Svetozar Vlajković

Izvor: Wikipedia
Svetozar Vlajković
Светозар Влајковић
Osnovni podaci
Rođenje 5. januar 1938. (1938-01-05)
Srbija Beograd, Srbija
u kvartu Čubura
Zanimanje pisac
Jezik srpski
Djelo
Žanrovi proza, drama

Svetozar Vlajković je srpski pisac, rođen 5. januara 1938. godine u Beogradu, u sirotinjskom kvartu Čubura.

Biografija[uredi - уреди]

Godine detinjstva proveo je u kućnom pritvoru - njegov rodni grad bio je pod nemačkom okupacijom.

U osnovnoj školi, u gimnaziji i na fakultetu malo je toga naučio, pa je morao sam da se obrazuje usmeravajući svoju pažnju ka filozofiji, psihologiji, književnosti, istoriji umetnosti.

Završio Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kasnije će otkriti da su njegove knjige izlečile neke ljude te da, ipak, na neki način, ostvaruje svoju davnašnju želju.

Na Čuburi je stekao mnoga loša iskustva sa ljudima i od toga pobegao u romantizam.

Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete i sve dublje tonuo u izmišljene svetove kako bi podneo ovaj, takozvani realni.

Oženio se kao mlad iz ljubavi, a razveo kao sredovečan, takođe iz ljubavi, ali prema istini. Od ćerke iz tog braka učio da bude dete i počeo da piše radio-igre za decu.

Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge da bi time trenirao sopstvenu toleranciju prema budalaštinama ovoga sveta.

U 44. godini upoznao je svog oca koga su držali daleko od njega iz razloga koji su u ovom podneblju poznati samo majkama. Njegov otac je bio književnik, što je najgora moguća preporuka za prijem u društvo osrednjih i nepismenih, kakvi su nastanjivali Čuburu.

Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je shvatio da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima.

Omrznuo je dnevno novinarstvo i prešao u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca jer se pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja.

Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. Ali, njega više od pozorišta zanima život u Parizu, o čemu će kasnije pisati u nekoliko romana.

Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici 202. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom koji je težio širokom drumu.

Godine 1979. ženi se opet iz ljubavi, da bi se posle jedne decenije razveo, takođe iz ljubavi prema istini. Rođenje sina u tom braku donelo mu je iskustvo očinstva u kome se preslikava sveti odnos Otac-Sin.

Kad je shvatio da naiđe doba kad ne treba učestvovati u javnom životu, povlači se iz institucija književnosti, udaljava od medija i posvećuje se sticanju duševnog mira.

Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Bez crkvenog braka nema braka, zaključio je, te su se venčali u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Neko mu je tada ukazao da je jedini pisac svoje generacije u Srbiji koji živi u kući u kojoj je rođen.

U međuvremenu, napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama svih oblika i namena.

Kad se osvrnuo, primetio je da su zidovi njegovih soba pokriveni slikama koje je slikao na platnu i zaključio da se slikarstvom bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1]

Književna dela[uredi - уреди]

Proza[uredi - уреди]

Svetozar Vlajković ( crtež Bate Mihajlovića, 1969)
Bata Mihajlović (crtež Svetozara Vlajkovića, 2003)

U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2]

  • Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969
  • Šuma čudnovata, roman, 1969
  • Neko drugo leto, roman, 1971
  • Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976
  • Večernji trkači, roman, 1980
  • Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima author sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti:
  • Pokretne stepenice, roman, 1986
  • Ružičasti arhipelag, roman, 1991
  • Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992
  • Karamfla, roman, 1998[3]
  • Imenik, roman, 1998
  • Skladište uzdaha, roman, 1998
  • Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4]

Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka:

  • Uzletanje, pripovetke, 1997
  • Rajska ptica, pripovetke, 2005[5]

U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju.

  • Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6]
  • Pustinja u prašumi, 2008.[7]
Nena (gvaš Svetozara Vlajkovića, 1993)

Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje:

  • Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008
  • Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8]

Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje

  • Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla.

Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak.Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman

  • Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak.
  • Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti.

Drama[uredi - уреди]

Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića:

U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja.

Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta:

  • Džangrizalo, komedija
  • Džek pot, porodična drama
  • Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča.

U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi:

  • Zidanje, Scena, 1977
  • Večernji trkači, Scena, 1983
  • Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9]
  • Ponavljač, Scena, 1991
  • Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006
  • More u liftu, Savremena srpska drama, 2008
  • I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011.

Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje.

Film[uredi - уреди]

Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković:

  • Prvo ubistvo, 1970
  • Bez, 1972
  • Kvar, 1979
  • Čavka, 1982 [10]

Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“.

Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi).

Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.

Linkovi vezani za Svetozara Vlajkovića[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]