Spiralna galaksija

Izvor: Wikipedia

Spiralna galaksija je tip galaksije u Hablovom nizu koju karakterišu sledeća fizička svojstva:

Galaksija M101 (poznata i kao NGC 5457), primer spiralne galaksije.

Spiralne galaksije su tako nazvane zbog toga što se disk sastoji od grana, sjajnih od formiranja zvezda, koje se približno logaritamski šire od jezgra. Premda ih je ponekad teško uočiti, ove grane razlikuju spiralne galaksije od lentikularnih, koje imaju strukturu diska ali ne i spiralne grane.

Diskove spiralnih galaksija obično okružuju veliki sferoidni haloi sastavljeni od zvezda populacije II, od kojih se mnogi nalaze skoncentrisani u zbijenim zvezdanim jatima koja kruže oko sentra galaksije.

Za našu galaksiju, Mlečni put, se dugo smatralo da je spiralna, sa Sbc klasifikacijom u Hablovom nizu, međutim, nedavna istraživanja pomoću svemirskog teleskopa Spicer potvrđuju da ona u stvari pripada prečkastim spiralnim galaksijama.

Poreklo spiralne strukture[uredi - уреди]

Rani pionir istraživanja o formiranju spiralnih grana je bio Bertil Lindblad. On je shvatio da je ideja da su zvezde trajno raspoređene u oblik spirale neodrživa zbog „dileme o namotavanju“. Pošto se brzina rotacije galaktičkog diska razlikuje u zavisnosti od udaljenosti od središta galaksije, radijalna grana bi brzo postala zakrivljena kako galaksija rotira. Grana bi, nakon nekoliko obrta galaksije, postajala sve zakrivljenija i sve bi se čvršće obmotavala oko galaksije. Međutim, rezultati posmatranja govore da se ovo ne dešava.

Objašnjenje o izgledu grana spiralnih galaksija

Prvi prihvatljivu teoriju su osmislili Frenk Šu i Lin 1964. Oni su sugerisali da su spiralne grane manifestacija talasa gustine u spirali. Pretpostavili su da zvezde putuju u blago eliptičkim orbitama kao i da su orijentacije njihovih orbita u korelaciji tj. elipse se pomalo razlikuju u svojoj orijentaciji (jedna u odnosu na drugu) uz rastuću udaljenost od galaktičkog centra. Ovo je ilustrovano na dijagramu. Jasno je da se eliptičke orbite u pojedinim oblastima približavaju što daje efekat postojanja grana. Zvezde, dakle, ne ostaju zauvek u poziciji u kojoj ih sada vidimo, već prolaze kroz grane dok putuju svojim orbitama.

Alternativne hipoteze koje su predložene uključuju talase formiranja zvezda koji se kreću po galaksiji; sjajne zvezde nastale u tim formiranjima brzo odumiru čime ostavljaju tamnije oblasti iza talasa čineći tako talase vidljivim.

Primeri[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]