Лиза Крижанић

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Лиза Крижанић рођена као Драгиња Марић (Косјерић, 6/19. март 1905Београд, 3. мај 1982) је била српска сликарка.

Биографија[uredi - уреди | uredi izvor]

Рођена је од мајке Јелене, рођ. Ранковић и оца Стаменка Марковића. Оба родитеља су по занимању били учитељи.[1] Још у детињству из милоште је добила надимак Лиза.[2] Имала је старијег брата Сретена (будући преводилац, књижевник, есејиста и академик) и млађег брата Драгослава[3] (будући правник и међународни саветник за међународно право).[2]

Основну школу је завршила у Косјерићу, а нижу гимназију у Ужицу (1915—1919).[1] Након Првог светског рата, родитељи су добили службени премештај у Скопље.[2] У Скопљу је завршила вишу гимназију (1919—1923). Таленат за сликање је приметио њен професор у вишој гимназији и академски сликар Христифор Црниловић.[1]

Као изузетна ученица 1923. године је ослобођена обавезе полагања матурског испита. Упркос савету професора цртања да се окрене уметности, уписала је књижевност и француски језик на Филозофском факултету у Београду. Мајка јој је обезбедила новац за одлазак у Париз на годину дана.[3]

Отишла је у Париз (1924), ради учења француског језика. У Паризу је живела с Десанком Максимовић.[1] Тамо је почела да се бави сликарством. Похађала је Високу школу лепих уметности код Андре Лота на Монпарнасу, а истовремено је на Сорбони присуствовала предавањима из естетике и историје уметности.[4] Упознала се са сликарима Савом Шумановићем, Стојаном Аралицом, Зораном Петровићем, Пјером Крижанићем и другима.[1] Мада је Лот био добар педагог, Лизи и Зори Петровић, која је такође похађала његова предавања, није сасвим одговарао, па су обе напустиле његову школу. Зора Петровић је тада урадила њен први портрет, а сликала је и касније више пута.[4]

Централна личност за Лизу је био један Пољак Ален, који је а Монмартру у Паризу имао свој атеље. Одушевљен њеним тадашњим радовима, приредио јој је самосталну изложбу (1925).[4]

Удала се за Пјера Крижанића 1926. и након тога се преселила у Београд.[1] Прочули су се као уметнички пар који прави занимљиве седељке. У њиховом стану у Господар Јевремовој улици су се окупљали сликари, књижевници, вајари и новинари, а вечере су се неретко завршавале у Скадарлији[3] Пјеру је често помагала у смишљању текстова испод његових карикатура.[3]

Дипломирала је 1931. на Филозофском факултету у Београду, на одсеку за француски језик,[1] на дванаестој групи упоредне књижевности и француског језика. Пошто је одбила службу у унутрашњости, наставила је интензивно да слика, највише аквареле и уља на платну, а затим и прве портрете своје мајке, за коју је била веома везана.[4]

Важила је за један од најтраженијих сликарских модела за женски портрет, код домаћих и страних сликара.[1] Зна се за 35 њених портрета,[3] а један од првих портрета урадио је њен супруг.

Још 1932. је положила испит за возача моторних возила, набавила ауто и њиме одлазила на излете у околину Београда. Важила је за модерну, еманциповану и самосвесну жену, што је у тадашњем Београду била реткост.[4]

Уз помоћ уметника са којима се дружила, допуњавала је своје сликарско образовање, док је редовно школовање на академијама није занимало. Једно време је радила у атељеу Милоша Вушковића, од кога је доста научила, краће време је посећивала и вечерњи курс цртања код Петра Добровића. Као чланица Међународног уметничког клуба жена, послата је 1937. у Лондон на даље усавршавање, а затим се усавршавала у Риму и Букурешту. Због самокритичности, у Београду је први пут излагала тек 1939. на Једанаестој пролећној изложби сликарских и вајарских радова југословенских уметника, када је постала члан Удружења ликовних уметника. Критика је повољно оценила њене слике. Излагала је након тога на свим редовним изложбама УЛУС-а, све до пред почетак рата.[4]

Приликом бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године остала је без стана и многих слика. Током рата је изгубила многе пријатеље и нарушено јој је здравље.[4] Остала је с мајком у Београду, док се Пјер крио у Косјерићу и Субјелу и прирдужио се партизанима.[3] Наставила је да слика упркос несигурним околностима и неимаштини.[4] Ослобођење је дочекала у Пиносави, поред Београда.[3]

По завршетку рата је постала затворенија и ћутљивија. У време изградње земље сарађивала је са другим уметницима, 1948. године са Предрагом Милосављевићем и Милом Милуновићем правила је мозаик у холу Југословенског драмског позоришта. Редовно је учествовала на колективним изложбама.[3]

Од Пјера Крижанића се развела 1951.[1] Након развода се преселила код мајке, у Призренску улицу. Скромно опремљен стан јој је служио и као атеље,[3]

Од 1957. се интензивно дружила са колекционаром Павлом Бељанским из Новог Сада.[3]

Године 1962. године су јој умрли мајка и бивши муж Пјер. Од тада се посветила искључиво сликању. Повијање кичме јој је отежавало кретање и ношење штафелаја.[3]

Захваљујући препорукама Десанке Максимовић успела је да оствари уметничку пензију и даје часове сликања Олги Текавац.[3]

Преминула је 3. маја 1982. године. Према опоруци је сахрањена у кругу најближих, а вест о њеној смрти је накнадно објављена. На вечни починак испратило ју је шест особа, међу њима и Десанка Максимовић. [3] Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.[1]

Десет година након њене смрти у Дому културе у Косјерићу отворен је легат Лизе Крижанић, са око педесет њених радова.[3]

Радови[uredi - уреди | uredi izvor]

  • „Портрет Десанке Максимовић“ (1926)
  • „Моја мама“ (1930)
  • „Дуње и кризантеме“ (после 1931)
  • „Портрет Десанке Максимовић“ (1933)
  • „Мотив из зоолошког врта“ (1939)
  • „Чобанин са Златибора“ (1939)
  • „Румунски пејзаж“ (1939)
  • „Гробље“ (1939)
  • „Моја мати са књигом“ (1939)
  • „Моја мати“ (1941)
  • „Моја мама“ (1942)
  • „Из градског расадника“ (1942)
  • „Пролеће“ (1943)
  • „Рушевине око цркве Ружице“ (1945)
  • „Предео“ (1946)
  • „Панчевачки мост“ (1946)
  • „Мотив са Бледа“ (1948)
  • „Поглед с Калемегдана“ (1948)
  • „Цвеће“ (1951)
  • „Поглед на Београд из Кумодража“ (1953)
  • „Теразије“ (1954)
  • „Магнолије“ (око 1955)
  • „Мотив из Милочера“ (1955)
  • „Јесењи пољски букет“ (1956)
  • „Перунике“ (1957)
  • „Свети Стефан“ (1957)
  • „Моја мати“ (1959)
  • „Мама и Локи“ (1960)
  • „Дубровачке зидине“ (1975)
  • „Цикламе“ (1976)
  • „Дубровник“ (1978)
  • „Градац“ (1978)
  • „Кула Бокар“ (1978)
  • „Данче - хриди крај Дубровника“ (1978)
  • „Морска обала“ (1939)


Извори[uredi - уреди | uredi izvor]

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]