UDBA

Izvor: Wikipedia

UDBA je kratica za Uprava državne bezbednosti, bezbednosno-obaveštajna služba i tajna policija za vreme druge Jugoslavije. Nastala je 1946. reorganizacijom OZNE[1] i prestala je delovati pod tim imenom raspadom SFRJ u 1990-ima.


Nastanak i zadatak Uprave državne bezbednosti[uredi - уреди]

Uprava državne bezbednosti je nastala 1946. godine reorganizacijom tadašnje službe bezbednosti - Odeljenja za zaštitu naroda (skraćeno OZNA) na civilni i vojni odsek. Od Prvog i Drugog odseka OZNE, pri Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ formirana je Uprava državne bezbednosti, a od Trećeg odseka OZNE je pri Ministarstvu narodne odbrane formirana Kontraobaveštajna služba Jugoslovenske armije.

Funkcionisala je na sličnim principima kao i sovjetska služba bezbednosti - Komitet državne bezbednosti (skraćeno KGB). Kao civilna kontraobaveštajna služba nalazila u sastavu Ministarstva unitrašnjih poslova (kasnije Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove), i sastojala se od četiri glavna odseka koja su se bavili:

  • unutrašnjim neprijateljem
  • emigracijom
  • stranim obavještajnim službama
  • tehnikom praćenja i prisluškivanja

U prvim poratnim godinama UDB-a se bavila eliminacijom neprijatelja nove vlasti, najčešće iz redova stranaka i političkih opcija poraženih u Drugom svetskom ratu. Od 1948. godine jedan od glavnih zadataka UDB-e bio je eliminacija „unutrašnjeg neprijatelja“, što je uključivalo čak i članove Komunističke partije Jugoslavije, za koje se sumnjalo da podržavaju Rezoluciji Informbiroa i održavaju tajne veze sa Sovjetskim Savezom. Zahvaljujući tome UDB-a je stekla ogromnu moć, koja je počela ugrožavati čak i samog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i dovela do „Četvrtog brionskog plenumaCentralnog komiteta SKJ, održanog jula 1966. godine na ostrvu Brioni, na kome je sa svih dotadašnjih funkcija smenjen Aleksandar Ranković, tada drugi čovek Jugoslavije.

Uprava državne bezbednosti je tada reorganizovana i ime joj je promenjeno u Služba državne bezbednosti (skraćeno SDB). Uprkos toga, SDB, kao i njene republičke filjale su se među stanovništvom kolokvijalno zvale UDBA, a njeni pripadnici udbašima.

Posle 1966: Služba državne bezbednosti[uredi - уреди]

Posle smene Aleksandra Rankovića, zbog navodnog prisluškivanja Josipa Broza Tita, jula 1966. godine, usledila je reorganizacije Uprave državne bezbednosti, koja je imala za cilj čistku njemu odanih kadrova u službi. U okviru organizacije je smenjeno kompletno rukovodsto UDB-e, kao i savezni sekretar za unutrašnje poslove SFRJ Svetislav Stefanović Ćeća.

Godine 1967. služba je federalizovana, odnosno svaka republika je dobila vlastitu službu bezbednosti, dok je na federalnom nivu ostala Savezna služba državne bezbednosti, čija su se ovlašćenja sve više smanjivala. SDB je tada imalo rukovodstvo na saveznom nivou, ali je svaka republika imala svoju službu bezbednosti. Vremenom republičke službe bezbednosti će dobijati sve veća ovlašćenja.

Služba državne bezbednosti je i dalje nastavila sa likvidacijama neistomišljenika ali više u inostranstvu.

Posle raspada SFRJ[uredi - уреди]

Nakon sloma komunizma veliki deo Udbaša u Hrvatskoj pod operativnim nadzorom Josipa Manolića prešao je u novouspostavljene hrvatske tajne službe.[2] U Hrvatskoj je prema podatcima za 2011. godinu prosjek mirovina "radnika na određenim poslovima" (UDBA) koji imaju povlaštene mirovine 3.736,47 kuna, a dobiva je 16.314 osoba.[3].

Danas u Srbiji deluje reorganizirana agencija pod imenom Bezbednosno informativna agencija (BIA).

Udbini dosjei u Hrvatskoj[uredi - уреди]

Saradnici UDBE, su četrdeset i pet godina skupljali podatke o tzv. "narodnim neprijateljima". Nekoliko desetaka hiljada dosjea sada se nalazi u Hrvatskom državnom arhivu. Svaki građanin koji to želi može nakon određene procedure pogledati svoj dosje. Bivši istočni Nemci, Rumuni i Česi mogu videti dosjee te imena agenata koji su ih pratili, dok se u Hrvatskoj mogu videti samo kodna imena agenata.[4]

Vidi još[uredi - уреди]

  • OZNA - prva služba bezbednosti
  • BIA - sadašnja bezbednosno informativna agencija Srbije.

Izvori[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]