Dragomir Krančević

Dragomir Krančević (4. oktobar 1847, Pančevo - 19. maj 1929, Beč) je jedan od prvih srpskih virtuoza na violini koga su slušali Beč, nemački gradovi i Pešta. Pančevačko srpsko crkveno pevačko društvo je za studije u Beč stipendiralo Dragomira Krančevića, koji je kasnije postao koncertni majstor Peštanske opere.Sa deset godina iz Pančeva stiže u Beč, a sa četrnaest godina vrlo uspešno svira u velikoj Riterskoj dvorani, da bi dospeo, u svojoj petnaestoj godini, do slavnog Muzikferajna, u kome nastupa više puta, a jednom svira u korist zidanja srpske crkve. Tom prilikom, je u znak priznanja, dobio album Vijetanovih kompozicija i svesku sa posvetama i autogramima Bramsa, Rubinštajna i drugih. Na koncertu Jovanke Stojković 1872, prijateljski je učestvovao, a iste godine, 10. avgusta, kada je knez Milan M. Obrenović IV proglašen za punoletnog, učestvovao je na svečanom koncertu, koji je priredilo Beogradsko pevačko društvo, kojom prilikom je izvodio Koncert alegro od Paganinija i svoju kompoziciju Sanjarija. Taj mladi Pančevac odbio je ponudu da postane profesor violine na Bečkom konzervatorijumu, posle odlaska njegovog učitelja, profesora Helmesbergera, u penziju. Danas je Krančević zaboravljeni umetnik, tekst pod naslovom: Koncertmajstor Dragomir Krančević - nekad slavan, umro usamljen, pojavio se u jednom bečkom listu. Tokom svoje dugogodišnje muzičke delatnosti stekao je ugled i razneo ime srpskom narodu u tuđem svetu. Ali i pored svega toga, on je ostao zaboravljen. Veliki i dragoceni materijal o njegovoj muzičkoj delatnosti leži skriven u mađarskim i nemačkim novinama. Tek posle prikupljanja tog materijala i usrdnog traganja o njegovom životu i radu moći će se utvrditi koliku je ulogu odigrao taj prvi srpski virtuoz na violini u stranom svetu i koliki je bio značaj njegove muzičke delatnosti u doba u kome je živeo. Petra Krančevića za muziku je zainteresovao stric Dragomir Krančević.

Mladost

Krančević se rodio 4.oktobra 1847. u Pančevu od oca Petra i matere Katarine rođene Petrović. Otac mu je bio ugledan i vrlo imućan trgovac. Osnovnu školu je pohađao u Pančevu a kod svog učitelja Karla Hajslera učio je sviranje na violini, koje nije bilo sistematsko i podređeno kakvoj pedagoškoj disciplini. Ali pošto je pokazivao naročiti dar za violinu i muziku uopšte, njegov otac ga je posalo u Beč na dalje školovanje. Tokom svog boravka u Beču, Krančević je, pored teoretskog i praktičnog učenja na violini, učio još i klavir, zatim francuski i nemački jezik. Teoriju muzike učio je kod profesora Martina Notebona i to radije negoli francuski. U Beču je kod Jozefa Helmesbergera učio da svira violinu. Jozefu Helmesberger je bio koncertmajstor i artistički direktor Konzervatorijuma, što je bilo od velike prednosti Dragomiru to što će besplatno prisustvovati svim koncertima, probama i produkcijama njegovog kvarteta, na orkestarskim vežbama pitomaca, na Konzervatoriju i na predstavama u operi. Honorar za podučavanje računao je sa 2 forinte papirnog novca za 3 časa nedeljno, a za potpunu opskrbu (hranu, stan, pranje odeće i dr.) 600 forinti s polugodišnjnom isplatom. U jesen 1859. odveo je otac svog sina u Beč kod Helmesberga. Dragomir, koji je tada navršio 12 godina, ušao je u kuću koja je poticala iz čisto umetničke i muzičarske porodice.

Jozef Helmesberger bio je sin Georga Helmesbergera 24. april 1800, Beč - 16. avgust 1873, Nojvaldeg kod Beča) odličnog svirača na violini, kompozitora, profesora na Konzervatorijumu i dirigenta dvorske opere u Beču. Njegov sin, takođe Georg (27. januar 1830, Beč - 12. novembar 1852, Hanover), bio je koncertmajstor u Hanoveru i pisao opere, ali je kao mladić umro. Jozef Helmesberg, brat ovoga (3.novembar 1828, Beč - 24. oktobar 1893, Beč ) postao je već u svojoj 23. godini artistički direktor Društva prijatelja muzike i Konzervatorijuma, profesor violine na istom, a potom i i prvi koncertmajstor u Dvorskoj operi u Beču. Dugo vreme dirigovao je koncertima Društva prijatelja muzike i pročuo se po svetu svojim kvartetom, s kojim je već od 1849. izvodio klasične kompozicije. Njegova žena Roza bila je ćerka proslavljenog glumca Hanriha Anšica (8. februar 1785, Lukau - 29. decembar 1865, Beč) koji se istakao svojim ulogama heroja i očeva i kao dugogodišnji reditelj u bečkom Burgteatru. Roza je brižljivo pazila na Dragomira. Bio je ljupko i poslušno dete i ona ga je uvek stavljala za primer svojoj deci. Pošto je bio slabunjav, to je pazila da se ne premara u radu i uvek se, posle pola časa vežbanja, pojavljivala i obično obustavljala sviranje. Jednom kad je nazebao nije ga Helmesberger 14 dana podučavao, a lekar je gotovo svaki drugi dan dolazio u kuću.

Krančević, već u svojoj ranoj mladosti, bio je u prilici da upozna najbolje muzičare iz okoline moćnog Helmesberga, koji je tada kao artistički direktor Bečkog Konzervatorijuma, upravljao muzičkim životom u najmuzikalnijem gradu na svetu, što je bio Beč u ono vreme. Helmesbergova kuća bila je stecište i centar za muzičare. U tu su kuću dolazili domaći i strani muzičari, umetnici prvoga reda, koji su u tom gradu održavali njegovu muzičku tradiciju i spadali u red nosilaca muzičke kulture uopšte. Neosporno je da je na mladog Krančevića taj dodir s muzičarima svetskog glasa morao da ostavi dubok utisak, pogotovo što je i sam naginjao muzici i što ga je njegov muzički genije vodio u njihov krug. Zato je velika sreća što ga je njegov otac odveo na školovanje baš u Beč, davši mu na taj način mogućnost da se u muzici valjano obrazuje.

Prvi koncert

Posle više od dve i po godine zajedničkog rada s Helmesbergerom, Krančević je mogao da stupi na koncertni podijum i pred bečkom publikom. Helmesbergerova žena bila je mišljenja da Krančević treba da nastupi u jednoj dvorani bečkog centra, u kojoj bi se skupio ne samo veći broj slušalaca nego i veći izabrani krug ljudi koji razumeju muzičku umetnost. Zato je Krančevič nastupio na koncertu, koji je 16. februara 1861. priredio u velikoj Riterskoj dvorani J. Skiva, jedan od starijih i najboljih tadašnjih pijanista u Beču, a koji je inače svirao i u Helmesbergerovom kvartetu. Skiva je bio učitelj muzike u mnogim prvim kućama u Beču i njemu je izuzetno bilo dozvoljeno da u toj dvorani održi svoj koncert i to bez ulaznica i samo za pozvane goste. Pozivnice su poslate brojnim Dragomirovim poznanicima, zatim umetnicima i novinarima, a i sam Helmesberger dobio je mnogo ulaznica, pošto je sa svih strana bio saletan molbama za obezbeđenje pristupa na taj koncert. Na tom koncertu je bilo 480 slušalaca, pred kojima je 14-godišnji Dragomir izvodio svoju omiljenu pijesu fantasie-carpise od Vjetana, a na klaviru ga je pratio sam Helmesberger.

O tome koncertu poslao je Helmesberger Dragomirovu ocu vrlo detaljan izveštaj. On mu javlja da je njegov prvi nastup bio krunisan silnim i sjajnim uspehom i zato je srećan što su se ispunile sve nade i očekivanja koja je polagao na umetnički razvitak svog učenika. On je nastupio s potpunom sigurnošću i savršeno je vladao svojim zadatkom. Helmesberger je dalje dodao:”Da se od tog koncertnog večera u svima društvenim i umetničkim krugovima mnogo govori o sjajnom nastupu mladog genijalnog umetnika iz Pančeva.”

Prvi koncert u Pančevu

O velikom školskom odmoru, krajem avgusta 1861, priredio je Krančević svoj prvi koncert u Pančevu, a u korist mesne sirotinje. Tom je prilikom svirao Vjetanovu Fantaziju, zatim Adađo i Tarantelu, Bacinijevo kolo i Amerikansku Gudljaru. Iako nemamo nikakvih podataka i dokaza, mi sa sigurnošću pretpostavljamo da je Krančevića na tom koncertu pratio njegov učitelj Helmesberger. On je, naime, sa svojom ženom i decom, baš u to vreme, bio u gostima kod Dragomirovih roditelja u Pančevu, gde se Roza ,kasnije u pismima, zahvaljuje na gostoprimstvu u njihovoj kući.

Koncert za gradsku bolnicu u Pančevu

U drugoj polovini marta meseca 1862, priredio je Krančević u Muzičkoj dvorani u Beču svoj koncert u korist zidanja tamošnje srpske pravoslavne crkve. To je bio njegov prvi javni koncert s naplatom ulaznica u Beču, i na njemu je izvodio Pevaniju od Špora i Srpsko narodno kolo (sremsko) od Kornelija Stankovića. Početkom aprila 1862. na poziv Udruženja književnika i pesnika u Beču, Krančević je održao koncert. Na koncertu su učestvovali sve sami strani umetnici koji su tada bili u Beču, a jedino je Krančević zastupao bečke umetnike kao ljubimac publike. Na klaviru ga je pratio pijanista Švajd. Krančević je iznenadio ceo muzički svet u Beču.

U korist Srpskog narodnog pozorišta priredio je Krančević 16. septembra 1862. koncert u Novom Sadu. Desetak dana kasnije održao je koncert u korist Gradske bolnice u Pančevu sa istim programom koji je izvodio u Novom Sadu, a i sa istim muzičkim uspehom.

Posle studija živi u Pančevu

Kranjčević je završio svoje studije 1867, posle osam godina intezivnog i sistematskog muzičkog rada. Posle svršenih studija, sve do 1873, Krančević je živeo u Pančevu, davao koncerte u mnogim srpskim mestima, a imao je i turneje u zimu 1869 i 1870. po Srednjoj Nemačkoj. Godine 1872, 10 avgusta, kad je knez Milan M. Obrenović IV proglašen za punoletnog, Krančević je učestvovao na svečanom koncertu, koji je priredilo Beogradsko pevačko društvo, kojom je prilikom izvodio Koncert alegro od Paganinija i svoju kompoziciju Sanjarija, a koju je, kao i još neke druge svoje kompozicije uništio.

U proleće 1873. otišao je Krančević u Budimpeštu za violinistu u tamošnjoj Operi. Ubrzo je postao prvi koncertmajstor, na kojem je položaju ostao sve do 30. juna 1901, kad je posle 28-godišnjeg službovanja otišao u penziju.

Poziv da radi u Beču

Polovinom 1877. napustio je Helmesberger Bečki konzervatorijum, čime je mesto profesora violine ostalo upražnjeno. Baron Hofman, koji je tada bio predsednik Društva prijatelja muzike, takav je, naime, bio zvaničan naziv tadašnjeg Konzervatorijuma, pozvao je Krančevića da preuzme to upražnjeno mesto profesora violine. Međutim, Krančević odbija da se primi te profesure. On je sve do penzije ostao u Peštanskoj operi, svirajući na svojoj violini od Stradivariusa kao prvi koncertmajstor. Šta je on značio za tu Operu i koliko su ga cenili u njoj, najlepše nam dokazuje pismo, koje su mu pri odlasku u penziju uputili direktor Emerih Mesaroš i intendant grof Stevan Keglević, a koje glasi:”Poštovani Umetniče! Dozvolite, poštovani Umetniče, da se, nažalost, povodom toga što 30. juna završavate svoju 28-godišnju, po zaslugama bogatu delatnost, oprostimo s Vama sa sledećim rečima: Vi ste besprimernom tačnošću, velikom marljivošću pa savesnošću, a pre svega svojim golemim muzičkim znanjem i umetnošću Vašeg lepog izvođenja mađarskoj umetnosti, noročito interesima Kr. mađarske opere toliko poslužili….stoga primite u ime Direkcije Kr. mađarske opere prijateljski datu izjavu, da će nam Vaše sjajno umetničko ime i Vaša veličanstvena delatnost ostati stalno nezaboravna i dragocena i da će one predstave i oni umetnički događaji koji su se odigrali u istoriji Kr. mađarske opere uz Vaše sudelovanje ili uz dejstvo Vašeg duha i Vašeg primera, ostati uvek pravi ponos i slava našeg Zavoda.”

Stradivariusovu violinu prodao je češkom virtuozu

Od dana kada je otišao u penziju, pa sve do svoje smrti, živeo je u Beču vrlo skromno i sasvim povučeno od sveta. Iako je kao čovek u snažnim muževnim godinama otišao u penziju - bilo mu je oko 54 godine - on, od časa kad je napustio Peštansku operu, nije nikad više zasvirao. Svoju skupu Stradivariusovu violinu prodao je češkom virtuozu Janu Kubeliku za 25.000 kruna i predajući mu je u vlasništvo, on ga je potapšao po ramenu, rekavši mu samo ove reči:”Čuvajte svoje živce”.

Reference

• Dokumentacija Istorijski Arhiv u Pančevu.
• dr. Mihovil Tomandl, Dragomir Krančević

Spoljašnji linkovi

• Панчевци за сећање Arhivirano 2014-02-05 na Wayback Machine-u