Zoonoza
| Zoonoza | |
|---|---|
 | |
| Pas zaražen zoonozom, besnilo. | |
| Specijalnost | Infektologija |
| Klasifikacija i eksterni resursi | |
| DiseasesDB | 28555 |
| MeSH | D015047 |
Zoonoza je bolest koju čovek dobija od bolesnih ili naizgled zdravih životinja. Vekovna bliskost čoveka i životinja dovela je do mogućnosti prenosa infektivnih agenasa između životinja i ljudi. Naziv ove grupe bolesti, zoonoza, nastao je od grčkih reči (grč. zoon — životinja i nosos — bolest). Uzročnici zoonoza mogu biti bakterije, virusi, rikecije, gljive i paraziti.[1]
Veliki je broj patogena koji kruži i izaziva bolesti među životinjama, povremeno se može preneti i na ljude. Zoonozu čovek može dobiti od i divljih životinja, glodara, artopoda, ptica koji žive u neposrednom čovekovom okruženju, ali i od domaćih životinja i kućnih ljubimaca. Najčešći putevi prenošenja zoonoze su:
- Direktnim kontaktom sa životinjama
- Udisanjem vazduha ili prašine kontaminirane životinjskim ekskretima ili direktnim kontaktom sa zaraženom stokom, odnosno njihovim sekretima i tkivima.
- Kontaminacijom sa zelenih i javnih površina izmetom pasa. U gradskim sredinama ovaj način prenošenja ima veliki značaj u pojavi i širenju parazitskih zoonoza (Toxocara canis, Dyphillidium canis, Ehinococcus granulosus).
- Ujedom zaražene životinje.
- Preko hrane
Alimentarna putem ili upotrebom hrane životinja, koja nije dovoljno termički obrađenih (meso, mleko, jaja)
- Putem vektora
Vektori koji prenose zoonoze mogu biti krpelji, komarci, muve, glodari ...
Neke zoonoze su kosmopolitski rasprostranjene dok se druge javljaju samo na određenim područjima (endemska zoonoza). Važan činilac u širenju kosmopolitskih zoonoza je migracija kliconoša ili nosilaca uzročnika-rezervora infekcije. Rasprostranjenost zoonoza izazvanih parazitima zavisi od prisustva, bioloških vektora koji prenose uzročnika od stalnog do prelaznog domaćina.[2]
Na transmisiju zoonoza utiče temperatura i vlaga, koje pojačavaju ili smanjuju vitalnost infektivnih oblika. Zato njihova pojava osim endemskog ima i sezonski karakter jer je vezana za određeno godišnje doba.
| Grupa patogena | Bolesti |
|---|---|
| Bakterije | Salmoneloza, Leptospiroza, Antraks, Bolest mačijeg ogreba, Tuberkuloza, Lajmska bolest, Bruceloza, Crveni vetar, Kampilobakterioza, Tetanus, Listerioza, Tularemija, Jersinioza, Sakagija, Bubonska kuga, Melioidoza, Povratna groznica-borelioza |
| Virusi | Besnilo, Avijalna influenza, Ebola grooznica, Lassa groznica, Hemoragijske groznice, Encefalitis, Meningoencefalitis |
| Paraziti | Trihineloza, Tenijaze, Ehinokokoza, Lišmanijaza, Toksoplazmoza, Filarioza - Loa loa, Malarija, Bolest spavanja, Metiljavost, Šagasova bolest, Difilobotrioza, Pneumocistikoza, Himenolepidoza, Balantidioza, Toksokarioza, Šistozomijaza. |
| Rikecije | Pegavi tifus, Q–groznica |
| Gljive | Histoplazmoza, Trihofitije, Mikrosporidije |
Kliničkom slikom dominiraju raznoliki znaci i simptomi,[3] čija je različitost zavisna od;
- patogenosti i virulencije uzročnika
- odbrambenih sposobnosti imunskog sistema domaćina.
Tako kod nekih akutnih zoonoza klinička slika protiče sa vrlo blagim kliničkim simptomoma, dok druge imaju buran i dramatičan tok sa teškom kliničkom slikom.
Neke zoonoze imaju hroničan tok sa promenama na različitim organima i organskim sistemima (zbog dejstva toksina ili enzima), a mogu se manifestovati upalnom reakcijom, hiperplazijom ili metaplazijom tkiva, imunosenzibilizacijom ili promenom antigenske strukture i pojavom imunopatskih bolesti.
Ako se pojedine zoonoze koje se prenose sa životinja, ne leče adekvatno, one mogu biti smrtonosne za čoveka (npr besnilo koje se prenosi ugrizom zaražene životinje).
Uzročnici zoonoza mogu izazivati oboljenja kod više životinjskih vrasta. Influenca virus je tipični predstavnik mikroorganizma koji inficirajući različite životinjske vrste, rekombinuje gene sa drugim virusima, stvarajući na taj način nove antigenske podvrste sa povećanom infektivnošću pa mogu izazvati tešku kliničku sliku gripa sa komplikacijama zbog nedostatka imuniteta humane populacije.
Dijagnoza zoonoza retko se postavlja na osnovu tipične kliničke slike. Zato dobra anamneza i iscrpni podaci o kontaktu obolele osobe, navode lekara na ciljana laboratorijska ispitivanja, bez kojih je teško sa sigurnošću postaviti dijagnozu zoonoza.
U dijagnostici zoonoze primenjuju se sledeće metode:
- direktno izolovanje uzročnika bolesti,
- mikroskopski pregled punktata, stolice krvnog razmaza ili bolničkog materijala,
- dokazivanjem prisustva antigena uzročnika ili prisutva specifičnih antitela raznovrsnim serološkeim reakcijama.[4]
Za uspešnu prevenciju, suzbijanje i zaštitu od zoonoza, od bitnog značaja je dobro poznavanje puteva prenošenja i širenja bolesti. Prevencija ima veliki značaj u borbi protiv zoonoza.[5] U ove mere spadaju:
- Redovno pranje ruku posle upotrebe toaleta i kontakta sa životinjama
- Masovna edukacija stanovništva, posebno dece i vlasnika pasa.[6]
- Dobra termička obrada namirnica
- Pregled svinjskog odnosno goveđeg mesa na prisustvo parazita pre upotrebe
- Redovna vakcinacija stanovništva prema programu vakcinisanja i vakcinacije pre odlaska u egzotična područja sa endemskim zoonozama.[7]
- Hemoprofilaksa svo vreme boravka u egzotičnim područjima sa endemskim zoonozam
- Zaštita od insekata - mehanička ili korišćenjem različitih repelenata.[8]
- Uništavanje vektora ili njihovih legala
- Lečenje kliconoša i parazitonoša
- Redovna veterinarska kontrola i vakcinacija kućnih ljubimaca
- Stavljnje pod kontrolu pasa lutalica
- Donošenje zakonskih propisa o držanju i šetanju pasa
Kako bi neki uzročnici zoonoza mogli biti upotrebljeni kao biološko oružje u svetu sve više rasta njihov značaj. Mikroorganizmi iz grupe zoonoza koji se koriste kao biološki agensi nisu upereni samo protiv ljudskog faktora nego izazivaju oboljenja životinja i biljaka uništavajući tako prirodne resurse, što jednom području ili nekoj zemlji nanosi velike ekonomske gubitke.
Na svu sreću, broj mikroorganizama koji mogu biti upotrebljeni kao biološko oružje nije veliki.
- ↑ Rukovodstvo po zoonozam / Pod red. akad. AMN SSSR V. I. Pokrovskogo. — L.: Medicina, 1983. — 320 s. — 15 000 эkz. (v per.)
- ↑ Srinivasan A, Burton EC, Kuehnert MJ, et al. Transmission of rabies virus from an organ donor to four transplant recipients. N Engl J Med. Mar 17 2005;352(11):1103-11. [Medline].
- ↑ H. Krauss, A. Weber, M. Appel, B. Enders, A. v. Graevenitz, H. D. Isenberg, H. G. Schiefer, W. Slenczka, H. Zahner: Zoonoses. Infectious Diseases Transmissible from Animals to Humans. 3rd Edition, 456 pages. ASM Press. American Society for Microbiology, Washington DC., USA. 2003. ISBN 1-55581-236-8
- ↑ Wilson JM, Hettiarachchi J, Wijesuriya LM. Presenting features and diagnosis of rabies. Lancet. Dec 6 1975;2(7945):1139-40. [Medline].
- ↑ Matюhina Z.P. Osnovы fiziologii pitanii, gigienы i sanitarii. — M., «Vыsšaя škola», 1984. S. 47.
- ↑ Benedict M, Levine R, Hawley W, and Lounibos L. Spread of The Tiger: Global Risk of Invasion by The Mosquito Aedes albopictus. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. Spring 2007, 7(1): 76-85. doi:10.1089/vbz.2006.0562.[2]
- ↑ Willoughby RE Jr. Early death" and the contraindication of vaccine during treatment of rabies. Vaccine. Nov 27 2009;27(51):7173-7. [Medline].
- ↑ Gavgani AS, Hodjati MH, Mohite H, Davies CR. Effect of insecticide-impregnated dog collars on incidence of zoonotic visceral leishmaniasis in Iranian children: a matched-cluster randomised trial. Lancet. 2002;360(9330):374-9.
- Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 1: Bacterioses and Mycoses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., 2nd print, Washington, 2003.
- Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 2: Chlamydioses, Rickettsioses, and Viroses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., Washington, 2003.
- Pedro N. Acha & Boris Szyfres: Zoonoses and Communicable Diseases Common to Man and Animals. Volume 3: Parasitoses. PAHO Pan American Health Organization, 3rd ed., Washington, 2003.
- Michael R. Conover & Rosanna M. Vail: Human Diseases from Wildlife. CRC Press, 2015. ISBN 978-1-4665-6214-1 (Print); ISBN 978-1-4665-6215-8 (eBook)
