Prijeđi na sadržaj

Sporazumi Tito-Šubašić

Izvor: Wikipedija
Pregovori Tito — Šubašić na Visu (16. juna 1944)
Maršal Tito i članovi Nacionalnog komiteta s dr. Šubašićem nakon potpisivanja sporazuma na Visu, 16. lipnja 1944.

Između Josipa Broza Tita i Ivana Šubašića (kao predstavnika jugoslovenske narodnooslobodilačke i jugoslovenske kraljevske vlade) potpisana su dva sporazuma:

Ovim sporazumima obezbeđen je legalitet odlukama AVNOJ-a i komunističkom dolasku na vlast, a ujedno je pokušano očuvanje monarhije. Saveznici su podržali sporazum Tita i kraljevske vlade u cilju ujedinjenja Jugoslovena protiv okupatora:

Prilikom nastojanja Engleza da dođe do jedinstva između Tita i Jugoslovenske izbegličke vlade, britanskoj vladi bio je pre svega pred očima vojni cilj: prirodna posledica takvog jedinstva bio bi porast pokreta otpora na jugoslovenskom prostoru, a time bi nemačke vojne snage u daleko većem broju bile vezane za taj deo ratišta.[3]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (pregled od 1. aprila do 31. decembra 1944.)

Pozadina

Glavni članci: AVNOJ i Teheranska konferencija

"Velika trojica", Ruzvelt, Staljin i Čerčil, krajem novembra na Teheranskoj konferenciji donose odluku da "partizane u Jugoslaviji treba pomoći materijalom i opremom u najvećoj meri, kao i operacijama komandosa". Istovremeno, na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. novembra 1943. na oslobođenoj teritoriji Jugoslavije u Jajcu, udareni su temelji nove, federativne države Jugoslavije.

Britanski ambasador na jugoslovenskom dvoru Ralf Stivenson uputio je 5. decembra 1943. britanskom ministarstvu spoljnih poslova telegram u kome kaže:

"Partizani su nam u vojnom pogledu tako dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podređujući političke obzire vojnim."

Sličnu tvrdnju Čerčilu je saopštio i šef britanske misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, general Ficroj Maklejn. Iz Maklejnovog prilično iscrpnog referata Čerčil je nedvosmisleno zaključio da će NOP biti odlučujući faktor u posleratnom uredenju Jugoslavije. Polazeći od ovih činjenica, Čerčil je odlučio da preuzme inicijativu za postizanje neke vrste kompromisa između NOP i emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije i da tim putem pokuša da obezbedi opstanak monarhije. Uveren da je jedna od prvih prepreka postizanju kompromisa između NOP i emigrantske vlade njen ministar vojske Draža Mihailović, Čerčil je postavio energičan zahtev da se ovaj, po svaku cenu, ukloni sa tog položaja.

Tokom sastanka, Čerčil i Idn su obavestili kralja Petra i Purića da će pomoć Mihailoviću biti uskraćena: "Tito je danas jedini koji se bori protiv neprijatelja, dok Mihailović ostaje pasivan i njegova se neaktivnost graniči sa izdajom. Prema tome, samo će Tito ubuduće primati snabdevanje i pomoć od britanske vlade. Sva pomoć Mihailoviću biće uskraćena", rekao je Čerčil.[4] Čerčil i Idn su postavili kategoričan zahtev svojim sagovornicima da rekonstruišu emigrantsku vladu i da iz nje, po svaku cenu, uklone ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Dražu Mihailovića: "To je postupak koji obuhvata ozbiljne opasnosti i odgovornosti, ali je pod sadašnjim uslovima jedino moguć za spas Kraljevine Jugoslavije."[4]

Kralj Petar II je 25. marta održao konferenciju za štampu na kojoj je dao izjavu da je voljan da se sporazume sa rukovodstvom narodnooslobodilačkog pokreta pod uslovom da NKOJ i vlada Kraljevine Jugoslavije obrazuju jedinstveni ministarski savet. U prvi mah kraljeva izjava izazvala je negodovanje među velikosrpskim i šovinističko-nacionalističkim krugovima u emigraciji. Ubrzo, NKOJ je konstatovao da je kraljeva izjava providan manevar sračunat na međunarodno podrivanje ugleda NOP, jer njegovi predlozi nisu polazili od stvarnog stanja u zemlji, već od želje da se sačuva monarhija. Sporazumom o stvaranju neke jedinstvene vlade kralj je računao da će NKOJ uvući u sumnjive političke kombinacije i staviti ga u podređeni položaj u odnosu na dinastiju. Zbog toga je NKOJ glatko odbacio kraljev predlog ocenjujući ga kao provokaciju sračunatu na razbijanje borbenog jedinstva naroda i istakao da će u svim budućim pregovorima istupati isključivo sa pozicija odluka donetih na Drugom zasedaniu AVNOJ-a.[4]

Smena Purićeve vlade

Glavni članak: Božidar Purić

Čerčil i sovjetski ambasador u Londonu su tražili kralju Petru da Purićevu vladu zameni novom, sastavljenom od ličnosti koje nisu kompromitovane borbom protiv partizana i koja će povesti pregovore s njima. Ubrzo je za novog predsednika emigrantske vlade kraljevine Jugoslavije izabran dr Ivan Šubašić.

Čerčil je 17. maja razgovorao sa kraljem i Purićem, u kome je kategorički zahtevao da Purićeva vlada podnese ostavku. Još istoga dana je uputio pismo Titu u kome javlja da je "kralj Petar II raspustio Purićevu vladu, čiji je ministar rata bio general Draža Mihailović". Ali umesto da podnese ostavku, Purić je sazvao sednicu ministarskog saveta za 18. i 19. maj. Predsednik je govorio da se u današnjoj situaciji ne može primiti odgovornost za neuzimanje u Vladu generala Mihailovića, jer bi to značilo jačanje pozicije revolucionamog partizanskog pokreta na štetu nacionalnog pokreta i same Krune. Predsednik je predložio Nj. V. Kralju da sazove šefove političkih partija koji se nalaze u Londonu i g. Slobodana Jovanovića, biv. Predsednika Vlade, radi pokušaja sastava po mogućstvu jedne političke vlade koja bi zadržala generala Mihailovića kao Ministra vojske.

Samo nekoliko dana kasnije, 22. maja 1944, Purićeva vlada je izdala naredbu protiv partizana, koja je u vidu letaka bacana iz aviona nad okupiranom Jugoslavijom:

Svim vojnim obveznicima Kraljevine Jugoslavije naređuje se ovim putem da stupaju u oružane snage đenerala Draže Mihailovića, našeg vojnog ministra, radi organizovanja i vođenja oružanog otpora za oslobođenje Otadžbine. Svi vojni obveznici i građani Kraljevine Jugoslavije koji se sada aktivno bore u redovima Josipa Broza Tita dužni su da iste odmah napuste i stave se pod komandu đenerala Mihailovića, jer Josip Broz Tito nije ovlašćen od strane Kraljevske vlade da organizuje i vodi oružane formacije u zemlji. Naredba stupa na snagu odmah. Prestupnici će iskusiti kaznu po odgovarajućim pozitivnim zakonima Kraljevine Jugoslavije.[4]

– VK. br. 713 22. maja 1944. Kairo — Kraljevska Jugoslovenska vlada.

Čerčil je 24. maja pozvao telefonom kralja Petra II i saopštio mu da će obavestiti britanski Parlament da je Purić podneo ostavku. Istoga dana Čerčil je u svome govoru obavestio je Donji dom da je jugoslovenska vlada u demisiji i da će mandat biti poveren osobi koja će ostvariti sporazum sa NKOJ. I pored Čerčilove izjave, Purić nije podnosio ostavku, nego je 25. maja obavestio Fotića da to nije tačno:

Ulažem velike napore, uz milost njegovog kraljevskog Veličanstva, da sastavim novu vladu.[4]

Istoga dana Purić je pokušao da sazove konferenciju predstavnika građanskih stranaka u emigraciji i sastavi novu vladu. Ali kralj ga je pozvao telefonom i naredio mu da podnese ostavku. Posle oštre Čerčilove intervencije, kralj je 31. maja 1944. mandat za sastav nove emigrantske vlade poverio Ivanu Šubašiću.

Viški sporazum

Vrhovni štab NOVJ na Visu 1944.

Smatrajući da je izvršio sve potrebne pripreme i da su otklonjene sve prepreke za razgovor i sporazum s NKOJ, Šubašić je, na Čerčilov signal, zajedno sa britanskim poslanikom na jugoslovenskom dvoru Stivensonom napustio 9. juna 1944. London i preko Malte stigao u Italiju, odakle je 13. juna britanskim razaračem trebalo da krene ka ostrvu Vis, na kome su se u to vreme nalazili Vrhovni štab NOVJ i NKOJ. Međutim, u Italiju je 1. juna stigla i delegacija Draže Mihailovića, sa Živkom Topalovićem na čelu, koja se neplanirano sastala sa Šubašićem. Konačno, Šubašić i Stivenson stigli su na Vis 14. juna 1944. godine.[5]

Posle pregovora, obe strane su se 10. juna 1944. sporazumele o sledećem:

Obveze izbjegličke Vlade:

  • sastavljanje Vlade od političara koji nisu kompromitirani djelovanjem protiv NOP-a
  • glavna dužnost te Vlade je organizacija pomoći Narodnooslobodilačkoj vojsci (NOVJ)
  • nova Vlada će priznati tekovine NOB, posebno federativno uređenje Jugoslavije (prema odluci donešenoj na drugom zajedanju AVNOJ-a)
  • izbjeglička Vlada priznat će partizane i maršala Tita, time se odriče podrška četničkom pokretu na čelu s Dražom Mihailovićem

Titova obveza (tj. obveza NKOJ-a):

  • objavljivanje izjave da se do kraja rata neće donijeti odluka o konačnom državnom uređenju (monarhija ili republika) obnovljene Jugoslavije

Postignuti sporazum je predstavljao krupnu pobedu NOP na međunarodnom planu.

Mihailovićeva reakcija

Po formiranju Šubašićeve vlade, Mihailović je svojim komandantima 11. juna uputio telegram u kome kaže:

Povodom obrazovanja Šubašićeve vlade Centralni nacionalni komitet rešiće na svojoj sednici kroz koji dan kakav će stav zauzeti. Dok Centralni nacionalni komitet ne bude doneo svoje odluke, saopštite trupama i narodu sledeće:

1. Sastav Šubašićeve vlade nije ništa drugo nego izraz nužde britanske politike.

2. Da vojska ostaje verna kralju, demokratiji i nacionalnim idejama bez obzira na to šta se u inostranstvu radi.

3. Mi smo još i dalje nepomirljivi neprijatelji komunizma.

4. Da će Centralni nacionalni komitet zauzeti stav sa političkog gledišta prema Šubašićevoj vladi, i da će taj stav biti objavljen širom zemlje i dostavljen inostranstvu.

5. Da naše veze sa kraljem nisu prekinute zbog dolaska Šubašića na vlast, i

6. Naše veze sa Saveznicima ostaju i dalje nepromenjene.[5]

Od 20. do 23. juna 1944. održana je sednica četničkog CNK u selu Rošcima, nedaleko od Čačka, na kojoj se, posle Mihailovićevog izveštaja o situaciji, vodila duga diskusija o tome da li treba priznati Šubašićevu vladu ili ne. Najzad je pobedio stav većine, pa je sastavljen proglas, uglavnom po sugestijama Đure Đurovića, u kome se CNK "građuje od svih akata" Šubašićeve vlade.[5]

Raskid kralja Petra II sa četnicima

Glavni članak: Petar II Karađorđević
Kralj Petar II je pozvao četnike da stupe u Narodnooslobodilačku vojsku, a one koji to odbiju osudio kao izdajnike koji "zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune" radi pravdanja saradnje sa neprijateljem.

29. avgusta 1944. godine kralj Petar je doneo ukaz O. Br. 881 kojim se general Dragoljub Mihailović razrešava dužnosti načelnika Štaba Vrhovne komande u okupiranoj Jugoslaviji i stavlja na raspolaganje ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5]

12. septembra 1944. jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević je javno pozvao sve borce da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, a one koji to odbiju osudio kao izdajnike koji "zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune" radi pravdanja saradnje sa neprijateljem:

U ovom sudbonosnim i za Jugoslaviju velikim danima, kada pobedonosne armije Sovjetskog Saveza stoje na našoj granici s jedne strane, a američke i britanske s druge strane, kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedinite i pristupite Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. (...) tom našom narodnom vojskom, koja je jednodušno priznata, podržavana i pomagana od naših velikih saveznika, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država Amerike.



Svi oni, koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama, odlučno osuđujem zloupotrebu imena kralja i autoriteta krune, kojom se pokušavalo opravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju.[6]

– Poziv kralja Petra II na pristupanje Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (12. septembra 1944.)

Sav prestiž koji su četnici do tada uživali zbog savezničke pomoći, prenet je na partizane. Efekat je povećan i vešću da je Tito postigao sporazum sa kraljem Petrom, i kraljevom proklamacijom kojom je pozvao svoje podanike da pruže partizanima podršku, što je razbilo tvrđenje generala Mihailovića da se on bori za kralja.[7]

Bitka za Srbiju

Najširi slojevi stanovništva bivše Jugoslavije sada u Titu nisu više gledali crvenog šefa bandi, nego kao borca za nacionalno oslobođenje, koji uživa poverenje kralja Petra. Ovo poslednje bilo je veoma važno za prostor Srbije. Dogovor Tita sa Jugoslovenskom izbegličkom vladom značio je težak udar, ako ne i smrtonosni, za četnike i vladu Milana Nedića.[3]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od novembra 1944.

Uprkos pozivu jugoslovenskog kralja, Dragoljub Mihailović i tzv. "Jugoslovenska vojska u otadžbini" u bici za Srbiju su se borili na strani Nemaca.

Beogradski sporazum

Posle trinaestodnevnih pregovora između predsednika NKOJ-a Josipa Broza Tita i predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije u emigraciji dr Ivana Šubašića, u Beogradu je 2. novembra 1944. postignut sporazum o obrazovanju jedinstvene jugoslovenske vlade. Utvrđeno je da jedinstvena vlada do izbora za svoj rad odgovara AVNOJ-u i da se kralj Petar ne može vratiti u zemlju dok narodi Jugoslavije ne donesu konačnu odluku o državnom uređenju, a da do tada kraljevsku vlast vrši kraljevsko namesništvo koje će imenovati kralj uz saglasnost predsednika NKOJ-a.[8] Ukratko:

  • zaključeno je osnivanje jedinstvene jugoslavenske vlade (sastavljene od članova izbjegličke Vlade i predstavnika NOP-a)
  • kralj Petar II. neće se vraćati u zemlju dok narod o tome ne odluči, njegove interese zastupat će tročlano Kraljevsko namjesništvo.

Kralj Petar II je tek 2. marta 1945, na intervenciju vlada Velike Britanije, SAD i SSSR-a, potpisao ukaz o namesništvu.[8]

Privremenu vladu Demokratske Federativne Jugoslavije Tito je obrazovao 7. marta 1945. u Beogradu (predsednik i ministar narodne odbrane Josip Broz, potpredsednici Edvard Kardelj i Milan Grol, ministar inostranih poslova dr Ivan Subašić). Kraljevi namesnici su istog dana ukazom potvrdili vladu.[9]

Četnička reakcija

Nakon što je obrazovana nova jugoslovenska vlada, Mihailovićev Centralni nacionialni komitet je doneo rezoluciju u kojoj se kaže:

Centralni nacionalni komitet obraća se Kraljevskim Namesnicima da u ovom najtežem i najkritičnijem vremenu naše narodne istorije, svesni svoje velike uloge, ali i svoje istorijske odgovornosti, preduzmu sve da se odmah prekine građanski rat u zemlji i da se narodnim vojnim snagama, pod komandom Draže Mihailovića, pruži mogućnost da se:

u potpunosti, neometane i nenapadnute, upute protiv okupatora, a za što brže oslobođenje zemlje;

da se narodu obezbedi slobodan povratak na napuštena ognjišta, u miran život, kao i da se našem političkom vođstvu pruži prilika da, zaštićeno od terora, slobodno izađe na političku pozornicu i pred narod iznese svoj program, zasnovan na principima istinske slobode i demokratije.[10]

Izvori

Povezano

Vanjske veze