Devojka s Androsa (Terencije)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Andria (Terencije))
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Devojka s Androsa (Andria)
Terence Andria 1.1 Vat3868f4v.jpg
Ilustracija iz rukopisa Terencijeve Devojke s Androsa, 1. čin, 1. scena, Codex Vaticanus Latinus 3868, oko 825. god.
Napisao: Terencije
Likovi Simon (starac atinski)
Sosija (oslobođenik Simonov)
Davos (rob Simonov)
Misida (stara sluškinja Glikerijina)
Pamfil (sin Simonov)
Birija (rob Harinov)
Lezbija (babica)
Hremet (starac atinski)
Dromonov (trob Simonov)
pevač
Datum premijere 166. pne. na Megalezijskim igrama
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja drevna Atina

Devojka s Androsa (lat. Andria) je komedija rimskog književnika Publija Terencija Afera. Sastavljena je po uzoru na dve grčke komedije Menandra, najistaknutijeg predstavnika nove atičke komedije: Devojke s Androsa (Ἀνδρία), od koje je sačuvano trinaest fragmenata, i Devojke s Perinta (Περινθία), od koje je preostalo osam kratkih fragmenata.[1] To je bila prva Terencijeva komedija koja je javno izvedena. Premijerno je prikazana 166. pne. na Megalezijskim igrama.[2] Prema jednoj anegdoti, možda apokrifnoj, Terencije je, po naređenju edila, čitao ovo svoje delo Ceciliju Staciju dok je ovaj večerao; Ceciliju se ta komedija toliko svidela, da je pozvao Terencija da mu se pridruži u obedovanju.[3]

Zaplet[uredi - уреди | uredi izvor]

Hremet i Fanija, dva Atinjanina, bili su braća. Hremet odlazi u Aziju i svoju ćerku, Pasibulu, poverava na staranje Faniji, koji, pak, uskoro potom i sam s njom kreće u Aziju, ali doživi brodolom kod ostrva Androsa. Njih dvoje se spasu i budu ljubazno primljeni kod jednog stanovnika Androsa, ali Fanija ubrzo umre. Taj čovek s Androsa, koji ih je primio, promeni Pasibulino ime u Glikerija te je odgoji kao svoju ćerku, zajedno s vlastitom ćerkom Hrisidom. Nakon njegove smrti Hrisida i Glikerija odu u Atinu da tamo okušaju sreću. U Glikeriju se očajnički zaljubi Pamfil, sin bogatog Atinjanina Simona. Nakon što Glikerija zatrudni s Pamfilom, on joj obeća da će je uzeti za ženu. U međuvremenu, Hremet, koji se vratio u Atinu i ne zna ništa o Pasibulinoj sudbini, dogovori se sa Simonom, ocem Pamfilovim, da će Filumenu, svoju drugu ćerku, dati za ženu Pamfilu. Dok se to događa, umre Hrisida, a Simon slučajno sazna za sinovljevu vezu s Glikerijom. Hremet takođe čuje za to i odustane od dogovora, ne znajući da je Glikerija zapravo njegova kći. Međutim, da bi proverio osećanja svog sina, Simon odluči da se pretvara kako je venčanje već zakazano. Sretne se s Pamfilom u gradu i zatraži od njega da ode kući i pripremi se za svadbu, koja će se održati odmah. Mladić je zbunjen i obrati se svom robu Davosu, koji je čuo Hremetovo odbijanje i sumnja da Simon sad nešto petlja. U to Harin, prijatelj Pamfilov, koji je zaljubljen u Filumenu, ali ga je odbio njen otac, preklinje Pamfila da nekako odloži brak, makar na nekoliko dana. Pamfil se odmah složi s tim i istovremeno ga obavesti da brak s Filumenom uopšte nije njegova ideja. Kako bi što efikasnije razvrgao taj aranžman, Davos savetuje Pamfilu da se pretvara kako se želi povinovati očevim željama, pretpostavljajući, dakako, da će Hermet i dalje nastaviti da se protivi braku svoje ćerke Filumene s Pamfilom. Pamfil posluša Davosov savet, nakon čega Simon ponovo apeluje na Hremeta, a ovaj, nakon nekog vremena, promeni mišljenje i da svoju saglasnost na brak. U to se Glikerija porodi i rodi sina, koga, na savet Davosa, ostave pred vratima Simonove kuće. Hremet ugleda bebu te saznavši da je Pamfil otac, ponovo uskrati saglasnost na njegov brak s Filumenom. Stiže Kriton sa Androsa, rođak Hrisidin, koji je stigao da se postara za njenu imovinu. Od njega Hremet sazna da je Glikerija niko drugi do njegova vlastita davno izgubljena kćerka, Pasibula. Saznavši to, Hremet odmah pristaje na njen brak s Pamfilom, koji pak obeća Harinu da će učiniti sve što može da mu Hremet dopusti da se oženim Filumenom.[4]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Terencije, Komedije, priredio i preveo Vladeta Janković, Srpska književna zadruga, Beograd, 1978, str. 352.
  2. T.R.S. Broughton, The Magistrates of the Roman Republic (American Philological Association, 1951, 1986), vol. 1, str. 437.
  3. M. C. Howatson, ed., The Oxford Companion to Classical Literature (2nd ed.), Oxford University Press, Oxford, New York, 1997, s.v. Andria.
  4. P. Terentius Afer (Terence), Andria: The Fair Andrian, Henry Thomas, Riley (ed.), Harper and Brothers, New York, 1874, "The Subject".

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]