John Brown (abolicionist)

Izvor: Wikipedia
John Brown

Dagerotip Browna, cca. 1856.
Rođen/a 9. maj 1800. (1800-05-09)
Torrington, Connecticut, SAD
Umro/la 2. decembar 1859. (dob: 59)
Charles Town, Virdžinija
(danas Zapadna Virdžinija)
Uzrok smrti vješanje (pogubljenje)
Počivalište Farma i grob Johna Browna
Poznat/a po Masakr u Pottawatomieu
Napad na Harpers Ferry
Djeca 20 (11 doživjela punoljetnost)
Potpis

Džon Braun (engleski: John Brown, 9.maj 1800 - 2.decembar 1859) je bio američki revolucionarni pristalica ukidanja ropstva - abolicionista, koji je tokom 1850-ih zagovarao i sprovodio oružanu borbu kao sredstvo za ukidanje ropstva u SAD te vodio znameniti Prepad na Harper's Feri - pokušaj počinjanja robovskog ustanka na Jugu - koji se smatra jednim od važnih katalizatora kasnijeg građanskog rata). Brauna smatraju "najkontroverznijim od svih Amerikanaca 19.veka" i "prvim američkim domaćim teroristom".

Braunov pokušaj 1859. da započne oslobodilački pokret među robovima u Harpers Ferryju u tadašnjoj Virdžiniji uzburkao je naciju. Suđeno mu je za izdaju "Komonvelta Virdžinije", ubistvo petorice pro-robovlasničkih Južnjaka i za podsticanje pobune robova. Označen je krivim po svim tačkama i obešen. Južnjaci su tvrdili da je njegova pobuna vrh ledenog brega abolicionista i da predstavlja želju Republikanske stranke za ukidanje ropstva. Istoričari se slažu da je napad u Harpers Feriju 1859. podigao tenzije koje su godinu dana kasnije dovele do secesije i Američkog građanskog rata.

Braun je prvi put izazvao pažnju kada je predvodio malu grupu dobrovoljaca tokom Krvavog Kanzasa. Za razliku od većine ostalih Severnjaka koji su zagovarali miran otpor zagovornicima ropstva, Braun je zahtevao nasilnu akciju kao odgovor agresiji Južnjaka. Nezadovoljan pacifizmom kojeg je zagovarao organizovani abolicionistički pokret, on je govorio: " Ti ljudi samo govore. Ono što nama treba je pokret - pokret!" Tokom pohoda u Kanzasu sa svojim pristalicama ubio je južnjaka - pristaša ropstva u akciji poznatoj pod nazivom "Pottawatomijski masakr" u maju 1856.g. kao odgovor na napad na slobodni (abolicionistički) grad Lawrence. 1859.g. predvodio je napad na federalno skladište oružja u Harpers Ferryju. Tokom napada skladište je opkoljeno, sedmoro ljudi ubijeno a više od 10 ranjeno. Nameravao je da naoruža robove oružjem iz arsenala ali je napad bio neuspešan. Pobuna je ugušena u roku od 36 sati tokom kojih su Braunovi ljudi pobegli, poginule ili zarobljeni od strane lokalne za ropstvo opredeljene milicije, i marinaca predvođenih Robertom E. Lee-jem. Hapšenje Džona Brauna od strane federalnih snaga privuklo je nacionalnu pažnju. Dok su se Južnjaci pribojavali da je to samo prva od mnogih predstojećih zavera Severnjaka da izazovu pobunu robova koja bi ugrozila njihove živote, eepublikanci su to odbacivali i govorili da se neće mešati u pitanje ropstva na Jugu.

Istoričari se slažu da je Džon Braun igrao ključnu ulogu u početku Građanskog rata. David Potter kaže da je emocionalna posledica Braunovog napada veća od filozofske posledice debate Linkoln-Daglas, i da je njegov napad razotkrio duboko neslaganje između Severa i Juga. Braunovi postupci pre Građanskog rata kao abolicioniste, i taktike koje je primenio, i danas ga čine kontroverznom osobom. Ponekad ga spominju kao herojskog mučenika i vizionara, a ponekad ga kleveću kao ludaka i teroristu. Neki pisci kao Bruce Olds opisuju ga kao "monomanijskog fanatičara", drugi, poput Stephen B. Oates-a smatraju ga "jednim od najlucidnijih ljudskih bića svoje generacije". David S. Reynolds hvali čoveka koji je "ubijao ropstvo, podstakao građanski rat, i posejao ljudska prava" a Richard Owen Boyer naglašava da je Braun bio "Amerikanac koji je dao svoj život da bi milioni drugih Amerikanaca bili slobodni." Za Ken Chowder-a on je " do neke mere, veliki čovek" ali takođe i "otac terorizma u Americi". Njemu je posvećena pesma John Brown's Body, koja je kasnije poslužila kao podloga za mnogo poznatiju Battle Hymn of the Republic, marševsku pesma Unije tokom Građanskog rata.

Rane godine[uredi - уреди]

Džon Braun je rođen 9. maja 1800. g. u Torringtonu, Konektikat. Četvrto je od osmoro dece Ovena Brauna (Owen Brown 1771-1856) i Rut Mils (Ruth Mills 1772-1808) i unuk Kap. Džona Brauna (1728-1776). 1805. porodica se seli u Hadson u državi Ohajo gde je Oven otvorio štavionicu. Braunov otac postaje pristalica Instituta Oberlin u njegovim ranim godinama iako je bio kritičan prema "perfekcionističkim" sklonostima ispoljenim u propovedanju i predavanjima Charlesa Finneya i Asae Mahan. Džon je istupio iz Kongregacionističke crkve 1840. i nikada kasnije zvanično nije pristupio drugoj crkvi ali je sa svojim ocem bio tipični jevanđelista kada je reč o težnji ka pronalaženju lične pravednosti. Braunova lična religioznost je dobro dokumentovana u spisima sveštenika Clarencea Geea, stručnjaka za porodicu Braun, koji se čuvaju u biblioteci grada Hadsona i Istorijskom Društvu.

Braunov otac je kao šegrta imao Jessea R. Granta, oca budućeg generala i predsednika SAD-a Julisiza S. Granta.

Sa 16 godina Džon Braun napušta porodicu i odlazi u Plejnfild u Masačusetsu, gde se upisuje na pripremni program. Ubrzo je prebačen na Akademiju Moris u Ličfildu u Konektikatu. Želeo je da postane kongregacionistički sveštenik ali mu je ponestalo novca i dobio je očnu infekciju što ga je primoralo da napusti školu i vrati se u Ohajo. U Hadsonu je kratko radio u očevoj štavionici pre nego što je otvorio uspešnu sopstvenu štavionicu izvan grada sa svojim usvojenim bratom.

1820. Braun se ženi sa Dajante Lask. Njihovo prvo dete, Džon mlađi, je rođeno 13 meseci kasnije. 1825. Braun se sa porodicom seli u Nju Ričmond u Pensilvaniji gde je kupio 200 jutara (81 hektar) zemlje. Raskrčio je jednu osminu zemlje i sagradio kućicu, ambar i štavionicu. Kroz godinu dana u štavionici je uposlio 15 radnika. Zarađivao je i od uzgajanja stoke i premeravanja zemlje. Pomogao je otvaranju pošte i škole u mestu. Tokom tog perioda Braun se bavio i međudržavnim poslom vezanim za uzgajanje stoke i proizvodnju kože, zajedno sa svojim rođakom Setom Tompson (Seth Thompson) iz istočnog Ohaja.

1831. umire mu jedan sin. I on se razboleo što je uticalo na posao pa dospeva u velike dugove. U leto 1832. ubrzo nakon smrti novorođenog sina umire mu supruga Dajante. Nakon toga 14. juna 1833. Braun se ženi 16-godišnjom Meri En Dej ({{lang-en|Mary Ann Day) (1817-1884) koja je poticala iz Midvila (Meadville) u Pensilvaniji. Imali su 13. dece uz sedmoro iz njegovog prethodnog braka.

1836. Braun se sa porodicom seli u Frenklin Mils (Franklin Mills) u državi Ohajo (danas poznat kao Kent). Tamo je pozajmio novac da bi kupio zemlju i zgradu kako bi osnovao štavionicu u partnerstvu sa Zenasom Kentom. 1839. pretrpeo je ogromne gubitke u finansijskoj krizi koja je ozbiljnije pogodila zapadne države nego "Panika" iz 1837.g. Sledeći trendove masovnog zaduživanja mnogi preduzetnici poput Brauna suviše su se pouzdali u kredite i državne obveznice i skupo platili za to. U jednoj epizodi gubitka imovine Braun je čak uhapšen kada je nameravao da povrati vlasništvo nad farmom tako što ju je zauzeo ne dozvoljavajući da je preuzme novi vlasnik. Poput drugih odlučnih muškaraca tog vremena i porekla, isprobao je mnogo različitih poslovnih poduhvata u nameri da izađe iz dugova. Uz štavljenje kože i trgovinu stoke, prihvatio se konjarstva i ovčarstva, a ovo poslednje će postati značajan aspekt njegovog poziva uoči izlaska u javnost.

1837. kao reakcija na ubistvo abolicionističkog aktivista Ilajdže P. Lavdžoja (Elijaha P. Lovejoy), Braun se javno zakleo: "Ovde, pred Bogom, u prisustvu ovih svedoka, od ovog časa, ja posvećujem život uništenju ropstva!". Federalni sud u septembru 1842. proglašava Braunov bankrot. 1843. četvoro njegove dece umiru od dizenterije. Kako Luis DeKaro Mlađi (Louis DeCaro) pokazuje u njegovoj biografskoj skici (2007) od 1840-ih Braun je izgradio ugled kao stručnjak za kvalitetne ovce i vunu i ušao u partnerstvo sa pukovnikom Sajmonom Perkinsom (Simonom Perkins) iz Akrona u Ohaju, čijim stadima i farmama je gazdovao sa sinovima. Braun se konačno sa porodicom preselio preko puta Perkinsove vile (Perkins Stone Mansion) na brdu Perkins. Kuća Džona Brauna u Akronu i dalje postoji i u vlasništvu je The Summit County Istorijskog Društva u Ohaju. Kako su Braunove veze rasle među uzgajivačima ovaca u toj oblasti, o njegovoj vičnosti se često raspravljalo u poljoprivrednim časopisima pa je proširio obim svojih putovanja u vezi pitanja ovaca i vune (što ga je često dovodilo u kontakt i sa drugim vatrenim protivnicima ropstva).

Godine preobražaja u Springfieldu, Massachusetts[uredi - уреди]

1846. Braun i poslovni partner Samon Perkins odlaze u ideološki progresivan grad Springfild (Springfield) u Masačusetsu. U Springfildu, on zatiče zajednicu čije bele vođe - od najuglednijih crkava te zajednice, preko najbogatijih poslovnih ljudi, političara, do lokalnih pravnika i čak do izdavača najuticajnijeg nacionalnog lista - su se duboko umešale i emotivno uložile u pokret protiv ropstva. Namera Brauna i Perkinsa je bila da zastupaju interese uzgajivača vune iz doline reke Konektikata pred interesima prerađivača vune - tako su njih dvojica uspostavili rad komisije za vunu. Braun je u Springfildu živeo u kući na adresi "51 Franklin Street".

Nekoliko godina pre Braunovog dolaska u Springfild 1844. u gradu su afro-američki abolicionisti osnovali "Slobodnu crkvu ulice Sanford" - danas poznatu kao "Kongregacionistička crkva Svetog Johna" što je dovelo do toga da Springfild postane jedna od najistaknutijih pozornica za govore protiv ropstva. Od 1846. do napuštanja Springfilda 1850. Džon Braun je bio parohijan Slobodne crkve gde je svedok predavanja protiv ropstva Frederika Daglasa i Sodžerner Trut. I zaista, tokom svog boravka u ovom gradu, postaje duboko umešan u preobražaj grada u glavni centar borbe protiv ropstva, i jedan od najsigurnijih i najznačajnijih tačaka "Podzemne železnice". Biblija Džona Brauna je još uvek izložena u Kongregacionističkoj crkvi Svetog Jovana u Springfildu, koja je do današnjih dana ostala jedna od najistaknutijih crnih crkvi američkog severoistoka.

1847. nakon govora u Slobodnoj crkvi, čuveni abolicionist Frederik Daglas proveo je noć u razgovoru sa Braunom, nakon čega je zapisao: " od noći provedene sa Džonom Braunom u Springfildu 1847. dok nastavljam da pišem i govorim protiv ropstva, postajem ipak manje uveren u njegovo ukidanje mirnim putem. Moje reči postaju sve više i više nijansirane bojama jakih uverenja ovog čoveka."

Tokom boravka u Springfildu, kako saznaje više o abolicionizmu i Podzemnoj železnici, saznaje i više o trgovačkoj eliti te oblasti, što se u početku pokazalo kao "prokletstvo" da bi preraslo u "blagoslov" za njegove kasnije aktivnosti u Kanzasu i Harpers Feriju. Springfildska trgovačka elita reagovala je sa oklevanjem da bi promenila dotadašnju visokounosnu formulu prodaje vune niskog kvaliteta na veliko po niskoj ceni. U početku, Braun je naivno verovao gradskim proizvođačima, ali uskoro je uvideo da su oni odlučni u kontrolisanju određivanja cena. Takođe, u okolini grada, uzgajivači ovaca doline reke Konektikat su bili neorganizovani i neodlučni da promene svoje metode uzgajanja da bi dostigli više standarde. U časopisu "Ohio Cultivator" Braun i ostali proizvođači vune žalili su se da postupci uzgajivača ovaca doline reke Konektikat snižavaju sve cene američke vune u inostranstvu. Kao reakciju na to, Braun je preduzeo poslednji napor da nadjača elitu trgovaca vune doline Pajonir (Pioneer; deo doline reke Connecticut koji se prostire u Masačusetsu) tražeći savez sa evropskim proizvođačima. Najzad, bio je razočaran kada je saznao da Evropa želi kupovati na veliko vunu iz zapadnog Masačusetsa po nižim cenama od onih koje bi dobijali od njih. Braun tada putuje u Englesku ne bi li došao do viših cena za springfildsku vunu. Put je prošao kao fijasko a preduzeće mu je napravilo gubitak od 40 hiljada dolara (ili sadašnjih 980 hiljada) od čega je njegov partner pukovnik Perkins snosio veći deo. Sa ovim neuspehom, rad Perkins/Braunove komisije za vunu u Springfildu završava krajem 1849.g. Sudske tužbe koje su usledile još nekoliko godina su ih povezale u partnerstvu.

Zakon o odbeglom robu i Liga Gileadita (The League of Gileadites)[uredi - уреди]

Pre Braunovog odlaska iz Springfilda 1850. SAD su usvojile zloglasnu "Zakon o odbeglom robu" (engleski: Fugitive Slave Act) koji je saveznim maršalima dao pravo da gone i zarobljavaju robove u bekstvu. Kao odgovor na ovaj Zakon, Džon Braun osniva oružanu grupu radi prevencije hapšenja odbeglih robova - Liga Gileadita - u Springfildu. U Bibliji, planina Gilead je bilo mesto gde su se skupljali samo najhrabriji Izraelićani radi otpora nadirućem neprijatelju. Braun je osnovao Ligu Gileadita rečima: "Ništa toliko ne očarava Amerikance kao lična hrabrost. (Crnci) bi imali deset puta više (belih prijatelja) nego sada da je polovina rešena da osigura svoja najvrednija prava pošto moraju da oponašaju parade i ekstravaganciju svojih belih suseda, i da se prepuštaju zaludnim radnjama u leškarenju i luksuzu."

Napuštajući Springfild 1850. Braun je naredio Ligi Gileadita da deluje "brzo, tiho, i delotvorno"za zaštitu robova koji su pobegli u Springfild - reči koje će nagovestiti Braunove kasnije akcije. Važno je primetiti da od Braunovog osnivanja ove organizacije pa nadalje nijedna osoba iz Springfilda nije vraćena u ropstvo. Na odlasku iz grada poklonio je svoju stolicu za ljuljanje majci svog omiljenog crnog nosača Tomasa, kao izraz naklonosti.

Neki autori povezuju Braunovu propast u poslu sa njegovim kasnijim životnim izborima. U stvarnosti, Perkins je preuzeo veći deo finansijskog gubitka i njihovo partnerstvo trajalo je još nekoliko godina, do 1854. ali su ostali prijatelji i nakon toga. Braun je zaista bio čovek velike sposobnosti i rasuđivanja u stočarstvu i ovčarstvu ali nije bio dobar u vođenju posla. Saradnja Brauna i Perkinsa nije samo otkrila Brauna kao čoveka naširoko cenjene stručnosti, već je i odrazila njegovu trajnu revnost ka obespravljenima što ga je vuklo da se bori u ime ekonomski osetljivih poljoprivrednika Ohaja, Pensilvanije, Zapadne Virdžinije, i okoline Springfilda u Masačusetsu.

Vreme koje je Braun proveo u Springfildu posejalo je seme za buduću finansijsku podršku koju će primiti od jakih trgovaca Nove Engleske, što će mu omogućiti upoznavanje sa čuvenim abolicionistima poput Daglasa i Trut, a takođe i osnivanje prve oružane grupe protiv ropstva Lige Gileadita. Tokom tog vremena Braun je i pomogao objavljivanje govora crnog abolicionista Dejvida Vokera (engleski: David Walker) nazvanog "Apel". Braunov lični pogled na svet evoluirao je u Springfildu posmatrajući uspeh gradske Podzemne železnice i napravio je svoj prvi poduhvat ka organizovanju oružane formacije za borbu protiv ropstva. Tu Braun pronalazi grad koji deli njegove lične strasti protiv ropstva, pa je, čini se, jedan dopunjavao drugog. Svakako, uz uspehe i padove, Braunove springfildske godine su bile period njegovog preobražaja, godine koje su katalizovale njegova kasnija dela.

Imanje u Njujorku[uredi - уреди]

Imanje Johna Browna, North Elba, New York

1848. Braun saznaje za Gerrit Smithovu zemlju na planini Adirondak koja se deli siromašnim crncima i odlučuje da preseli porodicu među nove doseljenike. Kupio je zemlju blizu North Elbee, Njujork za 1 dolar po jutru, ali je tamo proveo kratko. Nakon što je pogubljen, njegova žena ga tamo sahranjuje. Od 1895. imanje koje je posedovao u vlasništvu je države Njujork. Imanje Džona Brauna i grob su danas američko nacionalno-istorijsko obeležje.

Poduhvati u Kanzasu[uredi - уреди]

1855. Braun saznaje od svojih odraslih sinova iz Kanzasa da su njihove porodice potpuno nepripremljene za odbranu od napada i da su snage pristalica ropstva naoružane. Rešen da zaštiti svoju porodicu i obuzda prednost pristalica ropstva Braun kreće za Kanzas regrutujući jednog zeta, zaustavljajući se na putu samo da bi prikupio sredstva i oružje. Prema izveštaju njujorškog lista "Tribune", Braun na putu zastaje kako bi učestvovao na skupu protiv ropstva koji je održan juna 1855. u Olbeniju (država Njujork). Uprkos kontroverzama koje su nastale za vreme njegovog govora vezanih za podršku nasilnim metodama borbe za države bez ropstva, nekoliko osoba mu je dalo traženu finansijsku pomoć. Kako je krenuo prema zapadu pak, Braun nailazi na još veću vojnu pomoć u rodnom Ohaju, naročito u oblasti koja je bila snažno okrenuta protiv ropstva - Vestern Rizerv (Western Reserve), gde je i odrastao.


Potavatomi (Pottawatomie)[uredi - уреди]

Braun i slobodni doseljenici su bili optimistični u nadi da će uvesti Kanzas u uniju kao državu slobodnu od ropstva. Ali krajem 1855. i početkom 1856. Braunu postaje sve jasnije da će snage pristalica ropstva biti voljne kršiti zakone kako bi prisilile Kanzas da postane robovska država. Braun je verovao da su terorizam, prevara, i naposletku smrtonosni napadi očigledan plan pristalica ropstva, tada poznatih kao "Granični odmetnici" (Border Ruffian). Nakon topljenja zimskih snegova 1856. pristalice ropstva započinju pohod kako bi se dočepale Kanzasa pod njihovim uslovima. Brauna je naročito pogodilo "Pustošenje Lawrencea" u maju 1856. tokom kojeg je odred pristaša ropstva predvođen šerifom uništio novinske kancelarije i hotel. Premlaćivanje ropstvu suprotstavljenog senatora Čarlas Samnera od strane njegovog južnjačkog kolege Prestona Bruksa, takođe je potpalilo Braunov bes. Ovi nasilnički ispadi su bili praćeni likovanjem u štampi pristalica ropstva, sa autorima poput Bendžamina Frenklina Stringfeloua iz lista "Squatter Sovereign" proglašavajući odrede pristalica ropstva "rešenim da odbiju ovu severnjačku invaziju kako bi načinile Kanzas državom sa ropstvom; uz to naše reke neka budu zalivene krvlju njihovih žrtava, a leševi abolicionista neka budu tako brojni da izazovu bolesti, a mi nezastrašeni u našoj odlučnosti." Braun je bio uznemiren kako nasiljem pristalica ropstva tako i onim što je doživljavao kao slab i kukavički odgovor od strane boraca protiv ropstva i doseljenika Slobodne Države Kanzas, koje je opisivao kao "kukavice, ili još gore od toga".

Biograf Luis A. DeKaro Junior dalje pokazuje da je Braunov voljeni otac Owen umro 8.maja 1856. a prema poštanskoj prepisci ubrzo i Braun dobija vest o tome. Emocionalna tama tih trenutaka je pojačana ozbiljnim brigama koje je Braun gajio za blagostanje svojih sinova i drugih doseljenika u njihovoj blizini, naročito nakon što je pustošenje Lorense označilo uvod u nezaustavljivi pohod nasilja pristalica ropstva. Braun je izviđao "Odmetnike" ulogorene u njegovoj blizini i saznao da je njegova porodica označena kao meta njihovog napada, a takođe i koji njegovi susedi su pomagali ove snage. Ove pristalice ropstva nisu obavezno i posedovale robove iako su Doylovi (trojica od žrtava) bili lovci na robove pre dolaska u Kanzas.

Nešto posle 10 sati posle podne 24.maja 1856. Braun je sa pristalicama zarobio petoricu pristalica robova iz njihovih koliba u Potavatomi Kriku. Oni su potom sabljama isečeni do smrti. Kasnije je tvrdio da nije učestvovao u ubistvima ali ih je odobrio.


Palmajra (Palmyra) i Osavatomi (Osawatomie)[uredi - уреди]

Snage pristaša ropstva iz države Misuri, predvođene kapetanom Henrijem Pejtom (Henry Pate), zarobile su Džonove sinove Džona mlađeg i Džejsona, i uništile imanje Braunove porodice. 2.juna su Džon Braun i devetorica njegovih sledbenika sa 20 lokalnih ljudi uspešno odbranili od Pejtrovih snaga naselje Slobodne Države kod Palmajre (Palmyra). Pejt i 22 njegovih ljudi su tada zarobljeni. Nakon zarobljavanja su odvedeni u Braunov logor gde im je Braun obezbedio hranu koju je mogao naći. Primorao je Pejta da potpiše sporazum po kojem se razmenjuje sloboda Patea i njegovih ljudi za obećano oslobađanje Braunovih sinova. Braun je predao Pejta pukovniku Edvinu Samneru, komandantu federalnih trupa u Fort Levenvortu, ali je bio ogorčen kada je saznao da je oslobađanje njegovih sinova odloženo do septembra.

U avgustu je odred od 300 Misurijaca pod komandom general-majora Džona V. Rida (John W. Reid) upala u Kanzas i uputila se prema Osawatomieju (Osawatomiju), nameravajući da uništi doseljenička naselja Slobodne Države, a zatim krene ka Topeki i Lorensa. Ujutro 30. avgusta 1856. su hicima iz vatrenog oružja ubili Braunovog sina Frederika i njegovog komšiju Dejvida Garisona (David Garrison) u predgrađu Osavatomija. Braun, iako brojčano nadjačan sa više od 7 prema 1, postrojio je svojih 38 ljudi iza prirodnog zaklona duž puta. Pucajući iz zaklona ubili su skoro 20 Ridovih ljudi, a ranili još 40. Rid se pregrupisao, naredivši svojim ljudima da sjašu i jurišaju u šumu. Braunova mala grupa rasula se i utekla preko reko Mare de Sinj (Marais des Cygnes). Jedan Braunov čovek je poginuo tokom povlačenja, a četvorica su zarobljena. Dok se Braun skrivao u obližnjoj šumi, Misurijci su pljačkali i palili Osvatomi. Uprkos tome što je poražen, Braunova hrabrost i vojnička pronicljivost, u borbi bez ikakve šanse za pobedu, donela mu je nacionalnu pažnju i učinila ga herojem za mnoge Severnjake abolicioniste koji su mu dali nadimak "Osawatomie Brown". Ovaj događaj je u pozorišnom komadu "Osawatomie Brown" koga je napisala Kejt Edvards (Kate Edwards).

7. septembra Braun dolazi u Lorens kako bi se sreo sa vođama Slobodne Države i pomogao im da se utvrde protiv nadolazećih napada. Tada je 2700 ropstvo opredeljenih Misurijaca je jednom krenulo na Kanzas. 14. septembra započeli su sa čarkama u blizini Lorensa. Braun se spremio za borbu ali je ozbiljnije nasilje sprečeno kada je novi guverner Kanzasa Džon V. Giri naredio zaraćenim stranama da odlože oružje i raspuste odrede, i ponudio pomilovanje za bivše borce na obema stranama. Braun, koristeći trenutak krhkog primirja, napušta Kanzas sa trojicom sinova kako bi prikupio novac od pristalica sa Severa.

Kasnije godine[uredi - уреди]

John Brown 1859. godine

Do novembra 1856. Braun se vraća na Istok i provodi sledeće dve godine u Novoj Engleskoj prikupljajući sredstva. U početku se vraća u Springfild gde dobija novčanu pomoć i preporuku od istaknutog i bogatog trgovca Džordža Vokera (Georgea Walker). On je bio zet (sestrin muž) Frenklina Bendžamina Senborna (Franklin Benjamin Sanborn), sekretara Masačusetskog Odbora Države Kanzas - MSKC (Massachusetts State Kansas Committee), koji je kasnije, u januaru 1857. predstavio Brauna nekolicini uticajnih abolicionista u Bostonskom regionu Poznati bostonski trgovac Ejmos Adamas Lorens (Amos Adams Lawrence), tajno je priložio veliku novčanu svotu. Braunu su pomogli i Vilijem Lojd Garison (William Lloyd Garrison), Tomas Venvort Higinson (Thomas Wentworth Higginson), Teodor Parker (Theodore Parker), Džordž Luter Sterns (George Luther Stearns) i Semjuel Gridli Hau (Samuel Gridley Howe). Ta grupa od 6 bogatih abolicionista - kasnije postala poznata pod nazivom "Tajna Šestorka" i "Odbor Šestorice" - složila se da ponudi Braunu pomoć za njegove protivrobovlasničke aktivnosti i oni su na kraju obezbedili većinu finansijske podrške za prepad na Harpers Feri. Braun je često od njih zahtevao pomoć pod geslom "bez pitanja" i ostalo je nejasno koliko je Tajna Šestorka bila upoznata sa detaljima njegovih planova.

7. januara 1858. MSKC je obećao da će obezbediti 200 pušaka modela Sharps i municiju koja je bila uskladištena u gradu Taboru u Ajovi. U martu Braun ugovara sa Čarlsom Blerom (Charles Blair) iz Kolinsvila (Collinsville) u Konetkiktaz nabavku 1000 kopalja.

Narednih meseci nastavlja da prikuplja sredstva posećujući Vuster, Springfild, Nju Hejven, Sirakjus i Boston. U Bostonu sreće Henrija Dejvida Toroa i Ralfa Valdoa Emersona. Dobija mnogo obećanja ali malo gotovine. U martu dok je boravio u Njujorku upoznaju ga sa Hjuom Forbsom (Hugh Forbes), engleskim najamnikom koji je imao iskustva u vojnoj taktici stečenim u jedinicama Đuzepea Garibaldija (Giuseppe Garibaldi) u Italiji 1848. Braun ga je unajmio za mesto vojnog instruktora za obuku svojih ljudi i za pisanje priručnika o vojnoj taktici. Dogovorili su se da se sretnu tog leta u Taboru.

Koristeći lažno ime Nelson Hokins (Nelson Hawkins), Braun putuje po Severoistoku svrativši u posetu porodici u Hadsonu. 7. avgusta stiže u Tabor a Forbs nakon dva dana. Tokom nekoliko nedelja njih dvojica sastavljaju "Dobro-Razvijen Plan" za borbu protiv ropstva na Jugu. Pritom su se raspravljali oko mnogih detalja. U novembru kreću sa jedinicama ka Kanzasu. Pošto nije primio platu a bio je u stalnoj zavadi sa Braunom, Forbs se vraća na Istok umesto da se izlaže opasnosti u Kanzasu. Uskoro će zapretiti odavanjem planova o zaveri protiv vlade.

S obzirom da su u na izborima u oktobru pobedili pristalice "slobodne države", u Kanzasu je bilo mirno. Braun vraća svoje trupe u Ajovu gde ih "hrani poslasticama" svoje Virdžinijske zavere. U januaru 1858. smešta svoje trupe u Springdejl (Springdeale) i kreće na sastanak sa Frederikom Daglasom u Ročester (Njujork). Sa njim se savetuje oko svojih planova uzimajući u obzir Forbsove zamerke. Sastavlja Privremeni ustav koji bi obezbedio sastavljanje vlade za novu državu koja bi nastala nakon planiranih akcija. Zatim putuje u Peterboro (Njujork) i Boston radi sastanka sa Tajnom Šestorkom. U pismima upućenim njima, on nagoveštava da će sa svojim naoružanim novacima krenuti ka Jugu da obavi "Kanzaski posao".

Braun i njegovih 12 sledbenika, uključujući sina Ovena, putuju u Četem u kanadskoj provinciji Ontario gde je za 8. maj sazvao ustavnu konvenciju. Ovaj skup je sazvan uz pomoć dr. Martina Dilejnija (Martin Delany). Jednu trećinu od 6.000 stanovnika Četem su tada su činili robovi begunci iz SAD, i na tom skupu Brauna su upoznali sa Herijet Tabman. Konvenciju je činilo 34 crnaca i 12 belaca, čiji je zadatak bio da usvoje Braunov Privremeni Ustav. Prema Dilejniju je Braun na konvenciji obznanio planove da Kanzas umesto Kanade postane krajnja tačka Podzemne Železnice. To bi bio "Podzemni Prolaz". Nijednom nije spomenuo niti nagovestio namere o Harpers Feriju. Dilejnjijovo svedočenje nije potpuno pouzdano. Braun tada više nije razmišljao o Kanzasu i u potpunosti se usredotočio na Virdžiniju. Druga svedočenja sa tog skupa govore da je Braun ipak spominjao odlazak na Jug. Braun je dugo koristio pojam "Podzemnog Prolaza" još od kraja 1840-ih, pa je moguće da je Dilejniju prevideo značenje Braunovih izjava. Bez obzira na to, Braun je na kongresu izabran za "vrhovnog komandanta" i imenovao je Džona Henrija Kejgija kao "ministra rata". Pesnik Ričard Rialf je imenovan za "ministra inostranih poslova" a crni sveštenik Elder Monroe postao je predsednik do izbora novog. E.M. Čepmen (A.M.Chapman) je postao privremeni potpredsednik, a Dilejni sekretar. 1859. sastavljena je "Deklaracija o Slobodi Predstavnika Ropskog Stanovništva u Sjedinjenim Američkim Državama" ("A Declaration of Liberty by the Representatives of the Slave Population of the United States of America").

Skoro svi delegati su potpisali Ustav, ali veoma mali broj je pristupio Braunovim trupama. Iako nije do kraja jasno koliki je broj kanadskih iseljenika u stvari nameravao da se pridruži Braunu usled nastupajućeg "curenja informacija" koje će obelodaniti Braunove planove o prepadu, stvoriće se jaz zbog kojeg Braun gubi kontakt sa većinom kanadskih vođa. Poteškoće su nastupile kada je Hju Forbs, Braunov najamnik, pokušao da otkrije Braunove planove senatoru Henriju Vilsonu i drugim vođama Tajna Šestorka se uplašila da će njihova imena biti javno obelodanjena. Hau i Higinson su zahtevali nastavak Braunovih aktivnosti bez odlaganja, dok su Parker, Sterns, Smit i Senborn zahtevali odlaganje. Sterns i Smit su bili glavni donatori pa su njihove reči imale veću težinu.

Da bi pobegao od Forbsa i osujetio njegove namere, Braun se vraća u Kanzas u junu, i u tom kraju ostaje šest meseci. Tamo se priključuje snagama radikalnog abolicionista Džejmsa Montgomerija koji je vršio upade u Misuri. 20. decembra 1858. sam je predvodio napad prilikom koga je oslobođeno 11 robova, zarobljena dvojica belaca i ukradeni konji i kola. 20. januara 1859. ukrcao se na dugo putovanje kako bi odveo 11 oslobođenih robova u Kanadu preko Detroita. Prolazeći kroz Čikago sreće se sa Alanom Pinkertonom koji je organizovao put do Detroita.

Tokom nekoliko narednih meseci još jednom je prošao kroz Ohajo, Nju Jork, Konektikat i Masačusets kako bi privukao još više pomoći za svoju borbu. 9.maja održao je predavanje u Konkordu (Masačusets) kome su prisustvovali Bronson Elkot, Rokvel Hor (Rockwell Hoar), Emerson i Toreo. Takođe je razmatrao situaciju sa Tajnom Šestorkom. U junu je poslednji put posetio svoju porodicu u Nort Elbi pre kretanja za Harpers Ferr. Na putu je odseo po jednu noć u Hegerstaunu (Hagerwston) Merilend u hotelu Washington House u ulici West Washington. Prema arhivama na dan 30. juna 1859. taj hotel imao je bar 25 gostiju, a među njima I. Smita i sinove Olivera i Ovena Smita, kao i Džeremaju Andersona, svi iz Njujorka. Iz papira pronađenih na imanje Kennedy nakon napada poznato je da je Braun pisao Kejgiju da će u hotelu odsesti pod imenom I. Smit i sinovi.

Napad u Harpers Ferryu[uredi - уреди]

Glavni članak: Prepad na Harpers Ferry

Kada je Braun 3. jula 1859. došao u Harpers Feri, to mesto (danas u Zapadnoj Virdžiniji) se u to vreme nalazi u robovlasničkoj državi Virdžiniji. Nakon nekoliko dana, pod imenom Ajsak Smit (Isaac Smith) iznajmljuje imanje u obližnjem Merilendu. Tamo čeka pristizanje svojih ljudi. Međutim broj onih koji su se odazvali bio je manji od očekivanog. Krajem avgusta sreće se sa Daglasom u Čembersburgu (Chambersburg) u Pensilvaniji gde obznanjuje svoj plan za napad na Harpers Ferri. Tada je Daglas izrazio ozbiljne rezerve, odbijajući pozive Brauna da se priključi akciji. Daglas je, znajući od ranije za njegove planove, mnogo radio na obeshrabrivanju crnaca da se priključe Braunu.

Krajem septembra je stiglo 950 kopalja naručenih od Čarlsa Blera. Kejgijev prvotni plan je zahtevao da se organizuje brigada od 4500 ljudi; Braun je na raspolaganju imao samo 21. čoveka (16 belaca i 5 crnaca: trojica slobodnih, jedan oslobođeni i dva roba u bekstvu). Bili su stari između 21 i 49 godina, a 12-ica od njih su Brauna pratila i u kanzaskim pohodima.

16. oktobra 1859. Braun, ostavljajući trojicu kao zaštitnicu, poveo je 18 ljudi u napad na federalnu oružarnicu u Harpers Feriju. U pripremi za napad od abolicionističkih zajednica sa Severa dobio je 200 tzv. "Bičerovih biblija" (Beecher Bible) - pušaka ostraguša kalibra .52, i koplja. Oružarnicu je tada činio veliki broj zgrada u kojem je bilo 100.000 musketa i pušaka koje je Braun planirao da ugrabi i sa njima naoruža lokalne robove. Zatim bi krenuli ka jugu vrbujući sve više i više robova sa plantaža, pružajući oružanu silu samo u samoodbrani. Kako su Frederik Daglas i Braunova porodica kasnije svedočili, njegova osnovna namera je bila da oslobodi robove Virdžinije izazivajući propast institucija od jednog okruga do drugog, sve dok se pokret ne proširi na Jug i ne izazove ekonomsko pustošenje pro-robovskih država. Prema tome dok je nasilje bilo pre svega u samoodbrani i za napredak pokreta, Braun se nadao da ograniči i smanji krvoproliće, a ne da zapali ustanak robova kao što su ga mnogi optuživali. Naravno, sa tačke gledišta Juga svaki napor da se naoružaju robovi je doživljen kao jasna pretnja.

U početku je napad tekao dobro i Braunu se niko nije suprotstavio tokom ulaka u grad. Presekli su telegrafske veze i lako zaposeli oružarnicu koja je bila čuvana samo sa jednim stražarem. Zatim su uzeli taoce sa obližnjih farmi, uključujući pukovnika Luisa Vašingtona, unuka jednog nećaka Džordža Vašingtona. Takođe su proneli vest među mesnim robovima da im je sloboda na raspolaganju. Stvari su počele da idu po zlu kada se voz kompanije "Baltimore & Ohio" krećući se prema istoku zaustavio na stanici. Kontrolor prtljaga pokušao je da upozori putnike. Braunovi ljudi povikali su na njega da stane a zatim zapucali. Kontrolor prtljaga je Hejvard Šeferd (Hayward Shepherd) je tako postao prva žrtva ovog Braunovog pohoda. Ironično, Šeferda je bio slobodni crnac. Dvojica od robova uzetih za taoce takođe su poginula u ovoj akciji. Iz nekog razloga nakon pucnjave na Šeferd, Braun je dozvolio vozu da nastavi put.

E.Dž. Felps (A.J. Phelps), kondukter putničkog voza "Throug Express", poslao je telegram V.P. Smitu (W.P. Smith), direktoru transporta B. & O. R. R. iz Baltimora:

Monokesi, 7.05 pre podne, 17. oktobar 1859. Ekspres voz prema istoku, pod mojom odgovornošću, je zaustavljen jutros u Harpers Feriju od strane naoružanih abolicionista. Drže pod kontrolom most i oružje i oružarnicu SAD-a. Na mene samog i kontrolora prtljaga su pucali, a Hejverd, crni nosač, je ranjen veoma ozbiljno, tako što je pogođen kroz telo, zrno je pogodilo telo ispod leve plećke i izašlo ispod leve strane.

Vesti o napadu stigle su u Baltimor rano tog jutra a nešto kasnije i do Vašingtona.

U međuvremenu, mesni farmeri, vlasnici radnji i lokalna milicija prikovali su napadače u oružarnici pucajući sa uzvisina iza grada. Neki od njih bili su pogođeni od strane Braunovih ljudi. U podne, jedna grupa je opkolila most, blokirajući Braunovim ljudima jedinu odstupnicu. Braun se zatim sa preostalim ljudima i zatvorenicima povukao u mašinsku radionicu, malu zgradu od cigala na ulazu u oružarnicu. Zabarakadirali su prozore i vrata i kroz cigle probušili rupe za puškarnice. Snage lokalne milicije zasule su paljbu na ovu zgradu a ljudi u njoj su im uzvratili. Braun je poslao sina Votsona i još jednog pristalicu napolje sa belom zastavom ali ih je besna gomila izrešetala. Potom je usledila naizmenična paljba pri kojoj je ranjen Braunov sin Oliver. Oliver je molio svog oca da ga ubije i prikrati mu muke ali Braun mu je rekao "ako moraš da umreš, umri kao muškarac". Umro je ubrzo potom. Pucnjava je trajala tokom celog dana.

Ujutro 18. oktobra radionica kasnije poznata kao "Džon Braunova Tvrđava" je opkoljena snagama marinaca pod komandom pukovnika američke vojske Robert I. Lija. Mladi vojni poručnik Dž.I.B. Stjuart je pristupio pod belom zastavom i rekao napadačima da će njihovi životi biti pošteđeni ako se predaju. Braun je odbio rekavši "ne, radije ću umreti ovde". Stjuart je zatim dao znak. Marinci su koristili kovačke čekiće i improvizovane ovnove za rušenje kako bi probili vrata radionice. Poručnik Izrael Grin (Israel Greene) sterao je u ćošak Brauna i udario ga nekoliko puta povredivši mu glavu. U roku od tri minuta svi preživeli su zarobljeni. Sveukupno Braunovi ljudi ubili su četvoricu a ranili devetoricu. Desetorica Braunovih ljudi su poginuli, uključujući sinove Votsona i Olivera, a petorica su se spasila, uključujući sina Ovena, dok su sedmorica uhapšeni sa Braunom. Među ubijenim napadačima su bili Džon Henri Kejgi, Luis Šeridan Liri i Dejndžerfild Njubi, a oni kasnije obešeni zajedno sa Braunom su bili Džon Entoni Kouplend Junior i Šilds Grin.

Hapšenje i suđenje[uredi - уреди]

Glavni članak: Virginia v. John Brown

Braun i ostali uhvaćeni držani su u kancelariji oružarnice. 18. oktobra 1859. guverner Virdžinije Henri E. Vajz, federalni senator iz Virdžinije Džejms M. Mejson, i kongresnik iz Ohaja Klement Velendigem stižu u Harpers Ferri. Mejson je predvodio trosatno saslušavanje Brauna.

Iako se napad odigrao na imovini u federalnom vlasništvu, Vajz je naredio da Braunu i njegovim saučesnicima treba suditi u Virdžiniji u Čarls Taunu, obližnjem glavnom gradu okruga Džeferson, udaljenom samo 7 milja od Harpers Ferija (verovatno da bi izbegao politički pritisak Severa na federalnu vladu, ili da bi izbegao malo verovatno predsedničko pomilovanje). Suđenje je otpočelo 27. oktobra nakon što je lekar proglasio ranjenog Brauna sposobnim za suđenje. Braun je optužen za ubistvo četiri belca i jednog crnca sa kovanjem zavere sa robovima radi dizanje pobune, kao i za izdaju Virdžinije. Više advokata je dodeljeno Braunu među njima Loson Bots (Lawson Botts), Tomas S. Grin (Thomas C. Green), Semjuel Čilton - advokat iz Vašingtona, i Džordž Hojt, ali tek je Hajram Grisvold (Hiram Griswold) - advokat iz Klivlanda u Ohaju bio taj koji je zaključio odbranu 31. oktobra. U završnom iskazu, Grisvold je dokazivao da Braun ne može biti proglašen krivim za izdaju države kojoj ne duguje lojalnost i nije njen stanovnik i da Braun nije lično nikoga ubio, i takođe da neuspeh akcije upućuje da Braun nije kovao zaveru sa robovima. Endrju Hanter (Andrew Hunter), okružni javni tužilac, predstavio je završne argumente optužnice.

2. novembra, nakon jednonedeljnog suđenja i 45 minutnog većanja, porota iz Čarls Tauna proglasila je Brauna krivim po sve tri tačke optužnice. Osuđen je na smrt javnim vešanjem predviđenim 2. decembra. U reakciji na presudu, Ralf Valdo Emerson izjavio je da će "Džon Braun učiniti vešala slavnim poput krsta". Pitomci Virdžinijskog Vojnog Instituta pod vodstvom generala Frensisa H. Smita i majora Thomasa J. Jacksona (u građanskom ratu poznatog po nadimku "Stonweall") su pozvani u službu kao obezbeđenje u slučaju da Braunove pristalice pokušaju njegovo oslobađanje.

Da sam delovao na način na koji priznajem, a što priznajem je potpuno dokazano (za šta se divim istinoljubivosti i iskrenosti većem delu svedoka koji su svedočili u ovom predmetu), da sam dakle delovao u korist bogatih, moćnih, pametnih, takozvanih velikih, ili u korist bilo koga od njihovih prijatelja, bilo očeva, majki, braće, sestara, supruga, ili dece, ili ikoga od toga staleža, i propatio i žrtvovao sve što sam imao u tom delovanju, bilo bi sve u redu, i svaki čovek u ovoj sudnici bi to smatrao činom dostojnim nagrade pre nego kazne.

Ovaj sud priznaje, kako pretpostavljam, vrednost božjeg zakona. Videh poljubljenu knjigu za koju pretpostavljam da je Biblija ili barem Novi Zavet. To me uči da sve stvari koje bih želeo da ljudi učine za mene, ja bih barem to isto trebalo za njih. To me uči, dalje, da ne zaboravim da su u okovima tako što ću učestvovati u njihovoj patnji. Nastojao sam da radim shodno njihovom uputstvu. Rekoh, ja sam još premlad da razumem da je Bog ikakav poštovalac ličnosti. Ubeđen sam u to da je trebalo delovati kako sam učinio, kako sam uvek otvoreno priznavao da činjenje u korist Njegovih prezrenih siromaha, nije bilo pogrešno, već ispravno. Sada ako se smatra neophodnim da bi trebalo da budem svega lišen radi unapređivanja svršetka pravde i pomešati moju krv dalje sa krvlju moje dece i sa krvlju miliona u ovoj robovskoj zemlji čija su prava zanemarena od strane nemoralnog, okrutnog i nepravednog zakonodavstva, ja tvrdim; onda neka se to desi!

 
— Odlomak iz govora Džona Brauna u sudu nakon donošenja presude, Džon Braunov poslednji govor, 2. novembra 1859.


Tokom meseca provedenog u zatvoru, Braunu je bilo dozvoljeno da šalje i prima pisma. Odbio je da bude spašen od strane Sajlasa Sulea, prijatelja iz Kanzasa koji se nekako infiltrirao u zatvor okruga Jefferson ponudivši mu da ga oslobodi tokom noći i zatim pobegne ka severu. Navodno je Braun rekao Saljlkas da, pošto ima 59 godina, prestar je da živi život begunca od federalnih vlasti, i da je spreman da umre kao mučenik. Silas se povinovao njegovoj želji i ostavio ga da bude pogubljen. Još važnije, mnoga Braunova pisma odišu velikom duhovnošću i ubeđenjem i, nakon što su došla u posed severne štampe, osvojila su povećani broj pristalica na Severu istovremeno razgnevivši mnoge belce na Jugu. 1. decembra njegova žena stiže u Čarls Taunu gde mu se priključila u okružnom zatvoru za vreme poslednjeg obroka. Odbijena joj je dozvola za ostanak preko noći, uzrokujući da Braun izgubi staloženost jedini put tokom ovog iskušenja.

Reagovanje Victora Hugoa[uredi - уреди]

Viktor Igo iz izgnanstva u Guernseyu, pokušao je da obezbedi pomilovanje za Džona Brauna - poslao je otvoreno pismo "Actes et paroles" koje je izdato u štampi sa obe strane Atlantika. Ovaj tekst napisan u kući Hauteville-House 2.decembra 1859. upozorio je na mogućnost građanskog rata:

"... Politički govoreći, ubistvo Džona Brauna bio bi nepopravljivi greh. To bi stvorilo skrivenu pukotinu unutar Unije koja bi na duže staze dovela u pitanje njen opstanak. Braunovo stradanje bi moglo možda učvrstiti ropstvo u Virdžiniji, ali bi zasigurno uzdrmalo čitavu američku demokratiju. Sačuvaćete svoju sramotu, ali ćete ubiti svoju slavu. Moralno govoreći, čini se da bi se jedan deo ljudskog svetla ugasio sam od sebe, da bi se samo shvatanje pravde i nepravde skrilo samo od sebe u tami, toga dana u kome bi neko video ubijanje Oslobađanja od Slobode same.

Neka Amerika čuje i razmisli o ovome: ima nešto strašnije od Kainovog ubistva Abela, a to je Washingtonovo ubistvo Spartaka."

Smrt i posledice[uredi - уреди]

2. decembra ujutro, Braun je zapisao: "Ja, Džon Braun, sada sam potpuno siguran da zločini ove krive zemlje nikada neće biti sprani osim krvlju. Bio sam, kako sada mislim, u zabludi da to može biti urađeno bez mnogo krvoprolića." Pročitao je svoju Bibliju i napisao poslednje pismo svojoj ženi, koje je sadržalo i njegovu oporuku. U 11:00 je otpraćen iz okružnog zatvora kroz gomilu od 2.000 vojnika nekoliko ulica dalje do malog polja gde su bila vešala. Među vojnicima u gomili je bio budući general Konfederacije Stounvol Džekson i budući atentator Džon Vilks But, koji je pozajmio uniformu narodne vojske da bi mogao prisustvovati pogubljenju. Pesnik Volt Vitmen u "Godini Meteora" opisao je prisustvovanje pogubljenju.

Brauna je otpratio šerif i njegov pomoćnik, ali ne i sveštenik pošto je bio uporan u odbijanju pro-robovlasničkog sveštenstva. Pošto je ova oblast bila praktično opsednuta histerijom, većina severnjaka, uključujući novinare, bila je proterana iz grada i prisustvovanje bilo kog anti-robovlasničkog sveštenika ne bi bilo bezbedno čak ni da je zatražio dopuštenje da poseti Brauna. Izabrao je da ne primi nikakvu božju službu u zatvoru i na gubilištu. Obešen je u 11:15 i proglašen mrtvim u 11:50. Telo mu je smešteno u drveni kovčeg sa omčom oko vrata. Na Severu, organizovani su veliki počasni skupovi, crkvena zvona su se oglasila, ispaljeni počasni plotuni, i čuveni pisci poput Emersona i Toroaa pridružili su se Severnjacima u pohvalama Braunu.

Džon Braun je sahranjen na svom imanju u Nort Elbi na obodu Lejk Plesida. Imanje i grob nalaze se u blizini Starog Vojnog Puta. Pored Džona Brauna tu su sahranjeni i sinovi Oliver i Watson. Grobnica Kapetana Džona Brauna (1728-1776) je na grobu unuka Džona Brauna.

Istraga Senata[uredi - уреди]

14. decembra 1859. Senat SAD-a odredio je dvostranački odbor za istragu napada na Harpers Feri i da bi utvrdio je li ko od građana pomogao ovo u oružju, municiji ili novcu. Demokrate su pokušale da pripišu eepublikancima odgovornost za napad a Republikanci su pokušali da se ograde od Brauna i njegovih dela.

Senatski odbor saslušao je 32 svedoka, uključujući Lajama Dodsona (Liam Dodson), jednog od preživelih abolicionista. Izveštaj, potpisan od predsedavajućeg Džejmsa M. Mejsona, pro-robovlasničkog političara iz Virdžinije, objavljen je u junu 1860. U njemu se ne navode jasni dokazi za zaveru ali se upućuje da je napad bio rezultat doktrine republikanaca. Dva odbora Republikanaca objavila su manji izveštaj koji je više naglašavao negiranje krivice Severnjaka nego rasvetljavanje prirode Braunovih poteza. Republikanci poput budućeg predsednika Abrahama Linkolna odbijali su bilo kakvu vezu sa ovim napadom. Linkoln je Brauna nazivao "poremećenim".

Posledice napada u Harpers Feriju[uredi - уреди]

Za napad u Harpers Ferryu uopšteno se smatra da je mnogo doprineo postavljanju nacije na put građanskog rata. Robovlasnicima sa Juga, kada su čuli početne izveštaje o broju abolicionista upletenih, laknulo je što su ovi potezi bili malobrojni. Ipak su se plašili da će se drugi abolicionisti ugledati na Brauna i njegov pokušaj da predvodi pobunu robova. Zbog toga je Jug reorganizovao oslabljeni sistem lokalnih i državnih milicija. Ova narodna vojska, dobro organizovana 1861.g. postala je spremna vojska Konfederacije, doprinevši da Jug uđe bolje pripremljen u rat.

Južnjačke demokrate optuživale su da je Braunov napad bio neizbežna posledica političke platforme Republikanske partije, koju su povezivali sa abolicionizmom. U svetlu nastupajućih izbora u novembru 1860. republikanski politički odgovor na Džona Brauna sastojao se u distanciranju što je više moguće od njega, osuđujući njegove akcije i diskreditujući ga kao "poremećenog fanatika". Kako jedan istoričar objašnjava, Braun je bio uspešan u političkom polarizovanju:

"Braunov napad je uspeo sjajno. Zabio je klin u već krhku opoziciono-republikansku koaliciju i pomogao da se pojača regionalna polarizacija koja će uskoro pocepati Demokratsku partiju i Uniju."

Za mnoge abolicioniste na Severu Džon Braun je mučenik koji je žrtvovan za grehe nacije. Odmah nakon njegove akcije, Viljem Lojd Garison izdao je kolumnu u listu The Liberator, ocenjujući Braunov napad kao "dobronameran ali žalosno vođen u pogrešnom pravcu" i kao "pokušaj tako besmislen i uzaludan kao što je ovaj". Ipak, branio je Braunovu ličnost od klevetnika iz štampe i Severa i Juga, i naglašavao da oni koji su podržavali principe Američke Revolucije ne mogu se dosledno protiviti Braunovom napadu. Garison je ponovio glavnu misao, dodajući da "kako god počeo ne mogu a da ne poželim uspeh svim pobunama robova", u govoru u Bostonu na dan kada je Braun obešen.

Posthumna reputacija i uticaj na popularnu kulturu[uredi - уреди]

Podele koje je Braun izazvao u američkoj javnosti za vreme života su se decenijama nakon njegove smrti održale i među istoričarima, publicistima zavisno od regionalne pripadnosti ili rase. Na Jugu je među belcima Braun bio označavan kao fanatični ubica, a sve do sredine 20. veka se njegovo ime koristilo kao psovka. Na Severu se, međutim, jasno iskristalizavio stav o Braunu kao mučeniku koji je dao svoj život da bi drugi ljudi bili slobodni; pozitivan stav prema Braunu su zadržali i uticajni crnački autori, među kojima se posebno ističe V.I.B. DiBoa, koji je njegov plan o napadu na Harpers Feri smatrao posledicom uspeha ustanka robova na Haitiju, odnosno ustanaka crnih robova na Karibima 1830-ih te znamenitom slučaju pobune robova na brodu La Amistad.

Nekoliko decenija kasnije je istoričar Osvald Garison Vilard nastojao pronaći "srednji put" između ta dva stava u svojoj biografiji 1910. godine, koja je izrazila slaganje s njegovim motivima, ali predstavljala isto tako jasnu osudu njegovih nasilnih metoda. Na Vilarda su se nadovezali drugi istoričari koji su Braunov poduhvat smatrali katastrofom, odnosno činom koji je pokušaj mirnog kompromisa ili ukidanja ropstva u SAD učinio nemogućim, te tako utro put za najveće krvoproliće u američkoj istoriji. Kasniji prikazi i tumačenja Brauna su često bili vezani i uz ideološke predrasude; Brauna su posebno cenili crnački radikali 1960-ih, a jedna takva grupa u Houstonu je početkom 1970-ih upravo po njemu dobila ime. Kasniji biografi su ga, pak, nastojali opisati kao "složenu" ličnost koja se kod Harpers Ferija prikazala kao mučenik, ali koja je kod Povatomija izavala nepotrebno krvoproliće.

Braun je isto tako ostavio značajan trag na američku popularnu kulturu. Pesma John Brown's Body, posvećena njegovom mučeništvu, je za vreme američkog građanskog rata transformirsana u Battle Hymn of the Republic, ratnu himnu Unije i jednu od najpopularnijih američkih patriotskih pesama. Braunu su kasnije također posvećivane pesme, drame, a često se pojavljuje kao lik u istorijskim delima posvećenim građanskom ratu ili događajima neposredno pred njega. Jedan od primera je vestern-film Santa Fe Trail iz 1940. godine gde ga glumi Rejmond Mesi, i gdje je prikazan kao fanatični ubica i zlikovac. Mnogo pozitivniji prikaz je u romanu i mini-seriji Sever i Jug iz 1985. godine, gde ga je glumio Džoni Keš i gde je prikazan kao plemenita, ali nerealistična ličnost. U poslednje vreme je veliku pažnju izazvao i Cloudsplitter, biografski roman Russella Banksa iz 1995. godine, koji događaje prikazuje iz perspektive njegovog sina Ovena.

Izvori[uredi - уреди]

Sekundarni izvori[uredi - уреди]

  • Barney, William L. "Brown, John." The Civil War and Reconstruction: A Student Companion. New York: Oxford University Press, Inc., 2001.
  • Ken Chowder, "The Father of American Terrorism." American Heritage (2000) 51(1): pp 81+; online version
  • DeCaro, Louis A. Jr. "Fire from the Midst of You": A Religious Life of John Brown (2002)
  • W. E. B. Du Bois John Brown (ISBN 0-679-78353-9) (1909).
  • Finkelman, Paul, ed. His Soul Goes Marching On: Responses to John Brown and the Harpers Ferry Raid (1995)
  • Furnas, J. C. The Road to Harpers Ferry. New York, William Sloane Associates, 1959
  • Goodrich, Thomas War to the Knife: Bleeding Kansas, 1854–1861 (1998).
  • Hotchkiss, Jed. "John Brown's Raid." The Confederate Military History. Oct. 27 2009.John Brown's Raid
  • Malin, James. John Brown & the Legend of Fifty-Six (1942), the most influential scholarly attack on Brown (ISBN 0-8383-1021-4)
  • McGlone, Robert E. John Brown's War against Slavery. Cambridge, CUP, 2009.
  • Nevins, Allan. Ordeal of the Union. 2 vols. (1947), in depth scholarly history.
  • Nichols, Roy F. "The Kansas-Nebraska Act: A Century of Historiography." Mississippi Valley Historical Review 43 (September 1956): 187–212. in JSTOR
  • Nudelman, Franny, John Brown's Body: Slavery, Violence, and the Culture of War (2004).
  • Oates, Stephen B. To Purge This Land With Blood: A Biography of John Brown (1970).
  • Oates, Stephen B. Our Fiery Trial: Abraham Lincoln, John Brown, and the Civil War Era (1979)
  • Peterson, Merrill D. (2002): John Brown: The Legend Revisited (ISBN 0-8139-2132-5), how history has treated Brown
  • Potter, David M. The Impending Crisis, 1848–1861 (1976), Pulitzer prize; scholarly national history
  • Renehan, Edward J. The Secret Six: The True Tale of the Men Who Conspired with John Brown. 1995.
  • Reynolds, David S. (2005): John Brown, Abolitionist: The Man Who Killed Slavery, Sparked the Civil War, and Seeded Civil Rights (2005) a favorable biography; says (p. 8): "My stand on some key issues is: (a) Brown was not insane; instead, he was a deeply religious, flawed, yet ultimately noble reformer; (b) the Pottawatomie affair was indeed a crime, but it was a war crime committed against proslavery settlers by a man who saw slavery as an unprovoked war of one race against another; and (c) neither Brown's provisional constitution nor the Harpers Ferry raid were wild-eyed, erratic schemes doomed to failure; instead, they reflect Brown's overconfidence in whites' ability to rise above racism and in blacks' willingness to rise up in armed insurrection against their masters."
  • Rodriguez, Junius P., ed. Encyclopedia of Slave Resistance and Rebellion. Westport, CT: Greenwood, 2006.
  • Otto Scott, The Secret Six: John Brown and The Abolitionist Movement (1979).
  • SenGupta, Gunja. “Bleeding Kansas: A Review Essay.” Kansas History 24 (Winter 2001/2002): 318–341.
  • Villard, Oswald Garrison, John Brown 1800–1859: A Biography Fifty Years After (1910). full text online

Primarni izvori[uredi - уреди]

  • Louis Ruchames, ed. A John Brown Reader: The Story of John Brown in His Own Words, in the Words of Those who Knew Him (1959)
  • Franklin Sanborn (ed.) (1891): The Life and Letters of John Brown
  • DeCaro, Louis A. Jr. John Brown—The Cost of Freedom: Selections from His Life & Letters (New York: International Publishers, 2007)
  • Henry David Thoreau (1859): A Plea for Captain John Brown
  • Andrew Johnson (1859): What John Brown Did in Kansas (December 12, 1859): a speech to the United States House of Representatives, December 12, 1859. Originally published in The Congressional Globe, The Official Proceedings of Congress, Published by John C. Rives, Washington, D. C. Thirty-Sixth Congress, 1st Session, New Series...No. 7, Tuesday, December 13, 1859, pages 105–106. Retrieved May 16, 2005.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]


Izabrani članak Članak John Brown (abolicionist) je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.