Bitka kod Fulforda
| Bitka kod Falforda | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment vikinških napada na Britanska ostrva | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
pobunjenici iz Nortambrije, Škoti |
|||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
Tostig Godvinson |
Morkar od Nortambrije | ||||||||
| Snage | |||||||||
između 5.000 i 6.000[2] |
između 5.000 i 6.000[2] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
Bitka kod Falvorda se odigrala 20. septembra 1066. godine pokraj Jorka između anglosaksonskih snaga pod vođstvom erlovi Edvin od Mersije i Morkar od Nortambrije i norveških vikinških invazionih snaga na čijem se čelu nalazio kralj Harald III (1047—1066) ojačanim Škotima i pobunjenicima iz Nortambrije na čijem se čelu nalazio Tostig Godvinson, brat kralja Engleske Harolda II (1066). Okončala se vikinškom pobedom, nakon koje se Jork predao osvajačima, ali ona nije donela veliku promenu u odnosu snaga na terenu, pošto su zapovednici na obe strane preživeli bitku, a obe strane nisu pretrpele značajne gubitke koji bi ih onesposobili da nastave vojevanje. Svega pet dana nakon nje, anglosaksonske snage predvođene samim kraljem Haroldom II do nogu potukle Haraldove trupe u bici na Stamford bridžu i okončale vikinšku invaziju na Englesku. Bitka sama po sebi nije imala presudan uticaj na budućnost Engleske, kao dve bitke koje su usledile, ali je zato zasigurno bila jedan od ključnih faktora koji su doveli do novog pravca u razvoju Engleske i celokupnih Britanskih ostrva.
Bitka odnosno vikinška invazija je došla kao posledica smrti kralja Edvarda Ispovednika (1043—1066) i nerešenih pitanja oko njegovog naslednika. Novi kralj je postao Harold uz podršku vitenagemota, ali su mu pravo na nju osporili i norveški kralj Harald III i vojvoda Vilijam Kopile od Normandije (vojvoda 1035—1087, kralj 1066—1087) koji je tvrdio da mu je Edvard obećao krunu nakon njegove smrti. Norveški kralj je odlučio da vojnim putem preuzme ono što je smatrao da mu pripada i iskrcao se sa svojim trupama na severu Engleske u septembru 1066. godine. Njemu se pridružio i Haroldov brat Tostig sa svojim snagama iz Škotske i oni su spalili Skarboro, nakon toga su se uputili ka Jorku uplovivši brodovima uz Aus do Rikala.
Braća i erlovi Edvin i Morkar su iskoristili vreme od prvih izveštaja o vikinškom napadu do dolaska njihovih trupa u Rikal da izaberu najpogodnije mesto za pružanje otpora. Zahvaljujući reci Aus i okolnim močvarama, Falford je strateški bio najpogodnije mesto za pružanje jakog otpora i zaustavljanje nadmoćnijeg neprijatelja[1]. Samu bitku je otvorio napad Anglosaksonaca koji su sa svojih položaja na čvrstom tlu napali nadolazeće Haraldove trupe koje su se nalazili na močvarnom tlu. Njihov napad je urodio plodom i vikinške snage su suzbijene u prvoj fazi bitke, ali je Harald III na to odgovorio prebacivanjem snaga sa desnog krila. Taj manevar je doneo prevagu i deo anglosaksonskih snaga pod vođstvom erla Edvina je odsečen od ostalih, nakon čega se u neredu povukao ka Jorku da bi u njemu pokušali da pruže otpor napadačima. Ostatak anglosaksonskih snaga se nakon toga našao na udaru sa tri strane, tako da je i njihova odbrana popustila i deo njih se takođe povukao ka Jorku, dok se deo predao pod uslovom da Falford bude pošteđen pljačkanja, što se i dogodilo.
Neposredno nakon toga se predao i sam Jork, a Harald III je od predstavnika grada zatražio dodatne zalihe i 100 talaca kao garant njihove lojalnosti novom kralju. Pet dana kasnije je trebalo da dođe do ispunjenja tih zahteva kod Stamford bridža, ali su se tada umesto predstavnika grada pred Vikinzima pojavili sam kralj Harold II sa svojim drugim bratom Girtom i anglosaksonskom vojskom. Tom prilikom je u velikoj bici potučena do nogu invaziona vojska, a život je izgubio i sam kralj Harald III čime je okončana vikinška invazija. Bez obzira na tu pobedu, Haroldove snage su se već 14. oktobra sukobile sa Normanima u bici kod Hejstingsa i u njoj su živote izgubili sam kralj Harold II sa braćom Girtom i Leofinom. Svega dva meseca nakon toga okončana je normanska invazija na Englesku krunisanjem normandijskog vojvode Vilijama Kopileta za novog kralja Engleske 25. decembra u londonskoj Vestminsterskoj opatiji, čime je anglosaksonska država zamenjena normanskom.