Struktura organskih molekula

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Sem ugljenika organska jedinjenja skoro uvek sadrže i vodonik, često kiseonik, azot i halogene elemente, a mogu da sadrže sumpor i fosfor.

Da bi se mogle objasniti osobine organskih jedinjenja potrebno je znati iz kojih atoma se sastoji i koliko atoma ulazi u sastav datog molekula. Da bi se to saznalo potrebno je znati molekulsku formulu. Ipak poznavanje molekulske formule nekog jedinjenja daje veoma malo podataka o osobinama tog jedinjenja. Na primer molekulska formula C2H6O može da odgovara za dva u potpunosti različita jedinjenja. Ona odgovara etanolu ali odgovara i dimetil-etru. Kod etanola kiseonik je vezan za ugljenik i vodonik a kod dimetil-etra kiseonik je vezan za dva ugljenikova atoma. Zato se koriste strukturne formule. Na primer strukturna formula etanola izgleda ovako:

Još u 18. veku pre naučnih saznanja o atomskoj i molekulskoj strukturi, primećeno je da molekulska formula nije dovoljna za karakterizaciju nekog molekula. Nađeno je mnogo različitih supstancija koje su imale istu molekulsku formulu, što je pokazivalo da osobine molekula sem od broja i vrste atoma zavise od još nekog faktora. Pojavila se ideja da je taj faktor način na koji su atomi vezani u datom molekulu. Pionir ovog istraživanja bio je Kekule ali i niz drugih naučnika. Od ove ideje je nastala strukturna teorija organskih molekula. Osnove strukturne formule su bile:

  1. atomi u molekulu su među sobom povezani kovalentnim vezama, i broj kovalentnih veza za jedan atom je uvek isti.
  2. ugljenikovi atomi se međusobno mogu vezivati u neograničenom broju gradeći otvorene ili zatvorene prstenove, a hemijska veza između dva ugljenikova atoma može biti jednostruka, dvostruka i trostruka.
  3. svakom organskom jedinjenju odgovara jedna struktura to jest jedan način i redosled kojim su atomi u tom molekulu vezani.

Na strukturnoj teoriji i danas je zasnovano izučavanje organske hemije.

Vidi јoš[uredi - уреди | uredi izvor]