Tvrdica (Kir Janja)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg
Za drugu upotrebu, v. tvrdica.
Tvrdica
AutorJovan Sterija Popović
DržavaAustrijsko carstvo
Jeziksrpski jezik
Vrsta delakomedija karaktera
Datum izdanja1837.
Vreme radnjeprva polovina 19. veka
Mesto radnjesrpski delovi Austrije
Glavni likKir Janja

Tvrdica ili Kir Janja je komedija karaktera napisana u tri čina srpskog pisca Jovana Sterije Popovića iz 1837. U ovoj komediji Sterija je predstavio Kir Janju kao negativnog komičnog junaka kojem je strast prema novcu deformisala ličnost. Stalno se žali, iako je vrlo bogat. Dejan Mijač je 1981. godine snimio istoimeni film.

Pregled[uredi - уреди | uredi izvor]

Sterija je osnivač srpske drame i jedan od najboljih srpskih komediografa, predstavnik više pravaca među kojima su klasicizam, romantizam i realizam. Tvrdica je klasicistička komedija napisana u tri čina. U delu se pronalazi lutajući motiv tvrdičluka preuzet još iz Plautove Aulularije (zlatni ćup). Kao nadahnuće, pretpostavlja se da je Sterija koristio istoimenu dramu francuskog komediografa Molijera ili Držićev Skup, oba dela nastala po ugledu na Aululariju.[1]

S druge strane, u siže su uklopljene i mnoge osobine društva iz doba u kojem je delo nastalo, posebno prilika koje su se odnosile na trgovce i zanatlije. Među njima je bio veliki broj Cincara i Grka, za koje se vezivao stereotip štedljivosti.[1]

Tročinka ismeva Kir Janju, trgovca i zelenaša grčkog porekla, i njegovu dominantnu već pomenutu osobinu tvrdičenja i preterane štedljivosti. Sem Janje, drugi glavni likovi su njegova značajno mlađa supruga Juca, ćerka iz prvog braka Katica, notaroš Mišić, susedni zelenaš Kir Dima i sluga odnosno pomoćnik Petar.[1]

Od društvenih motiva prisutnih u komediji izdvajaju se zelenašenje, sebičnost, glupost i ostale svevremene, uvek aktuelne teme. Uočavaju se i pojave koje nisu toliko rasprostranjene u savremenom svetu koliko u društvu onoga doba, kao sklapanje brakova iz koristi, falsifikovanje, iskorišćavanje radne snage, patrijarhalni moral, društvene nejednakosti i mizantropija (čovekomrstvo).

Smeh se u delu postiže kako situacionom tako i verbalnom komikom. Prva se ogleda kroz veliki broj konsekventnih komičnih događaja i postupaka prvenstveno glavnih likova, a druga kroz razgovore iste prirode. Posebna verbalna komika prisutna u Tvrdici jeste ona jezičke prirode, a koja je takođe u službi individualizacije lika. Naime, Kir Janja u određenim momentima govori grčko-srspkim žargonom, a narednim čak i čistim grčkim jezikom (npr. o teos filaksi, ο θεός φυλάξει — bože sačuvaj ili doksa si o teos, δόξα σοι ο θεός — hvala bogu). Sama titula koju nosi, kir (κύριε), na grčkom znači gospodin. Sve ovo rezultuje grotesknim, tj. tragikomičnim delom s ciljem da se naruga izopačenosti ljudskog karaktera.[2]

Radnja[uredi - уреди | uredi izvor]

PRVI ČIN
Juca šije haljinu, što je povod Janji da govori o modiranju i rasipništvu savremenih žena (tada se po prvi put otkriv njegov tvrdičluk).[1] Posle priča kako se u kući mnogo jede. Juca ga ucenjuje da će se razvesti ako joj ne kupi makar šešir. Ipak, Janja ni tada ne popušta. U nastavku, dolazi notar Mišić i traži prilog za bolnicu. Iako je pre toga uživao razgovarajući sa kovčegom punim dukata, Janja odgovara da nema novaca za prilog. Ipak mu daje jednu forintu. Juca ironično dobacuje predlog da razglase da su poharani kako bi se ljudi sažalili na njih. Ne shvatajući predlog takvim kakav je,[1] Janja pohvaljuje ženu za sjajnu zamisao. U daljem toku radnje, on namerava da ćerku Katicu uda za trgovca Kir Dimu. Iako je Dima višestruko stariji od Katice, Janja prihvata njegovu prosidbu jer neće biti ni svadbe ni miraza, a samim tim nikakvog troška. Potom dolazi sluga Petar i obaveštava da se štala srušila i ubila konje, što Janja prima sa zgražavanjem.
DRUGI ČIN
Juca i Katica pričaju o Janjinom tvrdičluku. Kroz ovaj dijalog prikazan je njihov prisni odnos, odnos maćehe i pastorke iste jačine kao onaj majke i ćerke.[1] Za to vreme, Janja u štali jadikuje nad načinjenom štetom. Od sluge Petra traži da odere konje, čuvši od Mišića da prodajući konjsku mast može dobro zaraditi (što Nemci već rade). Juca, Katica i Mišić kasnije vode razgovor bez elemenata važnih za fabulu,[1] ali u kojem opet naglašavaju Janjine negativne osobine sebičnosti i tvrdičluka. Na primer, Janja prema Jucinom svedočenju skida i topi pečate sa starih pisama, a sve da bi kasnije mogao da upotrebi žarenjem dobijeni vosak. Iako je tako ostvarena zarada zanemarljiva, to mu nije bitno jer ne mora da kupuje nov materijal. Ovaj razgovor prekida iznenadni dolazak Janje, koji uspaničeno i izbezumljeno obaveštava kako su ga prevarili lopovi: uzeli su njegove dukate u zamenu za lažne novce. To se desilo prilikom sastanka u cilju unovčavanja zlatnika.
TREĆI ČIN
Janjinim mukama kao da nema kraja. Nakon rušenja štale, stradanja konjâ i podvale prilikom transakcije dukata i novca, saznao je da mu je kukuruz bolestan, a samim tim i neupotrebljiv. Sem toga, neko mu je ukrao obligaciju na hiljadu forinti u srebru, kao i dvadeset forinti gotovog novca. Najnovija vest je da mu je iscurilo sirće iz bureta, jer nije hteo da zameni oslabelu slavinu. Očajan je i želi da se ubije, ali mu svaki mogući način samoubistva (puška, vešanje, otrov) izgleda skup, nedovoljno efikasan ili iscrpan. Otpušta Petra i zakida mu od plate, jer je ovaj presekao ular kako se konj ne bi ugušio u požaru, a vatru gasio mlekom i time mu naneo finansijsku štetu. Na kraju, nameračen da urazumi Janju, Mišić ga ucenjuje da će ga tužiti zbog posedovanja lažnog novca (u pitanju je onaj koji je dobio nakon razmene). Uspaničeni Jana ga moli da to ne čini, a da će mu zauzvrat dati Kitičinu ruku i izgubljenu obligaciju kao miraz. Mišić na to pristaje, a potom otkriva da je sada sve u redu — u međuvremenu su povraćeni i dokumenti i dukati. Kada to saznaje, Janja želi da povuče reč, ali je osujećen u tome usled prisustva velikog broja svedoka. Naposletku, on je jedini na gubitku, što je u saglasju[1] sa narodnom poslovicom koju izgovara Mišić: Škrt više plaća. Sumiranjem poente u jednu rečenicu tročinka se završava.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Đorđević, Časlav (2012). Književnost i srpski jezik 2. Novi Sad: D-Đorđević. str. 21-24. 
  2. Nikolić, Ljiljana; Milić, Bosiljka (2012). Čitanka 2. ZUNS. str. 41. ISBN 978-86-17-17828-2.