Tuba

Izvor: Wikipedia
Tuba

Tuba, skraćeno Tb., je limeni duvački instrument, najvećih dimenzija i najdubljeg zvuka. Uočljiva je po vrlo širokom završnom delu cevi i levku okrenutom u vis. Ima četiri ventila, ali neke varijante imaju i pet ili čak šest. Četvrti ventil snižava ceo alikvotni niz tonova za dva i po stepena (čista kvarta), a kombinovana upotreba svih ventila postepeno snižava ceo alikvotni niz do petog i po stepena (velika septima). Ovim je omogućeno dobijanje svih polustepena između pedalnog tona i drugog alikvotnog tona. Pošto je tuba konstruisana tek u prvoj polovini 19. veka, kao zamena za neke manje zadovoljavajuće instrumente dubokog registra (kao što je npr. ofikleida, čimbaso i drugi), na njoj je ventilni mehanizam primenjen od početka. Srazmerno široka cev i dubok usnik čine da je zvuk tube pun, ali zaobljen, najsrodniji zvučanju horne ili krilnice (varijanta trube). Iako se često slaže u akorde sa trombonima, ne doseže snagu i blistavost njihovog zvuka, ali im čini dodatni, masivni bas. Za svoju veličinu i zvučnu dubinu, tuba je srazmerno pokretljiv instrument. Ipak, registar i karakter njenog zvuka čine da je solistička upotreba tube, pa čak i samo istaknutija uloga u orkestru, sasvim retka.

Obim je dat prema najčešće korišćenoj bas-tubi, koja (najčešće) ima pedalni ton F1.

Tuba u osnovi pripada porodici horne, ali se sa nekoliko srodnih instrumenata izdvojila u posebnu grupu. U duvačkim orkestrima, koristi se ceo niz varijanata ovog instrumenta – eufonijum, helikon, suzafon i drugi, sa izvesnim razlikama u obliku, ali i u registru koji često zalazi u tenorsko područje.

Osnovne varijante tuba su tenor-tuba (već navedeni eufonijum) obima od B1 (pedalni ton) do b1, zatim bas-tuba sa pedalnim tonom Es1, odnosno najčešće F1, kontrabas-tuba sa pedalnim tonom C1 koji je teško dobiti, pa se uzima da je pedalni ton isti kao kod bas-tube, ali je obim manji i ide do d1 i kontrabas-tuba pedalnog tona B2 sa rasponom do b. Bas-tuba i dve kontrabas-trube se sreću pod imenom bombardon i grade se u dve registarske varijante in E♭ i in B.

Nemački kompozitor Rihard Vagner (Richard Wagner) je u cilju kompletiranja porodice tube bio inicijator gradnje tzv. Vagnerovih tuba sa pedalnim tonovima B1 (kao kod eufonijuma) i F1 (kao kod bas-tuba), koje su po obliku sličnije hornama, čak su i sa istim usnikom, ali imaju četiri ventila i drugačiji zvuk. Iako su osim samog Vagnera, i drugi koristili ove tube (Anton Brukner (Anton Bruckner) u VII i IX simfoniji, Rihard Štraus (Richard Strauss) u Elektri), one su nestale iz orkestarske prakse i ne proizvode se više.U novije vreme firme Alexander i Engelbert Schmit ponovo proizvode Wagner-tube: B/F kompenzaciona tenor-tuba,B/F dvojna tuba i F/bas tuba. Notacija je bila raznolika, jer je i sam Vagner menjao način notiranja (u početku je pisao kao za alt-hornu in B i hornu in F, a kasnije za iste instrumente pisao je in E♭, odnosno tenor-tuba je zvučala veliku sekstu niže, i in B, odnosno, bas-tuba je zvučala veliku nonu niže). Kod Bruknera i Štrausa, ista tenor-tuba zvuči veliku nonu niže od zapisanog, a bas-tuba veliku duodecimu niže (oktava+kvinta).Savremena notacija je kao za dvojnu F/B hornu i obicnu F/hornu, zvuci cistu kvintu nize u violinskom i bas-kljucu.

Literatura[uredi - уреди]

  • R. Winston Morris und Edward R. Goldstein: The Tuba Source Book. Indiana University Press, 1996, ISBN 0-253-32889-6.
  • Hans Kunitz: Die Instrumentation 9. – Die Tuba. Breitkopf & Härtel, 1994, ISBN 3-7651-1020-5.
  • Bruce Holcomb, Mozarteum Salzburg: Die Verbesserung der Stimmung. Bernd Katzbichler 1981, ISBN 3-87397-475-4.
  • Winfried Pape: Instrumentenhandbuch Streich-, Zupf-, Blas- und Schlaginstrumenten in Tabellenform, Musikverlag Hans Gerig Köln, TB 264, Theoretica Band 11, 2. Auflage 1976 (1. Aufl. 1971), ISBN 3-87252-055-5

Vanjske veze[uredi - уреди]