Božji sud

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Ovo je glavno značenje pojma Božji sud. Za druga značenja, pogledajte Sudnji dan.
Sud bacanjem u vodu (1513).
Sud bacanjem u vodu, 17. vek.

Božji sud ili ordalije (lat. iudicium Dei, srednjovj. lat. ordalium) su iracionalna dokazna sredstva u kaznenom postupku robovlasničkog i feudalnog prava.[1]

Božji sud se sastoji u tome što se optuženi podvrgava naročito opasnim radnjama po njegov život i telo, pa ako te kušnje prođe nepovređen, smatra se da je Božijim sudom opravdan te nevin.[2] Kao dokazi služili su: kotao – izvlačenje rukom predmeta iz uzavrele vode, željezo – hvatanje rukom usijanog željeza, bacanje u vodu, sudski dvoboj.[3] U osnovi ovoga leži verovanje da će sam Bog intervenisati u ispitivanju krivice i da neće dozvoliti da nevino lice strada.[4]

Božji sud poznaju gotovo svi narodi starog i srednjeg veka. Primenjivao se u nedostatku drugih dokaznih sredstava (a kod najtežih krivičnih dela je bilo jedino dokazno sredstvo). Bespravna lica i lica koja nisu mogla da se koriste zakletvom (jer im se nije verovalo) bila su upućena na ovo dokazno sredstvo. Božji sud ima nekoliko oblika a najpoznatiji su kotao, železo, sud hladne vode i sudski dvoboj. Pored navedenih koji su se najčešće primenjivali, pravna istorija poznaje još neka koja su zabeležena kod Germana, što ne znači da se njima nisu koristili i drugi narodi. Ona takođe stoje na uverenju da će Bog reagovati u datim okolnostima i da neće dozvoliti da nevino lice strada ili da poklekne mukama.

Na zapadu, božji sud se koristio u progonu vještica i zadržao dosta dugo nakon Lateranskoga koncila 1215. godine, koji je formalno zabranio uporabu božjih sudova.[5] Božji sud se primenjivao i u Vizantiji koja je prihvatila ordalije sa Zapada u 13. veku za vreme Latinskog carstva. Božji sud je korišten i u srednjovekovnoj Srbiji, a propisan je u Dušanovom Zakoniku.

U običajnom pravu u zabitim područjima Europe božji sud održao se sve do XIX. stoljeća, a u nekim izvaneuropskim društvima i do novijih dana.[6]

Sud vatrom[uredi - уреди]

Železo[uredi - уреди]

"I ako ko potera sudom razbojnika i lopova, a ne bude dokaza, da im je opravdanje železo, što je odredilo carstvo mi, da ga uzimaju na vratima crkvenim iz ognja, i da ga postavi na svetoj trpezi."

Dušanov Zakonik član 150.

Sud železom, ilustracija iz rukopisa s kraja 12. veka.

Železo se upotrebljavalo kod Slovena i Germana a imalo je dva oblika: ručno železo (iudicium candentis ferri manualis) i usijani raonik. Ispitivanjem usijanim raonikom (iudicium vomerum) se sastojalo u tome što je optuženi morao da stane na usijani raonik za svoje opravdanje.

Božji sud železom u srednjevekovnoj Srbiji se sastojao u tome što bi se pred crkvenim vratima usijalo gvožđe na vatri, a optuženi je morao usijano gvožđe položiti na svetu trpezu u crkvu. Ako bi se opekao, smatralo se da je njegova krivica dokazana.[7] Ako se optuženik ne bi opekao, ne bi bio kriv i dalje se ne bi smeo okrivljivati. Dušanov zakonik propisuje železo za razbojništvo (gusu) i krađu (tatbu), a primenjivalo se i kad nije bilo obličenija, kao pomoćno dokazno sredstvo.

Za vreme Turaka se primenjivala kao mazija.

Mazija[uredi - уреди]

Mazija je bilo ispitivanje božjim sudom koje se primenjivalo u vreme Osmanskog carstva. Mazija je podrazumevala spajanje dva dokazna sredstva: kotla i železa, pa je optuženi imao da izvadi iz vrele vode usijano gvožđe. Mazija se često primenjivala a zadržala se i po oslobođenju od turske vlasti, pa je tako Karađorđe osudio Milutina Garašanina da vadi maziju zbog popaljenih sena. Mazija se upotrebljavala i u Crnoj Gori, a njime su se najčešće opravdavale žene za brakolomstvo i udovice za rđav glas. Mazija je bila pravdajući dokaz i obično se koristila kada se istina neke tvrdnje nije mogla dokazati ni na koji drugi način. Uspešno pravdanje mazijom zabeleženo je u Vasojevićima 1875. godine.[traži se izvor]

Takođe, mazija se upotrbljavala i u Hercegovini, kako kod muslimana tako i kod pravoslavaca, što govori da je taj običaj bio čisto narodni i da je nadilazio religije. Vađenje mazije u Hercegovini je pratila i molitva Bogu ili klanjanje Alahu u zavisnosti od veroispovesti. U uzavrelu vodu se obično stavljala usijana sekira ili potkovica. Pre nego što je optuženi zaranjao ruke u vrelu vodu, polagao je zakletvu. Potom što brže može zahvati ruke u kotao, uhvati maziju i hitro je izbaci na travu. Ako ostane nepovređen, tužilac bi ga zamolio za oproštaj. Inače, tužilac, dok se vadi mazija ne sme stajati blizu kako ne bi nešto bacio u vodu i kako ga ne bi poprskala vrela voda.

Mazija se često upotrebljavala u slučaju krađe, paljevine, ubistva itd. Ona se primenjivala pošto tužilac nije mogao da nađe svedoke. On je ponekad optuživao i celo jedno selo, što je prouzrokovalo i vađenje mazije od strane svih seljana. Optužena lica nisu izbegavala maziju, jer su bili spremniji da se opravdju nego da nose sumnju za krađu ili ubistvo. Da se vađenje mazije dugo zadržalo u narodu, govori i izreka za njega bih izvadio i vrelu maziju, kao izražavanje poverenja prema nekom.

Sud vodom[uredi - уреди]

Bacanje u vodu[uredi - уреди]

Sud bacanjem u vodu, ilustracija iz rukopisa s kraja 12. veka.

Sud hladne vode (lat: iudicium aquae frigidae) je takođe predstavljao oblik božjeg suda i imao je dva oblika: brođenje i bacanje u hladnu vodu.

Kod dokaznog sredstva brođenja, tužilac je trebalo da zagazi u vodu, a tri koraka iza njega je išao optuženi. Postupak se tako odvijao da su u tom rastojanju obojica trebala da prebrode reku. Ako tužilac potone, optuženi se vraćao potpuno opravdan kao i kad obojica prebrode reku. Ako optuženi potone, gubi i parnicu i glavu.

Bacanje u hladnu vodu je bilo karakteristično za semitske narode u starom veku, a takođe se dugo zadržao kod Slovena i Germana. Kod većine semitskih naroda, a kasnije i kod Slovena i Germana, ono se drugačije primenjivalo nego kod Vavilonaca. Naime, većina Semita je optuženika bacala u vodu, pa ako bi on potonuo smatrao bi se nevinim. Nasuprot njima, Vavilonci su smatrali da u vodu bačen čovek, ako je nevin, ostaće na površini vode, a ako je kriv, potonuće. U osnovi prvog oblika bacanja u hladnu vodu je ležalo verovanje da krivac neće potonuti, tj. da rđavog čoveka ni voda ne prima. Hamurabijev zakonik nam govori o shvatanju Vavilonaca u pogledu bacanja u vodu. Tako član 2. govori: Ako neko drugome prebaci vradžbine, ali to ne može da dokaže, i onaj, kome je vradžbina prebačena, ode na reku, skoči u reku; ako ga reka uzme, ko ga je okrivio uzeće njegovu kuću. Ali ako reka pokaže da je nevin i on pliva, onaj koji mu je prebacio vradžbine da se ubije, onaj koji je skočio u reku uzeće kuću svog obedioca.

Ovo dokazno sredstvo je primenjivao i Karađorđe u vreme more ili dečje rednje prema ženama na koje je pala sumnja da su veštice. U tom slučaju, Karađorđevi momci su skinuli odeću ženama i obavili ih konopcima, pa ih potom bacili u vodu. Pošto su sve potonule, brzo su ih izvadili, a njihovo tonjenje je bilo dokaz da nisu veštice .

Kotao[uredi - уреди]

Sud vrele vode, ilustracija iz nemačkog rukopisa, 14. vek.

Kotao ili sud vrele vode (lat: iudicium aqae ferventis) se sastojao u tome što se u pun kotao uzavrele vode stavi komad gvožđa ili kamen, a optuženi ga je morao rukama izvadi. Ako se tom prilikom opeče, važilo je da je kriv za učinjeno krivično delo. U suprotnom se oslobađao od odgovornosti. Kotao se naročito primenjivao kod Slovena i Germana.

Kotao polako zastareva u 14. veku. Skopska hrisovulja iz 1300. godine, Hrisovulja iz 1350. godine crkvi Anagnosta Dragoja, Hilandarska hrisovulja iz 1328. godine i dve hilandarske hrisovulje iz 1355. godine, govore o ukidanju kotla kao dokaznog sredstva u crkvenim patrimonijalnim sudovima. Aranđelovska hrisovulja iz 1348. godine ukida primenu kotla samo za mešovite parnice crkvenih ljudi sa župljanima, a za međusobne parnice crkvenih ljudi održava.

Dušanov zakonik ograničava primenu kotla samo na sebre, potčinjeno stanovništvo:

Dvorani vlasteoski, ako učini koje zlo ko od njih, ko bude pronijarević, da ga opravda očina družina porotom, akoli je sebar, da zahvati u kotao.

Dušanov zakonik član 106.

Zbog nedostataka izvornih podataka, ne može se tačno reći u kojim slučajevima se kotao primenjivao, ali je zasigurno bio u širokoj upotrebi jer se nije koristio samo za neka dela kako je to eksplicitno navedeno u zakonu za železo. Ne može se sa punom tačnošću tvrditi ni da se kotao primenjivao samo za krivična dela, jer se u susednoj Ugarskoj ispitivanje vrelom vodom upotrebljavalo i u građanskim parnicama, o čemu jasno govori Varaždinski registar (lat: Regestrum Varadiense) . Ispitivanje božjim sudom se primenjivalo i u vreme Turaka, a bio je poznat pod nazivom mazija. Mazija je podrazumevala spajanje dva dokazna sredstva: kotla i železa, pa je optuženi imao da izvadi iz vrele vode usijano gvožđe.

Sud krsta[uredi - уреди]

Takođe, nekad su se suprodstavljene strane takmičile koja će duže da izdrži ispred krsta sa raširenim rukama i taj proces se zvao sud krsta (lat: Iudicium crucis). Stranka koja bi duže izdržala smatrala bi se u pravu.

Sud gutanjem[uredi - уреди]

Zabeleženo je da se optuženom stavljao u usta komad hleba ili sira određene veličine koji je optuženi trebalo da proguta bez teškoća kako bi se opravdao. Ovaj postupak se zvao sud hlebom i sirom (lat: Iudicium panis et casei).

Sudski dvoboj[uredi - уреди]

Glavni članak: Sudski dvoboj
Prikaz sudskog dvoboja iz 16. veka

Sudski dvoboj se sastojao u tome što se u nedostatku drugih dokaza ostavljalo oružju da reši ko ima pravo ili ne. On se vršio do pobede jedne strane ili do zalaska sunca. Na njega se mogao pozvati i optuženi i tužilac, a tvrđenje onog ko je u borbi podlegao se smatralo neistinitim. Dvoboj se morao lično vršiti, a samo izuzetno se dopuštala zamena, pa je ženu mogao da zameni muž a decu otac.

Sudski se dvoboj održao nekoliko stoljeća dulje od ostalih božjih sudova, a još je dugotrajnije transformiran u staleški običaj plemstva.[8]

U popularnoj kulturi[uredi - уреди]

Desanka Maksimović u svojoj zbirci pesama Tražim pomilovanje se detaljno bavi Dušanovim zakonikom i stanovništvom srednjovekovne Srbije. Njena pesma O božjem sudu glasi: [9]

Da okrivljenom koji rekne
kako je nevin,
a nema za to svedoka,
bude po običaju otaca dano
iz ključale vode,
ispred hrama,
da železo vadi usijano,
pa da s njime u rukama ode
do oltara.
Ako je doista nevin,
bog će mu biti na pomoći,
te će komad železa usijana,
ljućeg od žara,
osim svih ljudi, moći
izvaditi iz ključale vode
i odneti do časnih dveri,
a da mu ruke ostanu bez rana
i na licu se nijedna crta ne pomeri.

Literatura[uredi - уреди]

  • Aleksa S. Jovanović: Dokazna sredstva u našem starom kaznenom zakonarstvu, Beograd 1898.
  • Aleksa S. Jovanović: Prinosci za istoriju starog srpskog prava, Beograd 1900.
  • Božidar Marković: O dokazima u krivičnom postupku, Beograd 1908.
  • Dušanov zakonik, priređivač Biljana Marković, Prosveta, Srpska književna zadruga, Beograd 1986.
  • Teodor Taranovski: Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi, izdavač Lirika Beograd 2002.
  • Sima Avramović: Opšta pravna istorija - stari i srednji vek, Beograd 2004.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Božji sud
  2. T. Taranovski, Istorija srpskog prava, III-IV, 194.
  3. Božji sud
  4. T. Taranovski, Istorija srpskog prava, III-IV, 194.
  5. Božji sud
  6. Božji sud (Hrvatska enciklopedija)
  7. T. Taranovski, Istorija srpskog prava, III-IV, 194.
  8. Božji sud (Hrvatska enciklopedija)
  9. Desanka Maksimović: Tražim pomilovanje: lirske diskusije s Dušanovim zakonikom

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]