Reggae

Izvor: Wikipedia
Reggae
Stilski začetak: R&B, Jazz, Blues
Mento, Calypso, Ska, Rocksteady
Kulturni začetak: 1960-te, Jamajka
Posebno Kingston
Instrumenti: Bas gitaraBubnjeviGitaraOrguljeDrveni puhači • Melodika
Popularnost: Rane 1970-te
Izvedeni oblici: Dancehall • Drum and bass • Trip hop
Podjela žanra
Roots reggae - Dub - Dub poetry - Toasting - Lovers rock - Dancehall - Ragga
Spoj žanrova
Reggaeton - Seggae - 2 Tone
Regionalna scena
Afrika - Australija - Japan - Kanéka - Novi Zeland - Nigerija - Filipini - Poljska

Reggae je glazbeni žanr nastao na Jamajci u kasnim 1960im.

Uvod[uredi - уреди]

Reggae je širok termin koji je, obuhvatajući srodne varijetete muzičkih stilova, isplovio sa ostrvske jamajčanske nacije, posle 1960. Ovi stilovi uključuju: ska, rokstedi, roots reggae, dab, dancehall i ragga, koji su svi, jedan za drugim, upečatljivim stilskim talasima zamahnuli jamajčansku muziku, tokom 1960-tih i 1970-tih. Muzički, ovi stilovi sadrze uobičajeni odsecan ritam koji akcentuje pomoćni udarac. Reggae, međutim, znači drugačije mnogim ljudima. Može biti viđen prosto kao još jedan moćan Karipski plesni ritam, ali u isto vreme puno njegovih pesama ima visok politički ton. Često povezan sa Rastafarijanskom religijom, asketskom, hiljadugodisnjom verom koja je zasnovana delom na učenjima Marcus Garvey-a iz 1920-tih i 1930-tih, o povratku u Afriku. Od svog dolaska na svetsku scenu posle 1960., reggae je postao neverovatno popularan širom sveta. On je jedan od prvih pravih svetskih internacionalnih muzičkih formi, i po svom poreklu i po svojoj privlačnosti.

Koreni[uredi - уреди]

Prema nekim autorima jamajčanska narodna (folk) kultura je izvorna afrička kultura, nepokvarena evropskim uticajem. Drugi smatraju da je presudan uticaj engleske kulture, s obzirom da je Jamajka decenijama bila engleska kolonija. Ustvari se nijedna od ove dve definicije ne moze apsolutno prihvatiti - jamajčanska kultura je po svojim korenima afrička i taj uticaj je u znatnoj meri izražen u svim vidovima jamajčanskog narodnog stvaralaštva, međutim taj afrički uticaj je pretrpeo velike izmene usled viševekovnog kolonijalnog ropstva i uticaja koje su evropski, odnosno engleski doseljenici imali.

Najuočljiviji afrički uticaj ogleda se u Pokomaniji (Pocomania ili Kumina), afričkom kultu obožavanja predaka, čiji rituali obuhvataju i pevanje i igranje. Pokomanija je u velikoj meri povezana i sa kultovima kao sto su Myalism, Zion Revival i Revivalism, s tim da je prvi vise afrički, drugi više hrišćanski orijentisan, dok treći kombinuje oba ova uticaja. Pokomanija posebno dobija na značaju od 60-tih godina 19. veka. U ovom periodu izražen je uticaj hrišćanstva u vidu crkvenih himni, koje su izvođene na "afrički" način - kraće strofe se naizmenično ponavljaju, najčešće jedan glas vodi dok ostali zatim ponavljaju, ovakvo pevanje je najčešće praćeno snažnim ritmom na perkusijama. Ovaj način pevanja i sviranje prihvatiće kasnije Rastafarijanci u svojim Nyabinghi himnama.

Jamajčanska muzika je oduvek kombinovala ritam Afrike i melodiju Evrope. Prva široko rasprostranjena muzička forma na Jamajci bio je Quadrille. Nastao je iz pokučaja crnačkih seoskih bendova da kopiraju evropsku muziku za igru, odnosno muziku koju su evropljani igrali na svojim balovima. Quadrille bendovi su kao osnovu koristili narodne pesme Jamajke. Obično su se sastojali od dve gitare, bendža, flaute i violine.

Krajem 19-tog veka bila je izražena velika stopa migracije u zemlje Centralne Amerike, kao sto su Kuba, Panama i Kostarika. Većina ovih emigranata su bili sezonski radnici, koji su se zatim vraćali na Jamajku donoseći nove kulturne uticaje. Kuba je, geografski, najbliži sused Jamajke, zato i ne čudi da je osnovni ritam menta slican onome kod kubanske rumbe. Međutim, postoji jasna razlika u muzici bivših engleskih i latinskih kolonija. Dok se muzika bivših engleskih kolonija (R&B, kalipso, reggae) obično zasniva na pravilnom, konstantnom ritmu, muzika bivših španskih i portugalskih kolonija (samba, meringe, rumba) je najčešće poliritmična i, na neki nacin, više afrička. Ovo objašnjava zašto reggae ima mnogo više sličnosti sa kalipsom nego sa rumbom, iako je Trinidad mnogo udaljeniji u odnosu na Jamajku nego Kuba. Bez obzira na svoje poreklo, mento je bio najpopularnija muzička forma na Jamajci sve do 30-tih godina 20. veka. Čak je i danas mento zadržao nešto od svoje popularnosti, pre svega u seoskim oblastima. Mento bendovi najčešće imaju gitaru, flautu, bendžo, violinu, pikolo flautu, rumba kutiju, šejkere i zvečke. Jedan od najpoznatijih mento izvođača bio je "Sugar Belly" Walker.

Početkom dvadesetog veka Jamajčani sve češće odlaze u SAD na rad, najčešće na plantažama pamuka. Sa sobom donose do tada nepoznat zvuk na Jamajci - američki R&B (rhythm & blues).

Sound Systems[uredi - уреди]

Nastanak sound systema - velikih pokretnih diskoteka, koje su radile po kućama, igrankama i noćnim klubovima - bio je ekonomski neophodan. Mali broj Jamajčana bio je u mogućnosti da sebi priušti radio ili gramofon, a kamoli dovoljno snažan razglas koji bi zadovoljio potrebe živog nastupa. Ovakve pokretne diskoteke okupljale su ljude po ulicama i klubovima i omogućavale im da za "sitan novac" slušaju i igraju uz najnovije hitove.

Jedan od prvih ovakvih sound systema bio je Tom "The Greate" Sebastian, koji je ubrzo počeo da dobija konkurenciju od strane Sir Coxsone Downbeat-a, Duke "The Trojan" Reid-a i Lloud "The Matador" Daley-a.

40-tih godina 20. veka veliki proj Jamajčana odlazio je na privremeni rad u SAD, odakle su donosili nove ploče američkog R&B-a, koje su postale veoma popularne među lokalnom publikom. Vlasnici sound systema su kupovali ove ploče, i to sve do kojih su mogli da dođu, da bih zatim puštali na svojim igrankama. Sound system koji je imao najveći broj eskluzivnih hitova dobijao je najveću popularnost i, naravno, najvise je zarađivao. Da bi sakrili naziv hita od ostalih sound systema DJ-evi su često uništavali sve oznake na ploci. Međutim postojala je i mračna strana ovakvih igranki - rivali su plaćali siledžijama da rasturaju suparničke igranke i započinju tuče, dajući im loš glas.

Najslušanija muzika na Jamajci 50-tih je bio američki R&B, sto je uostalom i bilo razumljivo - crnci sa juga SAD-a i Jamajčani su iskusili ropstvo i u to vreme su doživljavali slične drustvene promene, kao što su masovne migracije iz sela u grad. Najpopularniji su bili Fats Domino, Chuck Berry, Louis Jordan.

Međutim, krajem 50-tih godina popularna muzika u Americi počinje da se menja, počinjala je rock’n’roll era. Ovako je ovu promenu opisao Coxsone Dodd, jedan od pionira sound systema : "Američka muzika je počela da se manja u rock’n’roll, ali Jamajčani nisu voleli rock’n’roll. Posao je počeo da opada. Kako vise nije bilo moguce kupiti amaričke R&B ploče, odlučio sam da ih sam snimam. Započeo sam da radim sa Roland Alphonso-m u Federal studiju i nakon nekoliko proba imali smo snimak koji je mogao da pokrene masu na igrankama." Uskoro su i drugi vlasnici sound systema počeli da snimaju sopstvene ploče - bio je to početak muzičke industrije na Jamajci. Producent je plaćao snimanje i zakupljivao muzičare. Završen snimak je bio vlasništvo producenta, dok je autor dobijao samo nekoliko funti. Nepravedno? - možda, ali producent je preuzimao čitav rizik.

Producenti nisu imali nameru da ove ploce prodaju, jednostavno su im trebali sveži hitovi za igranke. Ove rane snimke je tesko definisati, bili su mesavina menta i R&B zvuka. Neki od prvih autora koji su snimili svoje ploče bili su Bunny&Scully, Laurel Aitken, Theophilus Beckford, Alton Ellis, Derrick Morgan, Eric Morris, Owen Gray. Prva jamajčanska ploča koja je stigla na prvo mesto nacionalne top liste bila je "Boogie Rock" Laurel Aitken-a. Poznate pesme ovog perioda bile su i "Little Sheila", "Boogie In My Bones" (Laurel Aitken), "Now We Know" (Derrick Morgan), "I For Love" (Owen Gray). "Easy Snappin' " Theophilus Beckford-a, koji je poznatiji kao klavijaturista, bila je veliki hit. Sa svojim naglašenim off beat-om nije bila samo imitacija R&B-a, ali to još nije bio ni ska. Laurel Aitken je bio najznačajniji autor pre-ska ere, on se kasnije preselio u London, gde je 60-tih nastavio uspešnu ska karijeru.

I pored nekih uticaja mento i kalipso zvuka, najveći broj ovih prvih simaka bili su pokušaji kopiranja američke R&B muzike. Pesma koje je ovo preokrenula bila je "Oh Carolina". Na legendarnom session-u producent Prince Buster je pokusao da spoji melodične vokale Folkes Brothers-a i snažan ritam na perkusijama rastafarijanskog bubnjara Count Ossie-a. Rezultat je bio zadivljujući, ova pesma je po mnogima bila godinama ispred svog vremena. Ali svi ovi uticaji kombinaciji - R&B, mento, rastafarijanizam i jazz - počeli su da se sklapaju u nešto sasvim novo, u novi, originalni, jamajčanski zvuk.

Roots[uredi - уреди]

"Najpre smo pod pojmom reggae podrazumevali nesto aljkavo, neuredno. A onda je to počelo da dobija novo značenje, počelo je da se odnosi na nešto što dolazi od naroda. Svakodnevne stvari. Stvari iz geta, iz mase. Stvari koje ljudi pričaju i rade svaki dan, mi smo samo na to dodali muziku. Reggae je počeo da govori o stvarnim ljudima, ljudima koji pate." (Toots Hibbert, jedan od pionira reggae zvuka).

Iskustva ljudi sa ulice, zvuk geta, odmah se povezao sa Rasta filozofijom. Rastafarijanizam, već i po svojoj definiciji religija potlačenih, izrabljenih, brzo naišao na pristalice među ljudima iz geta. I, naravno, ovaj spoj je bio tako jak da ga ništa više nije moglo zaustaviti. 1966. car Hajle Selasije I posetio je Jamajku, njegov dolazak organizovala je vlada jer se nadala da ako Selasije sam kaže rastafarijancima da nije bog, oni će mu poverovati. Poseta je proizvela potpuno suprotan efekat, samo je jos vise učvrstila njegovu veru, Raste su odbile da poveruju u njegove reči, kao što će odbiti da poveruju u njegovu smrt 20 godina kasnije.

Ska, rocksteady i rani reggae bili su pre svega muzika za igru. Međutim, nova decenija je donela i nove promene - mogućnost da muzika postoji sama zbog sebe. Novi bendovi nisu više hteli da zadovoljavaju želje producenata, zahtevali su umetničku slobodu, pravo da samostalno odlučuju o svojim pesmama. Bilo je to rođenje roots reggae-a. Jedna od pesama koje su označile početak ove promene je "Blood and Fire" (Niney Holness). Imala je zvuk uz koji si mogao da igraš, ali ljudi su radije stajali da čuju šta pesma ima da kaze - govorila je o sudnjem danu koji dolazi.

Religija je imala značajno mesto u roots reggae-u, ali svest o drustvenoj nepravdi i želja da se to izmeni bili su zvezda vodilja ovog zvuka. To je bilo vreme velikih političkih sukoba na Jamajci. Na jednoj strani je bio Michael Manley, lider opozicione partije PNP (People's National Party), koji se zalagao za socijalizam i povezivanje Jamajke sa Kubom. Na drugoj strani bio je Edward Seaga sa svojom JLP (Jamaica Labour Party) partijom, koji je vladao uz podršku Amerike i CIA. I jedan i drugi su pokušavali da pridobiju ljude iz geta, 1972. pobedio je Manley, zahvaljujući i podršci nekih reggae muzičara kao što je Max Romeo. Međutim, ova pobeda nije doprinela smirenju situacije na Jamajci. Sada u opoziciji, Seaga je u pomoc CIA okupljao bande i naoružavao ih za političku borbu. Ubrzo su obe partije imale svoje pristalice, koje su naoružane prinuđivale ljude da se opredele, na ulicama Kingstona se odigravao pravi rat. Nažalost, ovakvo stanje na Jamajci traje i danas, politički sukobi na ulicama su žešći nego ikad.

U ovakvoj atmosferi je 1976. došlo i do atentata na Bob Marley-a, koji je na sreću preživeo. U ovakvoj atmosferi je nastala i "Two Sevens Clash" (The Culture), koja je svojom apokaliptičnom vizijom skrenula pažnju celokupnog sveta na zbivanja na Jamajci.

Ovaj period obeležio je veliki broj izvanrednih muzičara, među njima Lee Perry, Bob Marley, Max Romeo, Jimmy Cliff, Dennis Alcapone, U Roy, The Culture, Burning Spear, The Abyssinians, Dennis Brown....1972. snimljen je film "The Harder They Come", u kome je glavnu ulogu igrao Jimmy Cliff, a koji je govorio o surovoj stvarnosti u jamajčanskoj muzičkoj industriji. Film je postao veoma popularan i izvan Jamajke i znatno je dobrineo internacionalnom priznavanju reggae muzike. 1973. izdat je album "Catch A Fire" (Bob Marley & The Wailers), koji se smatra prvim reggae albumom - do tada su se uglavnom izdavale samo kolekcije singlova. Po prvi put su reggae muzičari počeli da prave muziku za inostrano tržište, neke od pesama su i naknadno rearanžirane kako bi odgovarale evropskom uhu.

Iako su i ranije poneki muzičari prihvatali Rastafarijanizam, do 1973. bilo ih je zanemarljivo malo. Prva reggae zvezda koja je nosila dredove na sceni bio je Big Youth. Rastafarijanci su do tada smatrani za otpadnike i kriminalce, ali sa dolaskom reggae muzike stvari se menjaju. Ubrzo su svi poznatiji reggae muzičari imali dredove i pevali o Selasiju (posmatrajući omote Marley-evih albuma može se primetiti kako mu dredovi postepeno rastu). Još tada su Holness i Romeo upozoravali na talas lažnih Rasta, ali oni nisu mogli ni da sanjaju da će neku deceniju kasnije ljudi po celom svetu nositi dredove i crveno-zuto-zelene kapice, bez ikakve veze sa Rastafarijanizmom. Veze reggae muzike sa Rasta religijom je, narocito u očima inostrane publike, bila toliko jaka da su predstavnici stranih izdavačkih kuća, kada su došli na Jamajku u potrazi za talentima, jednostavno odbijali da potpišu ugovore sa pevačima koji nisu bili Raste i nisu imali dredove.

Veliki uticaj u internacionalnom širenju reggae muzike imao je i engleski punk pokret. Punk bend The Clash radio je obrade roots reggae pesama, kao sto su "Police & Thieves" (Junior Murvin), a u londonskim punk klubovima reggae DJ-evi su puštali muziku, jer je tada samo mali broj punk bendova imao snimljene albume. Punk publika je lako prihvatila roots - iako su stilovi bili veoma različiti, osećanje koje ih je proizvodilo bilo je isto, poziv na pobunu protiv postojećeg sistema im je bio zajednički. Neki mlađi reggae bendovi, kao što je Misty In Roots, nastupali su zajedno sa engleskim punk bendovima u projektu "Rokom protiv rasizma".

Međutim, taman kad je reggae postajao popularan izvan zemlje, na Jamajci su stvari ponovo počele da se menjaju - započinjala je vladavina dancehall-a.

Toasting[uredi - уреди]

Iako do kraja 60-tih toasting stil nije imao značajnijeg uticaja na jamajčansku muzičku industriju, koncept toasting-a koji podrazumeva da disk jockey prica ili repuje preko pesme koju pušta je zapravo jedan od najstarijih u lokalnoj muzičkoj tradiciji. Još od nastanka prvih Sound system-a 40-tih DJ-evi su neprestano smišljali nove načine da privuku i zabave publiku na svojim nastupima. Najpre su to činili izborom pesama koji je bio originalniji i širi nego kod konkurencije. Najveći hitovi, a to su najčešće bili oni koji se nigde drugde nisu mogli čuti, bili su zlata vredni. Današnji "white label" omoti koje koriste klubski DJ-evi imaju svoje korene u običaju Sound systema da uklanjaju sve oznake se hit ploča kako ih konkurencija ne bi nabavila. Hitovi su mogli da izgrade reputaciju, ali posao DJ-a je bio i da obezbedi da se publika zabavlja čak i kada ponestane hitova. Počelo je sa zvučnim nadimcima i neobičnim oblačenjem, a nastavilo kroz interakciju sa publikom, pričanjem i pevanjem preko ploče koja se puštala. Ubrzo je selector bio taj koji je fizički stavljao iglu na ploču, dok je uloga DJ-a (ili danasnjeg MC-a) postala mnogo zahtevnija.

Ubrzo su nastupi DJ-eva postali mnogo popularniji i traženiji od samih ploča koje su im služile kao podloga. Prvi DJ koji je snimio album bio je Sir Lord Comic, međutim najpopularniji i najuticajniji DJ toga vremena bio je Count Matchuki. Nije dugo potrajalo pre nego što se na sceni pojavila nova generacija DJ-eva ili toaster-a, sa potpuno novim zvukom, bili su to Dennis Alcapone, U-Roy, Big Youth i I-Roy. Oni su otišli daleko od svojih prethodnika, stvarajući ploče toliko drugačije od originala, da ga je teško i prepoznati. U-Roy je bio taj koji je obezbedio priznanje toasting stilu - njegove ploče su bile mesecima na prvim mestima svih jamajčanskih top lista. Njegova uzrečica je bila "Budi uvek siguran da se ne udaljavaš od ritma i da se ritam ne udaljava od tebe!". U industriji koja nikada svojim muzičarima nije plaćala više od šake dolara i u kojoj je pojam autorskih prava bio potpuno nepoznat iznenada je postalo veoma unosno imati jednog momka koji priča preko ploče drugog, dok je zarada odlazila pravo u ruke trećem koji je sve to producirao.

Sredinom 70-tih najpoznatija imena toasting scene bili su Dillinger, Tappa Zukie i Prince Far I. Zapravo, prateći i ugledajući se na roots pokret koji se u to vreme razvijao, pesme kao što su "Under Heavy Manners" (Prince Far I) ili "MLPA" (Zukie), svojim socijalno svesnim tekstovima daleko su prevazisle nekadašnje granice ovog stila.

1973. mladi jamajčanski emigrant Clive Campbell osnovao je u Bronksu, SAD, Sound system nalik onima koje je slušao na Jamajci kao decak. Pod imenom DJ Herc puštao je najpre reggae, ali je ubrzo shvatio da mladi crnci u Americi mnogo bolje reaguju na toasting koji je radio preko toga. Zato je pokusao da priča preko funk i disko hitova i uspeh je bio trenutan. MC Coke La Rock je preuzeo toasting, dok se Herc koncentrisao na miksovanje - isecao je sve osim vrhunca pesme (brejka) i onda ga neprestano ponavljao. To su bili prvi hip-hop ritmovi, počeci kasnije najpopularnije "crnačke" muzike u Americi. Na sličan način na koji je pre četiri decenije R&B uticao na formiranje autentičnog jamajčanskog zvuka, ovoga puta je jamajčanski toasting odredio budućnost moderne američke muzike.

Dancehall[uredi - уреди]

Jamajčanska muzicka industrija oduvek je bila poznata po tome da se upravlja po željama svojih konzumenata, počev od sound systema 40-tih, preko ska i reggae perioda, uvek je publika bila ta koja odlučuje o tome šta želi da čuje - na ovaj način dancehall predstavlja samo povratak tamo odakle je sve počelo - u plesne sale.

Krajem 70-tih Jamajka se menjala i spolja i iznutra, ulazila je u eru globalizma, punu obećanja o bogatstvu i napretku. Publika je postajala umorna od roots pesama obojenih rastafarijanizmom i socijalnim temama, sve traženije su bile "lakše" stvari, nešto uz šta je moglo da se igra bez razmišljanja. Sugar Minott je bio jedan od prvih autora koji im je to i obezbedio. Preko dana je radio u Studio One, a noću je snimao svoje pesme, pevajući nove reči preko starih melodija. Njegovi snimci automatski su postajali hitovi.

Sly & Robbie, sa svojim session bendom Roots Radics, obeležili su početak dancehall ere obradama starih hitova. Roots Radics su uskoro postali najbolji session bend toga vremena, sastavljen od sjajnih muzičara. Barrington Levy je uz njihovu pratnju postao prvi dancehall pevač koji je postao zvezda. Ubrzo su usledili i Junior Reid, Half Pint i Frankie Paul. Nova generacija DJ-eva zamenila je stare velikane toasting scene Kilimanjaro, Black Scorpio, Captain Sinbad, Clint Eastwood, Charlie Chaplin, Shaggy, Yelloman, Eek A Mouse, Garnett Silk, Tony Rebel. Pojavili su se i ženski DJ-evi, kao čto Lady Saw, Lady Shabba, Sister Nanncy.

Intenzivan razvoj tehnologije omogućio je razvoj jos jednog novog žanra - ragga (raggamuffin). Ragga je gotovo u celosti urađen na osnovu kompjuterski generisanih ritmova. Jedna od prvih u potpunosti kompjuterski sintetisanih pesama bila je "Under Mi Sleng Teng" (Wayne Smith). Nova generacija ragga muzičara donela je imena kao što su Buccaneer, Caplton, Shabba Ranks, Macka B, Bounty Killer, Cobra. Buju Banton je bio jedan od muzičara koje je početna greška umalo koštala karijere. Tek što je potpisao veliki ugovor u Evropi Banton je objavio pesmu "Boom Bye Bye" u kojoj otvoreno poziva na ubijanje homoseksualaca. Svet je bio zapanjen, negativne kritike su upućivene ne samo njemu vec i celokupnoj jamajčanskoj muzičkoj industriji. Nije mu dugo trebalo da shvati svoju grešku, uputio je javno izvinjenje, a ubrzo nakon toga je postao i Rastafarijanac.

Velika potražnja, ali i još veći broj novih DJ-eva uslovio je da se između njih javi bespoštedna konkurencija. Nasilje je sve cešće bilo tema njihovih pesama, i to poziv na nasilje, zatim na rasnu mrznju i homofobiju. Ovakva je situacija na dancehall sceni i danas, ali, srećom, postoji i veliki broj izuzetaka, pevača i DJ-eva koji u svojim pesmama propovedaju rasnu i socijalnu jednakost i poštovanje, vraćajući se tako originalnom duhu reggae muzike.

Zaključak[uredi - уреди]

Današnje stanje na reggae sceni je poražavajuće za reggae fanove. Reggae je izašao iz svoje prave forme, zaboravljeni su rastafarijanski principi slobode, jednakosti i ljubavi. Reggae je postao samo još jedna roba na kapitalističkom tržištu, a trebao bi da bude protiv njega. U jednom interviju Benjamin Zepheniah, čuveni dub poetičar, je rekao: "rege i rasta nisu dredovi i gandža", ali nažalost neki ljudi baš tako gledaju na reggae. Njima je reggae posto moda, nešto što je trenutno "in". Zaljubljenici u reggae prinuđeni su da žive u prošlosti uz stari dobri roots reggae jer danas ima malo stvari koje još uvek dišu tim (pravim) duhom.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

  • House of Reggae - domaci reggae sajt
  • Trenchtown - reggae festival u Subotici
  • Article — examines the use of psalms in Rasta lyrics
  • [1]
  • Niceup.com Oldest Reggae Portal
  • Vibez-Net.com Reggae Community
  • DreadLock power - još jedan domaći rege sajt
  • Stascha (Staša) Bader: Worte wie Feuer: Dancehall Reggae und Raggamuffin. Words Like Fire. Dancehall Reggae and Raggamuffin. Dissertation Thesis at the Zurich University, 1986. Buchverlag Michael Schwinn, Neustadt, Deutschland, 1. Aufl. 1988, 2. Aufl. 1992