Aleksijada

Izvor: Wikipedia
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Rukopis Alksijade iz 12. veka, Biblioteca Medicea Laurenziana, Firenca

Aleksijada (starogrčki: Ἀλεξιάς, Alexias) naslov je srednjovekovnog istorijskog i biografskog dela koje je oko 1148. godine napisala vizantijska princeza Ana Komnina, kćerka cara Aleksija I Komnina.

U Aleksijadi Ana opisuje političku i vojnu istoriju Vizantijskog carstva tokom vladavine svog oca, čime ovo delo daje značajnI doprinos proučavanju Vizantije tokom razvijenog srednjeg veka. Aleksijada dokumentuje interakciju Vizantijskog carstva sa krstašima i ističe sukobljena shvatanja Istoka i Zapada početkom 12. veka.

Tekst je napisan visokoparnim atičkim grčkim dijalektom, koji je u to vreme bio jezik učene književnosti, ali kojim se vekovima ranije prestalo govoriti.

Istorija[uredi | uredi kod]

Aleksije I Knomnin i Hugo Veliki...
... i savetovanje krstaša

Aleksijada se sastoji od 15 knjiga i prologa. Opseg dela ograničen je na trajanje Aleksijeve vladavine, koju detaljno prikazuje,[1] posebno u pogledu političkih odnosa između Vizantijskog carstva i zapadnoevropskih sila. Aleksijada je i dalje jedan od retkih primarnih izvora koji beleže vizantijske reakcije na na veliki raskol iz 1054. godine i na Prvi krstaški rat,[2] te iz prve ruke dokumentuje opadanje vizantijskog kulturnog uticaja u istočnoj i zapadnoj Evropi.[3]

Prema Petru Frankopanu, sadržaj Aleksijade može se podeliti u pet glavnih kategorija:

  1. Napadi Normana na Vizantijsko carstvo pod njihovim vođom Robertom Guiscardom (knjige 1–6). Knjiga 1 govori o tome kako Aleksije postaje vojni zapovednik i domestikos ton scholon. Takođe se govori o pripremama Normana za napad na Vizantiju. Knjiga 2 govori o pobuni Komnina. Knjiga 3 govori o Aleksiju kao caru (1081), unutrašnjim problemima porodice Duka i prelasku Normana preko Jadranskog mora. Knjiga 4 govori o ratu protiv Normana (1081–1082). Knjiga 5 takođe govori o ratu protiv Normana (1082–1083) i njihovom prvom sukobu sa "jereticima". Knjiga 6 govori o kraju rata protiv Normana (1085) i o smrti Roberta Guiscarda.
  2. Vizantijski odnosi sa Turcima (knjige 6-7, 9-10 i 14-15). Knjiga 7 govori o ratu protiv Skita (1087–1090). Knjiga 9 govori o operacijama protiv Čake Beja i Dalmatinaca (1092–1094) i o zaveri Nikifora Diogena (1094). Knjiga 10 govori o ratu protiv Kumana i o početku Prvog krstaškog rata (1094–1097). Knjiga 14 obrađuje Turke, Franke, Kumane i Manihejce (1108–1115). Knjiga 15 govori o poslednjim Aleksijevim pohodima, o Bogumilima i o Aleksijevoj smrti (1116–1118).
  3. Napadi Pečenega na severnu vizantijsku granicu (knjige 7-8). Knjiga 8 govori o kraju skitskog rata (1091) i o spletkama protiv cara.
  4. Prvi krstaški rat i vizantijske reakcije na njega (knjige 10–11). Knjiga 11 govori i o prvom krstaškom ratu (1097–1104).
  5. Napadi na vizantijske granice koje je preduzeo sin Roberta Guiscarda, Bohemonda I Antiohijski (knjige 11–13).[2] Knjiga 12 govori o unutrašnjim sukobima i normanskoj pripremi za drugu invaziju (1105–1107). Knjiga 13 govori o Aronovoj zaveri i drugoj invaziji Normana (1107–1108).

Iako Ana Komnina izričito navodi svoju nameru da beleži istinite događaje, postoje važna pitanja o pristrasnosti njenog dela. U celoj Aleksijadi naglasak je stalno na Aleksiju kao "posebno hrišćanskom caru", moralno i politički pohvalnom. Frankopan obradu Aleksijevog lika u Aleksijadi često upoređuje sa tehnikama hagiografske tradicije, a to poredi sa generalno negativnim likom njegovih naslednika Jovana II i Monojla I, pa i njihovo potpuno odsustvo iz teksta.[4] Ana piše o Latinima (Normanima i Francima) na takav način da je jasno kako ih smatra varvarima. Iz visoka gleda i na Turke i Jermene. Aleksijada takođe kritikuje Jovana II Komnina zbog toga što je nakon Aleksijeve smrti stupio na presto (umesto same Ane). Sa stanovišta modernog čitaoca, nedoslednosti u opisima vojnih događaja i nedaća Carstva - delimično zbog ovih književnih i naročito homerskih uticaja - mogu izgledati preterano i stereotipno. Uprkos ovim problemima, Georgije Ostrogorski ipak naglašava važnost Aleksijade kao primarnog istorijskog izvora.[5]

Glavna tematika[uredi | uredi kod]

Glavna tema Aleksijade su Prvi krstaški rat i verski sukobi.[6] Ana Komnina beleži različite grupe ljudi koji su učestvovali u krstaškim ratovima i naziva ih "Keltima", "Latinima" i "Normanima".[6] Takođe vrlo detaljno govori o svom ocu, Aleksiju I Komninu, i njegovim osvajanjima tokom njegove vladavine od 1081–1118. godine.[7] Ona to čini dajući "vizantijski pogled" na krstaške ratove.[7] Neki su istoričari primetili uticaj grčke mitologije u Aninom radu, kako je izjavila Lenora Neville: "karakterizacija Aleksija kao lukavog morskog kapetana koji svojom lukavošću i hrabrošću upravlja carstvom kroz neprestane oluje snažno podseća na Odiseja".[7]

Književni stil[uredi | uredi kod]

Aleksijada je napisana na grčkom jeziku oko 1148. godine, a tekst je prvi put uredio i izdao Possinus 1651. godine.[8]

Ana Komnina eksplicitno opisuje sebe u tekstu i otvoreno priznaje svoja osećanja i mišljenja u vezi s nekim događajima, što je u suprotnosti sa uobičajenim pisanjem istoriografije.[9] Ana se uveliko razlikovala od grčkih istoričara i zbog toga je knjiga u početku bila dobro prihvaćena, ali je kasnije podvrgnuta kritici.[10] Aleksijada zanima mnoge istoričare zbog činjenice da ju je Ana napisala u obliku koji se razlikovao od tada važeće norme za pisanje istorije.[9] Ana Komnina je jedina grčka historiografkinja svog doba, a istoričari žele verovati da njen karakteristični književni stil upravo potiče od toga što je delo napisala žena.[9] Uprkos tome što se uključila u istoriografiju i uprkos drugih osobina zbog kojih se njen stil uveliko razlikuje od tipične istoriografije tog doba, Aleksijada Ane Komnene smatrana je "iskrenom" istorijom.[9]

Uticaj i značaj[uredi | uredi kod]

Delo Ane Komnine glavni je izvor informacija o njenom ocu, Alekseju I.[11] Imala je oko 55 godina kada je započela rad na Aleksijadi.[11] Do kraja života na krstaše, koji su njemom ocu navodno došli u pomoć, gledala je s prezirom zbog njihovih akcija protiv Vizantijskog carstva, uključujući velike pljačke, kao i zbog njihovog neuspeha da pod vlast vizantijskog cara vrate mnoge od zemalja koje su mu ih obećali vratiti. Krstaše, koje naziva Keltima, Latinima i Normanima, smatrala je neobrazovanim varvarima.[6][11] Uprkos tome, Ana tvrdi da ih je prikazala u neutralnom svetlu. Neki istoričari veruju da je njeno delo pristrasno zbog negativnih osećanja prema krstašima i zbog toga što je visoko cenila svog oca.[6]

Autorstvo i rod[uredi | uredi kod]

Pitanje autorstva[uredi | uredi kod]

Mnogo se raspravljalo o tome da li je Aleksijadu u stvari napisala sama Ana Komnina, pri čemu je jedan naučnik rekao da tekst daje vrlo malo naznaka koji bi mogli sugerisali autorov pol ili bilo koji drugi aspekt autorovog porekla, osim nekoliko eksplicitnih spomena.[12] To je navelo neke naučnike da tvrde da Aleksijadu uopšte nije napisala žena, već neki muški autor.[13][14] Ovo uverenje, koje je izneo Hovard-Johnston, usredsređuje se uglavnom na vojne delove Aleksijade i sugeriše da je Ana samo radila na terenskim beleškama svog muža, pa je tako Hovard-Johnston preimenovao ovo delo u "Nikiforovu Aleksijadu".[15]

Međutim, naučnici se danas uglavnom slažu da je Ana Komnina autor Aleksijade. Prema nekima, da je Ana "nesumnjivo" autor Aleksijade vidi se iz eksplicitnih spomena njene veridbe i njene uloge kao supruge te komentarisanje njene ženske skromnosti koja utiče na njeno pisanje.[16] Svakako je mogla da piše o vojnim pitanjima, jer je bila u prilici da prati svog oca, cara, u vojnim pohodima.[17] Mnogi naučnici veruju da sjajni detalji o očevom kućnom životu i vojnom stilu, u kombinaciji sa njenim ličnim iskustvima i pominjanjem ženstvenosti, predstavljaju snažan argument u prilog Aninom autorstvu Aleksijade.

Predstave roda[uredi | uredi kod]

U Aleksijadi Ana Komnina na jedinstven način prikazuje rod i rodne stereotipe. Poput svojih muških kolega, ona žene karakteriše u skladu s tipičnim stereotipima, kao što je onaj da su žene "podložne suzama i kukavice pred opasnošću".[18] Ipak, uprkos tome, žene u Aleksijadi nikada ne plaču, sa izuzetkom Aleksijeve sahrane, tokom koje je tuga predstavljala odgovarajući kulturološki obrazac.[19] Isto tako, nijedan ženski lik ne postupa na kukavički način.[20] Na sličan način ukazuje na sopstveni pol kada spominje vlastite suze tokom pisanja o određenim događajima. Međutim, odmah obaveštava čitaoca da će prestati da plače kako bi se pravilno vratila svojoj istoriografskoj dužnosti; takva se epizoda u delu pojavljuje dva puta.[21] Na taj način Ana pokazuje želju da kontroliše aspekte koji se u njenoj kulturi smatraju ženskim.[22] Ukupno uzev, međutim, Ana se prvenstveno bavi intelektom, koji pripisuje i muškarcima i ženama, i dopušta da žene u Aleksijadi aktivno izlaze iz društveno zadatih rodnih uloga.[23] Neki naučnici smatraju da je Aleksijada loš izvor za proučavanje života običnih žena u Vizantiji tokom Prvog krstaškog rata, i to kako zbog Aninih ličnih stavova tako i zbog nepostojanja uporedivih izvora od drugih ženskih autora u to doba.[12]

Rod i stil[uredi | uredi kod]

Anin pomalo neobičan stil pisanja istorije pripisuje se njenom polu. Njen stil je značajan po tome što je obuhvatio kako istoriju postupaka njenog oca tokom Prvog krstaškog rata tako i njene vlastite reakcije na neke od ovih događaja. Njena mišljenja i komentari o određenim događajima u inače istorijskom tekstu pripisani su njenom polu kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu.[13] Ovakva interpretacija njene istorije poznata je kao "rodna istorija",[24] što znači da je to i istorija Aleksija i same Ane kroz njen poseban stil, što se ne viđa kod muških autora. Dok je istoričar starog Rima Edward Gibbon ​​smatrao da ovaj "rodno orijentisani" narativ "na svakoj stranici odaje sujetu ženskog autora",[25] pri čemu se neki naučnici slažu s njim,[26][27] drugi ispitivači tvrde da bi ovaj stil mogao ukazivati na Aninog mentora, Mihaila Psela.[28] Neki idu još dalje i sugerišu da je Ana koristila Pselovu Hronografiju kao model za lična tumačenja u svojoj istoriji i da je taj njegov stil dalje razvila, sugerišući tako da na njen stil pisanja nije uticao njen pol, već književni uticaji.[29]

Ana Komnina se smatra jedinstvenom pojavom svog doba po intenzitetu kojim integriše vlastito narativ i emociju,[30] a pritom ne spominje sve lične detalje, poput činjenice da je imala četvoro dece.[31] Neki ovu neobičnu kombinaciju stila i nedostatka ličnih, rodno zasnovanih informacija objašnjavaju time što Ana nije gajila današnje feminističke ideale, pa je zato i nije zanimalo da u vlastitom delu preispituje svoje mesto u društvu, premda se njeni prikazi žena svakako ne podudaraju sa prikazima koje donose muški autori tog vremena.[32] Umesto toga, njen stil se može razumeti na temelju njenog verovanja da inteligencija i plemenitost poništavaju važnost roda, pa tako Ana ne smatra svoju istoriju prekoračenjem bilo koje društveno zadate rodne uloge.[23]

Rukopisi i sažeci[uredi | uredi kod]

Sledi popis rukopisa koji sadrže potpuni tekst Aleksijade ili njene delove.

  • Codex Coislinianus 311, u Fonds Coislin (Pariz)
  • Codex Florentinus 70,2
  • Codex Vaticanus Graecus 1438
  • Codex Barberinianus 235 & 236
  • Codex Ottobonianus Graecus 131 & 137
  • Codex Apographum Gronovii
  • Codex Vaticanus Graecus 981 (prolog i sažetak)
  • Codex Monacensis Graecus 355 (prolog i sažetak)
  • Codex Parisinus Graecus 400 (prolog i sažetak)

Izdanja[uredi | uredi kod]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. Frankopan 2009: str. ix
  2. 2,0 2,1 Frankopan 2009: str. x–xi
  3. Frankopan 2009: str. xv
  4. Frankopan 2009: str. xxi–xxii
  5. Ostrogorsky 1969: str. 351
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Brians 1998
  7. 7,0 7,1 7,2 Neville 2013: str. 192
  8. Halsall 2001
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Neville 2013: str. 194
  10. Neville 2013: str. 193
  11. 11,0 11,1 11,2 Reese
  12. 12,0 12,1 Frankopan 2002: str. 68
  13. 13,0 13,1 Frankopan 2002: str. 69
  14. Na primer, v Howard-Johnston 1996, p. 260–302
  15. Howard-Johnston 1996: str. 289, 302
  16. Reinsch 2000: str. 96
  17. Reinsch 2000: str. 98
  18. Hill 1996: str. 45
  19. Hill 1996: str. 45-6
  20. Hill 1996: str. 46
  21. Ana Komnina, Aleksijada, IV,8,1 i Prol. 4.2.
  22. Neville 2013: str. 213
  23. 23,0 23,1 Connor 2004: str. 257
  24. Gouma-Peterson 1996: str. 32
  25. Gibbon 1994, knjiga 3, str. 69
  26. Brown 1984: str. 90
  27. Shlosser 1990: str. 397-8
  28. Connor 2004: str. 253
  29. Frankopan 2002: str. 69–70
  30. Reinsch 2000: str. 95
  31. Reinsch 2000: str. 97
  32. Hill 1996: str. 51

Vidi još[uredi | uredi kod]

Literatura[uredi | uredi kod]

  • Brians, Paul (18 December 1998), Anna Comnena: The Alexiad, Washington State University, arhivirano iz originala na datum 2013-04-02, pristupljeno 22 April 2013 
  • Brown, R. Allen (1984), The Normans, London: St. Martins, ISBN 0312577761 .
  • Connor, Carolyn L. (2004), Women of Byzantium, New Haven: Yale University Press, ISBN 0300186460 .
  • Frankopan, Peter (2009), „Introduction”, Alexiad (Rev. izd.), London: Penguin, ISBN 0140455272 .
  • Frankopan, Peter (2002), Susan B. Edgington; Sarah Lambert, ur., Gendering the Crusades, New York: Columbia University Press, ISBN 0231125992 .
  • Gibbon, Edward (1994), The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, London .
  • Gouma-Peterson, Thalia (1996), „Engendered Category or Recognizable Life: Anna Komnene and Her Alexiad”, Byzantinische Forschungen 23: 25-34 .
  • Halsall, Paul (February 2001), Bibliography, Anna Comnena: The Alexiad, Fordham University .
  • Hill, Barbara (1996), „A Vindication of the Rights of Women to Power by Anna Komnene”, Byzantinische Forschungen 23 .
  • Howard-Johnston, J. (1996), „Anna Komnene and the Alexiad”, Alexios I Komnenos, Papers of the Second Belfast Byzantine International Colloquium, 14–16 April 1989, Belfast, ISBN 0853895813 .
  • Neville, Leonora (2013), „Lamentation, History, and Female Authorship in Anna Komnene's Alexiad, Greek, Roman, and Byzantine Studies 53: 192-218 .
  • Ostrogorsky, George (1969), History of the Byzantine State (Rev. izd.), New Brunswick: Rutgers University Press, ISBN 0813511984 .
  • Reese, Lyn, Anna Comnena, Women in World History Curriculum .
  • Reinsch, Diether R. (2000), „Women's Literature in Byzantium? – The Case of Anna Komnene”, Thalia Gouma-Peterson, Anna Komnene and Her Times, New York: Garland, ISBN 0815338511 .
  • Shlosser, Fransziska E. (1990), „Byzantine Studies and the History of the Crusades: The Alexiad of Anna Comnena as Source for the Crusades”, Byzantinische Forschungen 15: 397-406 .