Papa Julije III

Izvor: Wikipedia
Julije III
Iulius Tertius
Julius III.jpg
Pravo ime Giovanni Maria Ciocchi del Monte
Papinstvo počelo 7. februar 1550 (1550-02-07)
Papinstvo završilo 23. mart 1555 (1555-03-23) (&0000000000000005.0000005 godina, &0000000000000044.00000044 dana)
Prethodnik Papa Pavle III
Nasljednik Papa Marcelije II
Rođen 10. septembar 1487. (1487-09-10)
Flag of the Papal States (pre 1808).svg Rim, Papska država
Umro 23. mart 1555. (dob: 67)
Flag of the Papal States (pre 1808).svg Rim, Papska država
Ostali pape imena Julije

Papa Julije III (10. septembar, 148723. mart, 1555.), rođen kao Giovanni Maria Ciocchi del Monte, bio je papa od 7. februara, 1550. do svoje smrti.

U svojoj ranoj crkvenoj karijeri Julije je izgradio reputaciju pouzdanog i efektnog diplomate i njegov izbor za papu je bio kompromis između suprotstavljene franucske i nemačke frakcije. Kao papa, izgubio je, ili nije uspeo da istakne, kvalitete koji su ga izdvajali u ranijoj karijeri i, umesto toga, posvetio se uživanjima i ličnim zadovoljstvima, te je njegovo papstvo imalo malo uspšenih poduhvata. Slavu, ili bolje rečeno, notornost, je stekao zbog svoje veze sa sedamnaestogodišnjim dečakom, koga je postavio za kardinala-nećaka i sa kojim je, kako se u to vreme pričalo, delio krevet, što je izazvalo skandal koji je poljuljao ugled Crkve.

Rana karijera[uredi - уреди]

Poslednji papa visoke renesanse, Julije III je rođen kao Giovanni Maria Ciocchi del Monte u Rimu, 1487. godine. Njegov otac je bio poznati pravnik, pa je i sam učio prava u Peruđi i Sieni, kao i teologiju kod dominikanca, Abrozija Katarina.

Godine 1523. nasledio je svog strica kao nadbiskup Siponta u Apuliji, dodajući dijecezu Pavije, 1520. Tokom Pljačke Rima, 1527. godine, on je bio jedan od talaca koje je papa Klement VII predao caru i mogao je biti ubijen, kao ostali, da ga kardinal Pompeo Colonna nije krišom oslobodio.

Godine 1536. imenovan je za kardinala biskupa Palestrine od strane pape Pavla III, za vreme koga je dobio nekoliko važnih zadataka; bio je prvi predsedavajući Tridentskim saborom, i otvorio je prvu sesiju, 13. decembra, 1545. godine kratkim govorom. Na saboru je predstavljao papsku stranu protiv cara Karla V, sa kojim je ušao u nekoliko sukoba, posebno 26. marta, 1547. kada je prebacio sabor u Bolonju.

Papstvo[uredi - уреди]

Izbor[uredi - уреди]

Pavle III je umro 10. novembra, 1549. godine i 48 kardinala tokom izbora pape bili su podeljeni u tri frakcije: one koji su podržavali cara, one koji su podržavali francuze i one koji su podržavali unuka Pavla III, kardinala Ottavija Farnesea. Ni Francuzima i Nemcima del Monte nije bio favorit. Car je jasno isključio del Montea kao prihvatljivog kandidata, ali su Francuzi videli u njemu priliku da blokiraju druge dve frakcije. Izabran je za papu 7. februara, 1550. godine, nakon deset nedelja, što je najduži proces izbora do danas. Ottavio Farnese, čija podrška je bila ključna za izbor, odmah je imenovan za vojvodu od Parme.

Crkvene reforme[uredi - уреди]

Bronzana statua u Peruđi, 1555.

Na početku vladavine Julije je želeo ozbiljne reforme u crkvi i želeo je ponovo da okupi sabor u Trentu, ali je malo toga učinjeno za vreme njegove petogodišnje vladavine. Apologisti pripisuju njegovu neaktivnost teškom gihtu, od koga je patio poslednje tri godine.

Godine 1551., na zahtev cara Karla V, odobrio je ponovo otvaranje Tridentskog sabora i ušao je u ligu protiv Henrija II Francuskog i vojvode od Parme, ali je ubrzo izgladio odnose sa neprijateljima i suspendovao je okupljanja sabora 1553.

Obeshrabren svojim odnosom sa carem, Julije je sve više zadovoljavao mešanjima samo u italijansku politiku. Povukao se u raskošnu vilu "Giulia", koju je sagradio za sebe u blizini Porta del Popolo. Tamo je živeo udobno, povremeno istupajući sa bojažljivim pokušajima da pokrene reforme kroz obnavljanje reformatorskih komisija. Bio je u dobrim odnosima sa jezuitima, kojima je dao novo odobrenje 1550. godine i izdao je papsku bulu za osnivanje Collegium Germanicuma, avgusta, 1552. godine, kome je obezbedio i godišnji prihod.

Tokom njegove vladavine katolicizam je privremeno obnovljen u Engleskoj pod vladavinom kraljice Mary I, 1553. Julije je poslao kardinala Reginalda Pola kao svog legata da pomogne u restoraciji. Februara, 1555. Engleski parlament je poslao delegate da potvrde submisiju, ali je papa umro pre njihovog dolaska u Rim.

Malo pre smrti, Julije je poslao kardinala Giovannija Moronea da predstavlja interese crkve na potpisivanju Augzburškog mira.

Skandal sa Innocenzom[uredi - уреди]

Julijeva posebno velika greška bila je nepotizam. Posebno značajan skandal bio je vezan za njegovog usvojenog nećaka, Innocenza Ciocchi Del Monta, dečaka od 13 ili 14 godina, koga je budući papa pokupio sa ulica Parme nekoliko godina ranije.[1] Nakon izbora za papu, Julije je, sada sedamnaestogodišnjeg Innocenza, polupismenog i još uvek neotesanog, imenovao za kardinala-nećaka i obasipao ga povlasticama do tačke kada su njegovi prihodi bili jedni od najviših u Evropi.[2] U tračevima je dečak nazivan Julijev "Ganimed" i venecijanski ambasador je preneo da Innocenzo deli krevet sa papom. Njihova veza je korišćena u raspravama protiv papstva duže od jednog veka.[2]

Uprkos šteti koju je ova veza nanela crkvi, tek nakon Julije smrti 1555. je moglo nešto da se uradi po pitanju Innocenza. Jedna od konsekvenci je bila jačanje uloge Kardinala sekretara Svete Stolice, koji je morao da preuzme sve obaveze koje Innocenzo nije bio u stanju da obavi; Državni sekretar je vremenom postao najvažniji zvaničnik Svete Stolice umesto kardinala-nećaka.[3]

Zaostavština[uredi - уреди]

Julije je proveo veliki deo vremena u vili Giulia, koju je za njega sagradio Vignola. Velikog renesansnog kompozitora, Palestrinu je doveo u Rim i postavio ga za maestro di cappella. Takođe, zapošljavao je i Vasarija i Michelangela. Međutim, nedostatak interesovanja za politiku i crkvene poslove izazivalo je nezadovoljstvo kod njegovih savremenika.

Reference[uredi - уреди]

  1. Who's who in gay and lesbian history By Robert Aldrich, Garry Wotherspoon; p.278
  2. 2.0 2.1 Crompton, Louis (2004). "Julius III". glbtq.com. http://www.glbtq.com/social-sciences/julius_III.html. pristupljeno 10.9.2010. 
  3. The Cardinals of the Holy Roman Church - Biographical Dictionary - Pope Julius III (1550-1555) - Consistory of 30 May 1550 (I) for a summary of Innocenzo Del Monte's life based on Francis Burkle-Young and Michael Leopoldo Doerrer's authoritative biography, "The life of Cardinal Innocenzo del Monte".

Spoljne veze[uredi - уреди]

Rimokatoličke crkvene titule
Prethodi:
Pavle III
Papa
1550–55
Slijedi:
Marcelije II