. Племенско веровање је да у псу који приђе човеку је душа неког умрлог саплеменика. Дхамбутџава је веровао да је у тој женки душа отете девојке. Сретен је написао причу о Дхамбутџавиној судбини која је била опубликована у часопису Абориџинске лиге за напредак а потом прештампана у неколико дневних листова. Представник неке рударске компаније је открио да је Сретен написао тај чланак. Сретен је то негирао али је представник инсистирао да Сретен пође са њим у Мелбурн и да тамо потпише изјаву да он није аутор поменутог чланка. Сретен је након тога побегао домороцима и никада се није вратио у Гоув, место његовог запослења код Дарвина. Гулвири и Бого је била драма која је била о патњи домородачке жене којој су отели децу а која је слепа ипак препознала у Сретену белца и молила га да јој врати децу. Сретен није знао енглески у тој мери да би оно што је написао било читљиво некоме ко говори енглески. Драму Гулвири и Бого му је језички дотерала случајна познаница, мелескиња Керол, која се је бојала самог помена њеног домородачког порекла. Драму је Сретен ручно одштампао у 25 примерака и послао издавачима широм Аустралије и Семјуелу Бекету који је проследио драму његовом лондонском издавачу. Драма никад није опубликована, ни у Аустралији ни у Енглеској, и доживела је само једну скраћену изведбу у неком огледном аустралијском позоришту. Сретен је живео са домороцима где се је оженио племенском девојком која се је звала Ђумала. Са њом је изродио два сина. Од Ђумале је научио много о домородачком схватању људског живота и природе, те научио много о племенској поезији. Сретен се је почео озбиљно да плаши да би његов стварни идентитет могао да буде откривен, па је почео да пише о судбини европских и америчких дезертера вијетнамског рата. Једна његова прича је добила прву аустралијску награду за кратку причу али се Сретен није усудио да се појави на церемонији доделе награде. Убрзо је у Дарвину откривен и присиљен да напусти Аустралију.

Своје прогонство из Аустралије и одлазак у Европу, Сретен користи да се врати у Горњу Трешњевицу, посети родитеље и брата милинка. Враћа се у детињство и младост пуних патњи. Види како се немилосрдно прогоне политички неподобни, једнако у Титовом комунизму и аустралијском либералном капитализму. Отац Стеван постаје политички неподобан након што јавно предлаже укидање смртне казне, писци који пишу о нељудској страни комунистичког режима су прогоњени, затварани, слани у луднице или на неки други начин искључивани из друштва. Упознаје нас са болничаркама и лекаркама Шкотске женске болнице које су лечиле и неговале рањене Србе у Првом светском рату. За слепог гуслара који пева о њима поред градске чесме оне су виле које се брину о рањеним јунацима Србима. У стварном животу, оне су мученице од којих су неке остале у Србији да живе а завршиле живот у Јасеновцу. Нова власт уништава чесму и сваки помен имена ових храбрих жена. Сећа се Другог светског рата кроз погибију његове учитељице и рањеног партизана који је остављен на прагу његове родне куће. После рата отац му је прогоњен и затваран као народни непријатељ. Сретен је ђак средње школе у Новом Саду где је први пут прочитао књигу и где му професорица српског језика указује на његов талент будућег писца. У војсци упознаје капетана, Србина и славонског партизана, који му омогућава да чита, иде у биоскоп, гледа позоришне представе. По завршетку војмог рока враћа се у Београд где похађа универзитетски курс, радионицу за писце. Као песник добија своју прву књижевну награду а запошљава се и ради као новинар. Политичка неподобност којом је оцењено његово новинарство води га у Француску, пешице преко Италије, у избеглички логор Црвеног крста.

Прва посета домовини му доноси невоље. Мора да доказује да, у земљи у којој је рођен, није странац. Враћа се у Аустралију преко Париза где је посетио француски поморски музеј L'Harve где се је упознао са културом али и трагичном судбином домородаца Тасманије које је Џ. Робинсон присилно иселио на Флајндерсово острво 1835. године. По повратку у Аустралију купио је имање у Гипсленду, јужно од Мелбурна и назвао га Дингово легло. На том имању је имао дашчару у којој је могао да живи и пише. Имање је постало његов стални дом. Невоље у које га доводи његово писање су огромне. Незнање енглеског га присиљава да тражи помоћ од других. И кад је та помоћ пружена, Сретен нема новца до би платио а нити право да спомене оног ко му је језички уредио књнигу (Розалинд Бери). Продана књига издавачу, Од пећине до Јиркале, не сме да се публикује јер неки "утицајни човек" то забрањује. Фотографије из збирке Тотем и руда је успио да изложи у Мелбурну (Центар за образовање одраслих) 1974. године. Изложба је касније обишла све провинцијске центре и објављена је у главним мелбурншким новинама. Али када је Тотем и руда била изложена у библиотеци аустралијског парламента (Скупштине) била је затворена након само четири сата од отварања. Књига Тотем и руда, коју је језички преуредила Пру Грив, није могла да буде објављена. Покушава да на свом имању оснује отворену сцену где би се певале домородачке песме, слушали домородачки митови шшто би уједно било и туристичко одредиште. Ради на градилиштима како би отплатио имање које је купио. Одбија брачну понуду његове пријатељице Пру Грив. Сазнаје за смрт свога оца за кога каже да, иако је провео доста времена по затворима, је ипак умро у свом кревету.

Осврти на књигу[uredi - уреди | uredi izvor]

К. К. Ратвен [1] примећује да Вонгар, слободно преведено, значи и отпадник. Загонетно Б из Б. Вонгар може да се схвати као биримбир (дух), затим као банумбир (јутарња звезда) а можда и као Божић, његово презиме.

Т. М. Мејер [2] каже да је Дингово легло углавном реалистична аутобиографија са врло мало магично-реалистичних елемената, где се напушта културни и етнички хибрид (Аустралија, Србија) којег се Сретен држи у роману Раки. Домородачко порекло (које Мејерова види опет у роману Раки) је замењено емотивном идентификацијом која исходи из егзстенцијалне кризе а даље је заснована на његовој женидби Ђумалом, девојком из Јонглу племена из Јиркала области. Емотивна веза са аустралијским домороцима је централни мотив ове аутобиографије. Даље, тврди да Сретен не ублажава своје српске ултра националистичке ставове који су видљиви у његовом другом роману - Раки. Свет Динговог легла силом уништава Србију, Уједињени народи виде Србију као парија државу, а Срби су демонизовани у свету злонамерном кампањом која (лажно) приписује ратне злочине и насиља народу који је само себе бранио од колонизације, још од турских времена.

У кратком предговору немачком издању, у преводу Г. Триш (нем. Gisela Triesch)[3], истиче се да је Сретен добио његово књижевно име од Ђумале и њених рођака. Његове књиге, у којима се описује живот аустралијских домородаца недостојан човека, аустралијске власти су дочекале критички. Било му је забрањено да живи на северу Аустралије и морао се преселити у Мелбурн. Бројне Сретенове књиге су преведене на немачки, француски, холандски, руски, мађарски и шпански.

У поговору ове књиге, Повратак срећног Божића, проф. А. Петровић пише, цитирајући самог Сретена, да када се књига о њему појавила преведена у његовој земљи, Сретен се коначно вратио кући: "Није ми преостало ништа друго до да се вратим тамо одакле сам отишао оног кишног јесењег дана, давне 1948. године.". На питање зашто рећи да је неко ко пише на енглеском, а бави се злехудом судбином аустралијских староседелаца, српски књижевник, Петровић каже да Сретен у аустралијској култури делује на српски начин. Сретен не окреће главу, не гледа своја посла, није цинично паметан, хрли да се суочи са неправдом, саосећа са поробљеним и пониженим и ставља живот испред идеологије. Чини немогуће - пише на језику који није знао довољно ни за свакодневни разговор. Док пише на енглеском, мисли на српском. Српски језик, српска култура и српска историја стоје иза њега, дајући му све време ослонац и кључ разумевања онога што види око себе и у себи.

Извори[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. K. K. Ruthven: Faking Literature , Cambridge University Press, Apr 30, 2001 pp. 32
  2. Therese-Marie Meyer: B. Wongar: Identity as Text in Where Fiction Ends: Four Scandals of Literary Identity Construction, Königshausen & Neumann, 2006 pages 149-241
  3. B. Wongar: Dingoes Den, Von der Traumzeit zur Atomzeit, BoD – Books on Demand, Oct 10, 2013

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Дингово легло, превели Александар Петровић и Мирјана Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • B Wongar: Dingoes Den by David Matthews in Australian Book Review, Issues 218-227 p.9 P. Isaacson Publications., 2000
  • Milica M. Vojinović Tmušić: Egzil i kulturna diplomatija Sretena Božića/B. Wongara, Philologia Mediana, Kragujevac 2012 str. 243