Teorija receptora

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Teorija receptora je primena receptorskih modela u objašnjavaju ponašanja lekova.[1] Farmakološki receptorski modeli često prethode stadijumu preciznog poznavanja receptora.[2] Džon Njuport Langli i Paul Ehrlić su uveli koncept receptora koji posreduju dejstvo leka početkom 20-tog veka. J Klark je proizveo prvi kvantitativni odnos lekom uzrokovanog biološkog odgovora (koristeći jednačinu koju je opisao A V Hil 1909. i 1910.) i predložio model kojim se objašnjava lekom posredovana aktivacija receptora.

Najveći deo kvantitativnih teorijskih modela receptorske funkcije se bavi ligandom kontrolisanim jonskim kanalima i GPCR receptorima.[3]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Kenakin T (2008). "What systems can and can't do". Br. J. Pharmacol. 153 (5): 841–3. DOI:10.1038/sj.bjp.0707677. PMC 2267279. PMID 18204481. //www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2267279/. 
  2. T. Kenakin (2004) Principles: Receptor theory in pharmacology Trends Pharmacol Sci Vol 25 No.4
  3. Rang HP (2006). "The receptor concept: pharmacology's big idea". Br. J. Pharmacol. 147 (S1): S9–16. DOI:10.1038/sj.bjp.0706457. PMC 1760743. PMID 16402126. //www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1760743/.