Sanstefanski mir

Izvor: Wikipedia
Teritorije koje bi obuhvatila sanstefanska Bugarska, 1878. godine

Sanstefanski mir je bio mirovni sporazum nakon Rusko-turskog rata (1877—1878), potpisan 3. marta 1878. godine.

Odluke ovog ugovora bile su:

  • Srbija, Rumunija i Crna Gora dobijaju nezavisnost
  • Rusija dobija deo Besarabije koji je bio u rumunskom posedu
  • Rumunija dobija severnu Dobrudžu, inače deo Turske
  • Stvara se Velika Bugarska koja je samo formalno turski vazal i koju u stvari kontroliše Rusija (ova država bi se prostirala od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Ohrida i Srbije na zapadu do Crnog mora na istoku).

Premda nikad nije sproveden, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose s Rusijom. Rusija je podržala maksimalne bugarske pretenzije, dodeljujući Bugarskoj, između ostalog, Prizren, Prištinu, Ohrid i niški okrug. Neravnopravni tretman balkanskih naroda pogoršao je njihovo suparništvo i počeo da ih udaljava od Rusije. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali nisu ispunjeni njeni teritorijalni zahtevi. Za srpske lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi.

Sporazum iz San Stefana izveo je veliki zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, u čemu su knez Milan i ministar inostranih dela Jovan Ristić odigrali glavnu ulogu. Sve do San Stefana knez Milan je bio slepo odan Rusiji, videći u ruskom caru glavnog branioca. Nakon ovoga je shvatio da se spoljna politika Srbije zasniva na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti, te je izveo zaokret ka prozapadnoj spoljnoj politici. Ristić će uskoro otići u Beč, potom u Berlin da brani srpska stanovišta kod ministra inostranih dela Andrašija i kancelara Ota fon Bizmarka.

Odredbe sanstefanskog mirovnog ugovora poništene su na Berlinskom kongresu.

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]