Сретен Божић

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Сретен Божић
Rođenje1932
Kraljevina Jugoslavija

Сретен Божић (Горња Трешњевица, 1932) је српски и аустралијски писац и антрополог[1], хуманиста и борац за права аустралијских Абориџина познат под књижевним именом Б. Вонгар (енг. B. Wongar).

Пише романе, драме, кратке приче и песме. За своја дела је више пута награђиван. Током живота се дружио и имао подршку многих великана као што су Жан Пол Сартр[2], Симон де Бовоар[2], Семјуел Бекет[3] и др. За немачко издање збирке прича Бабару из 1987. предговор је написао Петер Хандке[3]. Књиге су му превођене на многе језике.

Од 1960. године живи и ствара у Аустралији. У Аустралији се све до распада бивше Југославије веровало да је Абориџин[2] јер је у многим својим делима писао о аустралијским староседеоцима и живећи са њима бележио њихова усмена предања[4]. O његовом пореклу се више сазнало када је почео јавно да иступа и говори о страдањима Срба[2] у ратовима деведесетих година 20. века.

Након породичне трагедије и пресељења у Мелбурн живи и пише у релативној изолацији на свом имању на којем му, после смрти друге супруге Линде Билчић, друштво праве пси аустралијске расе динго[2].

Биографија[uredi | uredi kod]

Школовање[uredi | uredi kod]

Б. Вонгар је рођен као Сретен Божић 1932. године у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца[2] у многочланој породици Стевана Божића и супруге му Даринке.

Завршивши основно школовање уписао се у Средњу техничку школу у Новом Саду, одсек за млинске техничаре[4]. Школовање је прекинуо након што му је ускраћена стипендија због политичких ставова његовог оца[2] који је робијао након што је од стране послератног режима у Југославији проглашен кулаком.

Писањем је почео да се бави док је служио војни рок у Загребу[4]. После војске 1954. се преселио у Београд, решен да се посвети писању. На Радничком универзитету Ђуро Салај[5] похађао је радионицу за писце[4].

Почетак каријере[uredi | uredi kod]

Почео је да објављује песме[2] у Младој култури, Новом веснику и другим књижевним часописима[5]. Поезију је заволео захваљујући оцу који му је рецитовао српске народне песме док су радили у пољу[2]. У Младеновцу је покушао да штампа новине[5]. У Ужицу је радио као новинар Вести[4]. Због једног чланка је на захтев Слободана Пенезића Крцуна добио отказ и забрану да ради као новинар[4]. Пребегао је у Италију, а из Италије је пешице преко Нице стигао у Париз 1958. године где је једно време живео у прихватилишту Црвеног крста[4]. У том прихватилишту је, у току једне године, научио француски језик.

У Француској је почео да се дружи са Жан Пол Сартром и Симон де Бовоар и кругом људи окупљених око Музеја човека (фр. Musée de l'Homme) и да се упознаје са антрополошким темама[5].

Живот у Аустралији[uredi | uredi kod]

Суочен с беспарицом, сећајући се прича свога оца који је једно време у Аустралији радио као копач злата, напушта Француску и отискује се пут Аустралије. У Аустралију стиже 1960. када почиње да учи енглески језик[3]. Издржавао се радећи као копач злата и радник на грађевини[2].

Живот међу староседеоцима Аустралије[uredi | uredi kod]

Тражећи посао, Сретен се је упутио у унурташњост Аустралије. Један белац у Алис Спрингсу (енг. Alice Springs) му је рекао да ће из средишње Аустралије до Кимберлија (енг. Kimberley) најлакше стићи јашући на камили. У Танами пустињи Сретен се је изгубио и умирао од жеђи. Пронашао га је један стари урођеник кога је Сретен назвао Џубуру (енг. Juburu), пошто је ову реч урођеник често понављао а чије значење Сретен није разумео. Пут кроз пустињу је трајао неколико месеци. Током путовања Сретен је научио много о племенским обичајима аустралијских домородаца, имена биљака, животиња и оруђа које су домороци користили и правили[6]. Међу Абориџинима је живео десетак година добивши име Барнумбир Вонгар[5] (енг. Barnumbir Wongar) што у преводу значи Гласоноша из света духова. Оженио се Ђумалом (енг. Dumala), Абориџинком из домородачког народа Варлпири[5] (енг. Warlpiri), са којом је родио двоје деце[2]. По сопственим речима, велики део његовог сазнања и разумевања домородачке поезије Сретен дугује његовој домородачкој жени Ђумали[7]. Аустралија је 1960тих имала строге законе који су регулисали ко и како може посећивати подручја у којима су живели домороци. Сретен није имао дозволу за тако нешто и једном приликом умало га није ухватио бели аустралијски полицајац који се нашао у домородачком подручју где је Сретен живио. Да би га сакрили, домороци су га прекрили прашином и почели да поју над њим као да је болестан. Полицајац је упитао одакле је Сретен, нашто су му домороци одговорили да је он из Вонгар банде, што је на њиховом језику значило из света душа, тј. неко ко је већ умро.[8].

Депортација[uredi | uredi kod]

Док је живео међу домороцима, Сретен је одлазио у Мелбурн (енг. Melbourne) где је упознао прослављеног аустралијског писца кратких прича, мемоариста и антрополога Алана Маршала (енг. Alan Marshall) са којим је касније (1972) заједно написао књигу Абориџински митови (енг. Aboriginal Myths)[9]. Збирка прича Пут за Бралгу (енг. The Track to Bralgu) му је објављена 1976. на француском у издању часописа Модерна времена[4] (фр. Les Temps Modernes) који су уређивали његови познаници, Сартр и де Бовоарова.

Након што је две године доцније књига објављена на енглеском, због начина на који је описао живот Абориџина, био је критикован и изложен непријатностима[4] од стране аустралијске белачке заједнице и аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у околину Мелбурна[4] уз забрану повратка на север. Требало је да му се нешто касније придружи породица. У међувремену су му сви чланови породице помрли због тога што су пили воду из извора који је био затрован намерно или на неки други начин[2].

Нуклеарни циклус[uredi | uredi kod]

Романи о трагичној судбини аустралијских староседелаца и њиховом страдању од радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањима уранијума на њиховој земљи чине тзв. Нуклеарни циклус. Ту спадају: Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1987), Раки (1994), Didjeridu Charmer (2006)[10].

Први рукопис књиге Раки му је заплењен од стране аустралијске полиције, па ју је по сећању поново написао[5], завршивши је и објавивши 1994. године.

Место у српској књижевности[uredi | uredi kod]

За Сретена Божића проф. А. Петровић, у своме есеју "Две повести и једна прича, Увод у дело Б. Вонгара" [11] пише да "нема ни једног живог писца који је непосредније израстао из вековног српског књижевног наслеђа, ни једног који је то наслеђе успешније сублимирао у потпуни склад етике и естетике, ни једног који се одлучније заложио за ствар слободе". Од свих српских писаца који долазе после Андрића, Црњанског и Селимовића, Божић је једини који зна шта је позив писца, који гради мостове и "не меша аморфни малтер речи" као што то други чине.

Божић пише на енглеском али мисли на спрском. Он враћа у српску књижевност српску традиционалну мисао, њену етику и естетику коју је протерао из српске књижевности крути комунизам а данас љигави неолиберализам.

Награде и признања[uredi | uredi kod]

  • Добитник је неколико награда за поезију у периоду од 1955. до 1957. године у Србији[5].
  • Награда америчке библиотечке асоцијације (енг. The American Library Association Award) 1982. године.
  • Аустралијска награда за књижевност (енг. Senior Australian Fellowship, Australian Literature Award) за 1985. и 1986. и 1989.
  • Награда међународног ПЕН центра у Америци (енг. The P.E.N International Award) 1986. године.
  • Почасна награда за изванредан допринос аустралијској књижевности (енг. Emeritus Award for outstanding contribution to Australian Literature) од стране Аустралијског савета за уметности 1997. године.
  • Почасни докторат Универзитета у Крагујевцу 2009. године.

Дела[uredi | uredi kod]

Сретен је своја дела објављивао под својим правим (Божић) и књижевним (Вонгар) именом. Након објављивања књиге приповетки о вијетнамском рату 1972 године веровало се да је Сретен амерички црнац који је дезертер вијетнамског рата који се крије међу аустралијским домороцима, а са објављивањем Пута у Бралгу (1978) мислило се да је он аустралијски домородац из Северне територије Аустралије. Али Абориџински митови су сугерисали да би Сретен Божић и Б. Вонгар могли бити једна те иста особа што је потврдио Р. Дру (енг. Robert Drewe) у чланку "Solved: The Great B. Wongar Mystery" објављеном у The Bulletin[12]. Сретенове књиге су, бар до 2006. године, преведене у 13 језика. Процењено је да су његове књиге продане широм света у бар један милион примерака. Сретенов литерарни и антрополошки опус је најшира и најпознатија репрезентација аустралијске домородачке културе[13].

Романи[uredi | uredi kod]

Аутобиографија[uredi | uredi kod]

Збирке прича[uredi | uredi kod]

Драме[uredi | uredi kod]

  • 1960 Јабланови – Гулвири и Бого (енг. The Poplars – Gulwiri and Bogo)
  • 1972 Камен у мом џепу (енг. А Stone in My Pocket, ISBN 0-7260-0113-9), објавио под именом Сретен Божић заједно са аустралијским писцем Аланом Маршалом (енг. Alan Marshall)
  • 1973 Село Баланг-Ан (енг. Balang An Village, ISBN 0-7241-0745-2)

Збирка поезије[uredi | uredi kod]

Фотографске колекције[uredi | uredi kod]

Антропологија[uredi | uredi kod]

  • 1972 Абориџински митови (енг. Aboriginal Myths (as Sreten Bozic with Alan Marshall), Melbourne, Gold Star)

Издања на српском језику[uredi | uredi kod]

  • Пут за Бралгу / Бабару, превео Душан Величковић, Народна књига, Београд, 1983.
  • Цвет у пустињи, приредио Ратомир Ристић, превеле Љиљана Крстић и Милица Живковић, Просвета, Ниш, 2004.
  • Последњи чопор дингоса, превела Станислава Лазаревић, Матица исељеника Србије, Београд, 2005.
  • Билма, превео Мома Димић, Центар за културу и образовање Аранђеловац, Аранђеловац, 2005.
  • Дингово легло, превели Александар Петровић и Мирјана Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Раки, превела Мирјана Петровић, приредио Александар Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Валг, превела Милица Живковић, приредио Александар Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Каран, превела Венита Ђурић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Габо Ђара, превела Венита Ђурић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд, 2012.

Извори[uredi | uredi kod]

  1. Абориџини у књизи Сретена Божића Вонгара Arhivirano 2011-02-02 na Wayback Machine-u, Глас јавности од 27. јануара 2011. година, Приступљено 19. априла 2011.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 Ray Willbanks: Australian Voices: Writers and Their Work, University of Texas Press, 15.03.2010. стр. 206
  3. 3,0 3,1 3,2 Званични сајт Б. Вонгара Arhivirano 2011-08-12 na Wayback Machine-u, Приступљено 19. априла 2011.
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 Србин међу Абориџинима, Вечерње новости од 15. октобра 2009. године, Приступљено 19. априла 2011.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 5,7 ПРОСЛАВЉЕНИ АУСТРАЛИЈСКИ ПИСАЦ, СРЕТЕН БОЖИЋ, СВЈЕТСКУ СЛАВУ СТЕКАО БОРЕЋИ СЕ ЗА ОПСТАНАК ДОМОРОДАЧКОГ НАРОДА, Ревија Д од 30. септембра 2009. године, Приступљено 19. априла 2011.
  6. Раки, Јасен, Београд, 2011. стр. 11-12
  7. Раки, Јасен, Београд, 2011. стр. 13
  8. [1] Arhivirano 2016-12-20 na Wayback Machine-u B. Wongar (Sreten Bozic 1932 - )
  9. Ray Willbanks: Australian Voices: Writers and Their Work, University of Texas Press, 15.03.2010. стр. 201
  10. „B. Wongar: Books and Editions, The Nuclear Cycle”. Arhivirano iz originala na datum 2016-04-04. Pristupljeno 2016-07-04. 
  11. Aleksandar Petrović: Dve povesti i jedna priča, Uvod u delo B. Vongara, Кораци, октобар 2010.
  12. P. Sharrad, 1982
  13. Where Fiction Ends: Four Scandals of Literary Identity Construction by Therese-Marie Meyer, Königshausen & Neumann, 2006 p 149
  14. Књиге с званичног сајта Б. Вонгара Arhivirano 2011-06-23 na Wayback Machine-u, Приступљено 19. априла 2011.

Литература[uredi | uredi kod]

  • Душица Лазић: Вијетнамски рат у делима Б. Вонгара, Нађе Тешић и Стива Тешића , докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду 2014
  • Јелена Арсенијевић Митрић: Дискурс о (пост)колонијализму у делима Б. Вонгара и Ж. М. Г. ле Клезиоа, докторска дисертација, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу 2014
  • Ljiljana Bogoeva Sedlar: Mapping the Other, Mapping the Self: B. Wongar's Novel Raki (1994) Facta universitatis Series: Linguistics and Literature Vol. 2, No 9, 2002, pp. 313 - 325 Faculty of Dramatic Arts, University of Arts, Belgrade
  • Paul Sharrad: Does wongar matter?, Kunapipi Research Online, Volume 4 Issue 1 Article 6

Спољашње везе[uredi | uredi kod]