Pohod hiljade

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Đuzepe Garibaldi 1860.

Pohod hiljade (it. Spedizione dei Mille) je vojni pohod koji je 1860. predvodio čuveni revolucionarni general Đuzepe Garibaldi. U tom pohodu je oko hiljadu dobrovoljaca, koje je predvodio Garibaldi pobedilo Kraljevstvo Dve Sicilije, što je rezultovalo nestajanjem kraljevine i njenoj aneksiji Pijemont-Sardiniji. Nekoliko meseci posle toga stvara se Kraljevina Italija. Bili su poznati i kao crvenokošuljaši, jer su nosili crvene košulje.

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon što je Pijemont anektirao Veliko vojvodstvo Toskanu, vojvodstvo Modenu, vojvodstvo Parmu i Romanjeu u martu 1860. italijanski nacionalisti još nisu bili zadovoljni, jer još nije ostvareno ujedinjenje Italije. Kao sledeći cilj su postavili Kraljevstvo Dve Sicilije, koja se sastojala od južne Italije i Sicilije. Garibaldi je 1860. planirao u Đenovi pohod protiv Sicilije i Napulja uz prikrivenu podršku Velike Britanije. Velika Britanija je bila zabrinuta zbog približavanja Kraljevine Dve Sicilije i Rusije. Rusija je pokušavala da nađe put do Mediterana. S druge strane, značaj sicilijanskih luka je rastao približavanjem otvaranja Sueckog kanala. Postoje i tvrdnje da je britanska podrška Garibaldiju bila potaknuta i potrebom za sicilijanskim sumporom, koji je bio potreban u novim parobrodima.

Pohod[uredi - уреди | uredi izvor]

Početak pohoda u Kvartu

Iskrcavanje u Italiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Pohod je započeo 6. maja 1860. iz Kvarta u Đenovi. Oko hiljadu dobrovoljaca je krenulo na brodovima „Pijemont“ i „Lombardija“. Nakon kratkoga zaustavljanja 7. maja u južnoj Toskani snabdeli su se vodom i oružjem i krenuli su na Siciliju. Iskrcali su se uz podršku i zaštitu britanskih brodova 11. maja 1860. u Marsali, na najzapadnijem delu Sicilije. Kad su se svi iskrcali brod „Lombardija“ je napadnut i potopljen, a brod „Pijemont“ je bio zarobljen. Nakon iskrcavanja, Frančesko Krispi je imao zadatak da dobije podršku lokalnih mafijaša. Garibaldi je 14. maja u Salemiju izdao proglas da on postaje diktator Sicilije u ime kralja Viktora Emanuela II od Sardinije.

Kalatafimi i Palermo[uredi - уреди | uredi izvor]

Hiljada se borila po prvi put u bici kod Kalatafimija 15. maja 1860. protiv 2.000 vojnika Kraljevine Dve Sicilije. Bitka je bila neodlučna, ali podigla je moral hiljada, a u isto vreme spustila je moral protivniku. Sa dolaskom lokalnih dobrovoljaca narastao im je broj na 1.200. Uz pomoć lokalne pobune 27. maja opsedali su Palermo, glavni grad Sicilije. Grad je branilo 16.000 vojnika, ali pod konfuznim zapovedništvom Ferdinanda Lance. Dok su Garibaldijevi dobrovoljci napadali, deo stanovništva se pobunio, oslobodio 2.000 zatvorenika i napao garnizon. Kada je vojska Kraljevine Dve Sicilije bila potisnuta sa većine položaja, Lanca je naredio granatiranje grada u kome je stradalo oko 600 civila. Do 28. maja, Garibaldi je kontrolisao većinu grada i proglasio je kraj Burbonske vlasti. Sledećega dana usledila je neuspešna napolitanska kontraofanziva, pa je Lanca tražio primirje. U pomoć Palermu je dolazilo jako pojačanje, ali Garibaldija je spasila odluka Lance da se preda. Jaka napolitanska flota se nalazila kod Palerma. Usledilo je posredovanje britanskoga admirala, pa je postignuto primirje, a napolitanska flota je napustila luku.

Napolitansko povlačenje i bitka kod Milaca[uredi - уреди | uredi izvor]

Bitka kod Volturna

Burbonska vojska je dobila naređenje da se kreće istočno i da se evakuiše sa ostrva. Burbonska vojska je uspela 31. maja da slomi pobunu, koju je u Kataniji predvodio Nikola Fabrici. Međutim ta taktička pobeda nije imala praktičkih posledica, jer je vojska dobila naređenje da krene prema Mesini. Samo su Sirakuza, Avgusta, Milaco i Mesina ostali u kraljevim rukama. U međuvremenu diktator Garibaldi je izdao svoj prvi zakon. Nije uspeo da regrutuje više od 20.000 vojnika, a seljaci su se već bunili protiv njega, jer su se nadali da će ih odmah osloboditi zemljoposednika. U Bronteu je 4. avgusta uz pomoć dva bataljona crvenokošuljaša krvavo ugušena jedna takva pobuna.

Kralj Fransoa II od Dve Sicilije je 25. juna 1860. izdao ustav sa ciljem da pridobije i primiri umerene podanike, koji se još nisu digli protiv njega. Garibaldi je u to vreme stvorio „Južnu armiju“, u čijem sastavu su se pored domaćih dobrovoljaca nalazili i dobrovoljci iz cele Italije i regularni pijemontski vojnici, koji su se prerušili u dobrovoljce. Napolitanska kraljeva armija je sakupila oko 24.000 vojnika za odbranu Mesine i drugih tvrđava. Garibaldi je 20. juna napao Milaco sa 5.000 vojnika. Napolitanska odbrana je bila dobra, ali nedostajala je koordinacija između kraljevske vojske, pa Mesina nije poslala pojačanje u Milaco. Zbog toga je Garibaldi pobedio kod Milaca, a šest dana kasnije predala se i Mesina. Na Siciliji je posle toga ostalo samo 4.000 vojnika po različitim uporištima i tvrđavama. Zadnje uporište se predalo krajem septembra.

Iskrcavanje i osvajanje Kalabrije[uredi - уреди | uredi izvor]

Garibaldi se 19. avgusta iskrcao sa svojim crvenokošuljašima u Kalabriji. Kavur se opirao tome potezu. Pisao je pismo Garibaldiju zahtevajući da ne prelazi u Kalabriju. Garibaldi ga nije poslušao, a kralj Pijemonta-Sardinije Viktor Emanuel je to prećutno odobravao. Burboni su imali 20.000 vojnika u Kalabriji. Nisu pružili neki jači otpor sem u Ređio Kalabriji, koja je teško osvojena 21. avgusta. Brojne jedinice vojske Kraljevine Dve Sicilije su se razišle ili su se pridružile Garibaldiju.

Kraj[uredi - уреди | uredi izvor]

Kralj Fransoa II je bio prisiljen da napusti Napulj i ušančio se u tvrđavi u Geti, a poslednja odstupnica je bila reka Volturno, severno od Napulja. Garibaldi je 7. septembra ušao u Napulj, gde je bio oduševljeno dočekan kao oslobodilac. U odlučnoj bici kod Volturna (12. oktobra 1860). Garibaldi je uz podršku pijemontske vojske pobedio organizovanu burbonsku vojsku od 50.000 vojnika. Pijemontska vojska je uz francusko odobrenje prešla Papsku državu i došla je Garibaldiju u pomoć. Na plebiscitu 21. oktobra potvrđena je aneksija Kraljevina Dve Sicilije Pijemont-Sardiniji. Krajem pohoda se smatra susret Garibaldija sa Viktorom Emanuelom 26. oktobra 1860. Drugi kao kraj pohoda označavaju ulazak kralja Viktora Emanuela II u Napulj 7. novembra 1860. Garibaldi je tražio od kralja da ostane još godinu dana kao diktator i da njegovi oficiri budu integrisani u novu italijansku vojsku. Kralj to nije prihvatio, pa se Garibaldi vratio u Kapreru. Vojni pohod još nije bio završen jer je Fransoa II držao Gaetu do februara 1861, kada se konačno predao i otišao u egzil u Austriju. U martu 1861. i formalno je osnovana Kraljevina Italija.

Pohod hiljade se smatra jednim od najslavnijih događaja italijanskog ujedinjenja. Međutim ti događaji su imali i svoju drugačiju pozadinu, koja se ređe pojavljivala u istoriografiji. Bilo je potrebno 140.000 pijemontskih vojnika da održava red u bivšoj kraljevini Dve Sicilije. Tolika je vojska bila potrebna da guši otpor. Garibaldi je tokom svoga pohoda pridobijao i seljake i veleposednike. Seljaci su mu prišli očekujući raspodelu zemlje, a veleposednici su pomogli Garibaldija kada je obećao da neće dirati njihovu imovinu. Kraljevina Dve Sicilije je u to doba bila u finansijski jako dobrom stanju, za razliku od Pijemonta-Sardinije, čija je državna blagajna bila prazna zbog ratova. Lakoća sa kojom je hiljadu dobrovoljaca savladalo organizovanu vojsku velike države u zadnje vreme se objašnjava tajnom britanskom intervencijom, kada su uz pomoć 3 miliona franaka potkupili većinu burbonskih zapovednika.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Abba, Giuseppe Cesare (1880). Da Quarto al Volturno. Noterelle di uno dei Mille. 
  • Banti, Anna (1967). Noi credevamo. 
  • Bianciardi, Luciano (1969). Daghela avanti un passo. Bietti. 
  • Del Boca, Lorenzo (1998). Maledetti Savoia. Piemme. 
  • Mack Smith, Denis (1990). Italy and Its Monarchy. 
  • Zitara, Nicola (1971). L'unità d’Italia. Nascita di una colonia.