Antiopa (Amfionova majka)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Antiopa (starogrčki: Ἀντιόπη) bila je, u grčkoj mitologiji, kći rečnog boga Asopa ili tebanskog kralja Nikteja i Poliksene.[1][2][3][4]

Mitologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Jupiter i Antiopa, Hendrik Goltzius, oko 1616.

Antiopa je svojom iznimnom lepotom privukla Zevsa, koji joj se približio u obličju satira.[5] Kad je zatrudnela, Antiopa je, plašeći se očevog gneva, pobegla u Sikion kralju Epopeju, koji se potom njome oženio. Nakon Antiopinog beksta Niktej se ubio, ali je na samrti zakleo svog brata Lika da ga osveti. Lik je napao i zauzeo Sikion, ubio Epopeja, a Antiopu kao zarobljenicu vratio u Tebu. Na putu u Tebu, u Eleuteri, Antiopa je rodila blizance ― Amfiona i Zeta. Po Likovom nalogu, dečaci su ostavljeni na planini Kiteronu, gde su ih kasnije pronašli i odgojili pastiri.[6] U Tebi je Lik predao Antiopu svojoj supruzi Dirki, koja je devojku na razne načine mučila.[7][8] Jedne večeri Zevsovom voljom raskinuli su se okovi kojima je Antiopa bila vezana, i ona je pobegla na Kiteron. Tamo je srela svoju decu, koja je isprva nisu prepoznala, pa su htela da je vrate Dirki. No, pastiri koji su odgojili Amfiona i Zeta otkrili su im da je Antiopa njihova majka, nakon čega su dvojica mladića surovo kaznili Lika i Dirku.[9][10]

Prema lokalnoj varijanti mita, koju prenosi Pausanija, Dionis je Antiopi pomutio razum zato što je skrivila Dirkinu smrt. Antiopa je lutala po celoj Grčkoj sve dok je nije izlečio Fok, koji se onda njom i oženio.[11] Antiopin i Fokon grob pokazivan je na Parnasu.[12]

Kult[uredi - уреди | uredi izvor]

U Sikionu je postojao Antiopin kultni kip, izrađen u hriselefantinskoj tehnici, i postavljen u Afroditin hram.[13] Samo jednoj postarijoj sveštenici bilo je dozvoljeno da uđe u unutrašnju odaju hrama, pri čemu je svake godine jedna devojčica birana da služi kao "vodonoša" (lutrophoros), gde je voda služila za obredno čišćenje kipova.[14]

Književnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Euripid je napisao jednu tragediju pod naslovom Antiopa,[15] koja je bila prikazana negde 408. pne. Ta je tragedija izgubljena, ali postoje mnogobrojni fragmenti, zahvaljujući tome što je često citira Platon u dijalogu Gorgija, ali i drugi grčki pisci u svojim delima. Flinders Petrie je 1890. otkrio nove papirusne fragmente, koji su kasnije upotrebljeni za omotavanje jedne mumije u ptolemejskom Egiptu u 3. veku pne., koja je pronađena u Fajumu; na osnovu paleografskih ispitivanja pretpostavlja se da je svitak bio već star pre no što je upotrebljen kao omot, što te fragmente čini najstarijim sačuvanum tekstom neke grčke drame.[16] Najnovija rekonstrukcija svih fragmenata nalazi se u: Jean Kambitsis, ed. and commentator, L'Antiope d'Euripide (Atina, 1972).

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Homer, Odiseja, XI, 260 sqq.
  2. Pausanija, Opis Helade, II, 6, 12.
  3. Apolonije Rođanin, Doživljaji Argonauta, I, 735.
  4. Higin, Fabulae, 8.
  5. Ovidije, Metamorfoze, VI, 111.
  6. Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Antiopa (1).
  7. Higin, Fabulae, 7.
  8. Propercije, Elegije, I, 4, 15 sqq.
  9. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 5, 5.
  10. Higin, Fabulae, 7, 8.
  11. Pausanija, Opis Helade, IX, 17, 6.
  12. Pausanija, Opis Helade, X, 32, 10.
  13. Pausanija, Opis Helade, II, 10, 4.
  14. Walter Burkert, Homo Necans (1983) iii.5 "Antiope and Epopeus".
  15. Z. Ritoók, "Problems in Euripides’ Antiope" Acta Antiqua, 48.1/2 (januar 2008).
  16. W. G. Rutherford and Lewis Campbell, "Some Notes on the New Antiope Fragments" The Classical Review 5.3 (March 1891), str. 123–126.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]