Sudski dvoboj

Izvor: Wikipedia
Prikaz sudskog dvoboja u srednjem veku

Sudski dvoboj (lat: Iudicium duelli) predstavlja jedan od oblika božjeg suda, kod koga se kao i kog drugih smatralo da Bog neće dozvoliti da nevino lice strada. Dvoboj se sastojao u tome što se u nedostatku drugih dokaza ostavljalo oružju da reši ko ima pravo ili ne. On se vršio do pobede jedne strane ili do zalaska sunca. Na njega se mogao pozvati i optuženi i tužilac, a tvrđenje onog ko je u borbi podlegao se smatralo neistinitim. Dvoboj se morao lično vršiti, a samo izuzetno se dopuštala zamena, pa je ženu mogao da zameni muž a decu otac.

Na zapadu je dvoboj bio u naročitoj upotrebi kod vlastele, a kasnije je izgubio sudsko značenje i postao opšte sredstvo ličnog zadovoljenja u odbrani časti. U nekim zemljama su od dvoboja bili isključeni seljaci i žene, a u starom češkom pravu nije bilo razlikovanja po staležima, pa su i žene mogle da se koriste dvobojem kako bi dobile zadovoljenje za ubistvo nekog bliskog lica, muža ili srodnika. Dvoboju je prethodila zakletva koju je najpre polagao tužilac o postojanju štete ili krivice a zatim optuženi za dokaz svoje nevinosti. Potom su se tukli koristeći mačeve i štitove. Ako je pitanje spora bilo ubistvo ili telesna povreda, dvoboj je vršen mačem, a kod uvrede kao i kad je jedan od boraca stranac, dvoboj je vršen batinom. Na zapadu je sudski dvoboj pratio sveštenik.

Stojan Novaković je smatrao da se sudski dvoboj upotrebljavao i u srednjovekovnoj srpskoj državi, pa ga je Dušanov zakonik ukinuo kao redovni dokaz a ostavio da se primenjuje za vojnike kad su na pohodu. Do takvog zaključka Novaković je došao tumačenjem reči uzdanije iz člana 102., međutim takav zaključak većina teoretičara istorije prava odbacuje. Novaković takođe smatra da se po Dušanovom zakoniku, spor između dva vojnika završavao dvobojem, pod zabranom da niko ne pomaže ni jednom ni drugom borcu. Međutim ovde se nije radilo o sudskom dvoboju, već o vansudskom. Da je to bio sudski dvoboj ne bi bilo potrebno izričito stavljati ograničenje, jer se on vršio pred sudom gde je svakako zabranjena svaka vrsta mešanja u spor. Ograničenje je bilo sasvim opravdano jer je to bio vansudski dvoboj koji se najčešće završavao sa pokoljem velikog broja ljudi.

Rešavanje spora dvobojem se dugo zadržalo u srpskom narodu, što govori i Karađorđev predlog Petru Dobrnjcu i Milenku Stojkoviću da svoje razmirice reše dvobojem. Takođe, dvoboj se upotrebljavao i kod Albanaca. U Rusiji se takođe upotrebljavao i pre Ruske pravde i posle ali se izričito ne pominje u Pravdi.

Vidi još[uredi - уреди]