Dijabetesna nefropatija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dijabetesna nefropatija
lat. Nephropatia diabetica
Klasifikacija i spoljašnji resursi
ICD-10 E10.2, E11.2, E12.2, E13.2, E14.2
ICD-9 250.4
MeSH D003928

Dijabetesna nefropatija je jedna od mnogobrojnih komplikacija šećerne bolesti i predstavlja vodeći pojedinačni uzrok terminalne bubrežne insuficijencije. Javlja se kod 30-40% bolesnika sa dijabetesom. S obzirom da je dijabetes tip 2 mnogo češći, veći broj bolesnika sa terminalnom bubrežnom insuficijencijom čine oboleli od ovog tipa šećerne bolesti.[1]

Pored nespecifičnih nefropatija (nefroangioskleroza, pijelonefritis, akutna tubulska nefroza i dr) koje se mogu javiti i kod nedijabetičnih osoba, za šećernu bolest je karakteristična nefropatija interkapilarna glomeruloskleroza. Ovaj tip nefropatije se naziva i Kimelstil-Vilsonova bolest. Histološki je karakteriše prisustvo loptastih hijalinih telašaca, koja se nalaze na periferiji kapilarnih petlji bubrežnih glomerula i zadebljanje bazalne opne kapilara.[2]

Dijabetesna nefropatija u svom razvoju prolazi kroz pet stadijuma (faza):

  • faza glomerulske hiperfiltracije,
  • faza normoalbuminurije,
  • faza incipijentne nefropatije (koju karakteriše mikroalbuminurija),
  • faza manifestne proteinurije,
  • faza bubrežne insuficijencije.

Prva dva stadijuma se za sada dijagnostikuju u istraživačke svrhe, dok su ostala tri od velikog kliničkog značaja. Klinička dijabetesna nefropatija se karakteriše stalnom proteinurijom (povećanim prisustvom proteina u urinu od preko 0,5 g na dan), i obično je prati povišeni krvni pritisak i retinopatija.

Dijagnoza[uredi - уреди | uredi izvor]

Dijagnoza nefropatije se najčešće postavlja u stadijumu manifestne proteinurije (kliničke nefropatije) kada se pregledom urina test trakom utvrđuje prisustvo proteina u mokraći. Ne mora svaka proteinurija kod dijabetičara biti znak nefropatije, jer ona može biti posledica i nekog drugog bubrežnog oboljenja, teške hipertenzije, srčane insuficijencije i dr. U prilog dijabetesne nefropatije ide i istovremeno postojanje retinopatije, trajanje dijabetesa tip 1 preko 10 godina, povećanje alfa2-, beta- i gama-globulina u krvnom serumu itd.[1]

Lečenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Dijagnostikovanjem mikroalbuminurije (povećanje urinarnog izlučivanja albumina 30-300 mg na dan) otpočinju se i određene terapijske mere koje se nazivaju i preventivnim, s obzirom da im je osnovni cilj prevencija nastanka kliničke nefropatije. Poseban značaj ima striktna regulacija glikemije (nivoa glukoze u krvi) čime se značajno smanjuje rizik od napretka bolesti, a sličan efekat se postiže i striktnom regulacijom krvnog pritiska.

Ukoliko je došlo do razvoja kliničke (manifestne) nefropatije terapija podrazumeva pre svega striktnu kontrolu arterijskog pritiska, zatim kontrolu glikoregulacije, čime se usporava progresija bolesti ka hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji. Kada dođe do razvoja terminalne bubrežne insuficijencije primenjuje se stalna ambulatorna peritonealna dijaliza (engl. CAPD), hemodijaliza ili transplantacija bubrega. Idealna mera lečenja bi podrazumevala simultanu transplantaciju bubrega i pankreasa.[1]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 "Hronične komplikacije dijabetesa". http://www.stetoskop.info/medicinske-aktuelnosti/hronicne-komplikacije-dijabetesa.html. pristupljeno 25. 9. 2007.. 
  2. S. Stefanović i saradnici: Specijalna klinička fiziologija, III izdanje ("Medicinska knjiga“ Beograd-Zagreb, 1980.)
Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).