Polubog

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Polubog je natprirodno biće u grčkoj i rimskoj mitologiji. Termin je tokom vremena menjao svoje značenje, pa je mogao označavati božanski status koji je čovek stekao nakon smrti, ali i manje božanstvo te čoveka kome je jedan roditelj smrtnik, a drugi božanstvo.

Već u antičkoj Grčkoj i starom Rimu ovaj izraz nije imao stalno određenje.[1] Upotrebljavao se retko i definisao se različito.[2] Najstarija poznata upotreba ovog termina nalazi se kod arhajskih grčkih pesnika Homera i Hesioda. Obojica za pokojne heroje kažu da su bili "polubogovi" (starogrčki: ἡμιθεοί, hemitheoi), ali ne u smislu da im je jedan roditelj bio smrtnik, a drugi božanstvo,[3] nego je, prema Priceu, to značilo da su herojima smatrani oni koji su imali "snagu, moć, plemenito poreklo i ponašanje" i koji bi nakon smrti bili nazivani "polubogovima", što Price naziva procesom "heroizacije".[4] I Pindar često upotrebljava termin "polubogovi" kao sinonim za "heroje".[5]

Prema Kasiju Dionu, Julija Cezara senat je proglasio za poluboga nakon njegove pobede u bici kod Tapsa.[6] Međutim, Dion je živeo oko tri stoleća nakon događaja koje opisuje i neki su naučnici doveli u sumnju tu njegovu tvrdnju.[7][8]

Prvi rimski pisac koji je upotrebio ovaj termin možda je bio Ovidije, koji na nekoliko mesta o manjim božanstvima govori kao o "polubogovima" (latinski: semideus).[7] Pesnik Lukan koristi isti izraz kad govori o tome kako je Pompej nakon smrti stekao božansku prirodu.[9] U razdoblju pozne antike rimski pisac Marcijan Kapela dao je jednu hijerarhijsku klasifikaciju božanstava: olimpski bogovi, geniji ili demoni, polubogovi ili semones (koji nastanjuju gornju atmosferu), mani i duhovi heroja (koji nastanjuju donju atmosferu) te božanska bića na samoj Zemlji, kao što su fauni i satiri.[10]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Talbert, C H (1975). "The Concept of Immortals in Mediterranean Antiquity". Journal of Biblical Literature 94 (3): 419–436. doi:10.2307/3265162. 
  2. Lewis, Charlton. An Elementary Latin Dictionary. Oxford University Press. str. 767. 
  3. Hansen, W (2004). Handbook of Classical Mythology. ABC-CLIO Ltd. str. 199. 
  4. Price, T H (1973). "Hero-cult and Homer". Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte 22 (2): pp. 129–144. 
  5. Liddell, H (1897). A Greek-English Lexicon. Oxford University Press. 
  6. Kasije Dion. Rimska historija. 43.21.2. 
  7. 7,0 7,1 Weinstock, Stefan (1971). Divus Julius. Oxford: The Clarendon Press. str. 53. 
  8. Fishwick, D (1975). "The name of the demigod". Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte 24 (4): pp. 624–628. 
  9. Lukan. Građanski rat. IX. 
  10. Marcijan Kapela. O svadbi Filologije i Merkura. II, 156.