Павле Бељански

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Pavle Beljanski)
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Павле Бељански (Велико Градиште, 18. јун 1892 — Београд, 14. јул 1965) је био југословенски дипломата, колекционар, задужбинар и дародавац.

Биографија[uredi - уреди | uredi izvor]

Рођен је као четврто дете од мајке Милане (1869–1942[1]), рођене Костић из Сремских Карловаца и оца Светозара (185–1921[1]), по занимању лекара из Госпођинаца.[2]

Очева породице се са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, доселила 1690. у Панонију.[3] У породици се генерацијама наслеђивао свештенички позив, а отац је завршио медицину у Бечу и лекарску праксу разрадио најпре у Сремским Карловацима, где се оженио и где су потом рођене Павлове сестре Александра (Санда) и Ана (Анка). Породица је 1892. године прешла у Србију, у Велико Градиште. Две године након Павловог рођења, преселили су се у Свилајнац, где је му је отац постао градски лекар.[3] Лета је и даље често проводио код деде у Госпођинцима.[1]

Прву мушку гимназију, са одличним успехом је завршио у Београду 1910.[2] Започео је студије права на Београдском универзитету и постао апсолвент, када је студије морао да прекине, јер је почео Први светски рат. Септембра 1914. је ступио у Ђачки батаљон у Скопљу. Након двомесечне обуке добио је чин ђака наредника,[1] у Дринској дивизији.[2]

Бугари су му 1915. спалили кућу у Свилајнцу, а оца су му интернирали у Пловдив, одакле је, неизлечиво болестан, пуштен 1918. Умро је три године касније.[3]

Након Албанске голготе, пошто је оболео од туберкулозе, децембра 1915. у Скадру је проглашен неспособним за учешће у борбеној јединици и прекомандован је у Телеграфско одељење Дунавске дивизије. Остатак зиме и пролеће је провео на Крфу. Тамо је демобилисан јула 1916.[1] и послат у Француску на школовање. Дипломирао је права 1917, а затим и магистрирао 1918. на Сорбони.[2] Након тога је уписао докторат из дипломатско-конзуларне струке, које је напустио, јер су новој држави, Краљевини СХС, били потребни млади, школовани људи.[1]

Након повратка у земљу почео је да ради у Министарству иностраних послова. Марта 1919. је постављен за писара I класе посланства у Стокхолму и већ маја исте године је унапређен за секретара.[2] Затим је био секретар посланства у Берлину (1920—1922), Вершави (1922—1923), где је унапређен у секретара II класе и Бечу (1923—1925).

По повратку из Беча 1925, готово четири године провео је у Београду, а затим је 1929. постављен за Генералног секретара Посланства у Паризу, где је радио до 1931.[1]

Као саветник посланства у Риму је радио од 1935. до краја 1940, после чега се вратио у Београд,[3] где је 1941. пензионисан, као помоћник начелника Министарства унутрашњих послова.

Други светски рат је провео у окупираном Београду. Током рата није био ни на једној дужности и ослобођен је војне обавезе.[4] Мајка, за коју је био изузетно везан, му је преминула у Београду 1942. Септембра 1944, у Свилајнцу, где се породица склонила током савезничког бомбардовања, погинули су му брат Никола, сестре Анка и Санда и још четворо чланова породице.[3]

Године 1945. је реактивиран и постављен за начелника протокола у Министарству иностраних послова нове државе, где је остао да ради петнаестак година.[3] Наредне године[2], захваљујући познавању правила понашања у дипломатији и устројства међудржавних веза, радио је и као предавач у новооснованој Дипломатској школи. Од 1948. је премештен ма место заменика начелника Протокола, а 1954. је унапређен у звање опуномоћеног министра и поново постављен на место начелника Протокола и том приликом је одликован Орденом југословенске заставе другог реда.[1] Каријеру је завршио са звањем саветника и обављао је функцију опуномоћеног министар у Министарству иностраних послова у Београду 1958. године,[5] мада је и после тога учествовао у протоколарним догађајима државног врха.[1]

Његов рад и понашање у дипломатији, надређени су увек оцењивани највишим оценама. Одликовала га је велика марљивост и способност, за све врсте послова, посебно оних у којима је била потребна правна спрема. Сматран је заслужним за израду новог речника дипломатских шифара Краљевине Југославије.

Током богате каријере је примио 20 одликовања:[5] Албанска споменица за рат и ослобођење (1914—1918), Орден друштва српског Црвеног крста, Орден Изабеле Католичке V степена (1919), Орден Пољске обнове V степена (1923), француски Орден Легије части V степена (1927), Орден Белог орла IV реда (1928), Орде Пољске обнове III степена (1928), чехословачки Орден Белог Лава IV реда (1929), белгијски Орден Леополда IV степена (1931), Краљевски орден Св. Саве III реда (1936), Орден Папе Пија IX - III степена, Орденом Св. Мауриција и Св. Лазара III реда (1937), Орден Св. Саве II реда (1939), Орден Италијанске круне II степена (!939), Златни крст за заслуге Пољске (1946), Орден етиопске звезде части I степена (1946), Орден југословенске заставе II реда (1954), грчки Орден Феникса I степена (1954), Орден части Атине (1954), Египатски орден Републике II степена (1965). Од тога се 19, уз одговарајуће дипломе налазе у поседу Спомен-збирке.[5] Збирка поседује и примерке званичних указа, диплома и повеља домаћих и дипломатских представништава: Шпаније, Италије, Пољске, Египта и Грчке.

Суочивши се са сазнањем да се с њим гаси и породична лоза, након рата је најпре помогао обнову цркве Св. Стефана у Госпођинцима, поклонивши јој и драгоцену славску породичну икону „Каменовање Св. Стефана“, рад Аксентија Мародића. За узврат је тражио да се на Св. Стефана одржава помен његовој породици.[4] Касније је у порти цркве сазидао породичну гробницу, где је пренео посмртне остатке оца, мајке, брата и других чланова породице[3] и где је и сам сахрањен.[4]

Спомен-збирка Павле Бељански[uredi - уреди | uredi izvor]

Упоредо са почетком дипломатске каријере, почео је да прикупља уметничка дела. Интересовање за антиквитете и уметничке слике, највероватније је пробудила Софија, његова тетка по оцу, која је живела у Бечу и била велики познавалац уметности и колекционар.[1]

Најпре је почео да сакупља слике страних старих мајстора, а 1923. је одлучио да се посвети искључиво сакупљању ликовних дела домаћих уметника. За овакву промену одлучујући је био његов сусрет са младим сликаром Марином Тартаљом, августа 1923. док је радио као секретар посланства у Бечу. Тартаља се појавио у посланству с намером да портретише југословенског посланика, али пошто је посланик у том тренутку управо позирао за портрет сликару Паји Јовановићу, предложио је да портретише Бељанског.[1] Тако је настао портрет „Млади дипломата“, у позајмљеној униформи најнижег дипломатског ранга, који је шест година касније (1929) добио другу награду на Међународној изложби у Барселони.[3] Након тога је своју колекционарску страст усмерио ка младим, неафирмисаним ауторима, његовим савременицима из домовине.[6]

Од српских сликара највише занимали уметници из прве половине 20. века, из области интимизма и поетског реализма. Бирао је најбоља дела, не обазирући се на то да ли су уметници имали завршене уметничке академије.[4]

Важна фаза у формирању збирке била је током службовања у Паризу од 1928. до 1931, када је постати близак пријатељ с Миланом Коњовићем, Стојаном Аралицом, Костом Хакманом, Милом Милуновићем, Петром Лубардом, Миливојем Узелцем, Сретеном Стојановићем, који су тих година тамо живели.[3] Успоставио је пријатељске везе са многим сликарима, покушавао да им помогне, некима од њих је кумовао на венчању, препоручивао њихове слике другим купцима, давао новчане позајмице, или чинио неке друге услуге.[1]

Када се 1940. вратио из Рима, стан у Београду му је био препун слика, па је почео да размишља о градњи породичне куће у Вишеградској улици, где је предвидео и простор за галерију.[1]

Зграда у којој се налази Спомен-збирка Павла Бељанског

Вредну и обимну збирку је током Другог светског рата крио по сандуцима у подруму. Од градње породичне куће након губитка сестара и брата је одустао.

Као уважени галериста, учествовао је у организацији Изложбе савремене југословенске уметности (1937), постао је члан откупне комисије СИВ, члан Савета Ликовне академије у Београду и других институција везаних за културни живот града.[4]

У јесен 1945. године збирку је први пут изложио у Сомбору, у новоотвореном Музеју ликовне уметности, чиме је публици омогућио целовиту слику ликовних кретања на београдској сцени између два рата и њихових одјека у другим југословенским срединама. Међутим, поставка је била и идеолошки инструирана критика реаговала је бурно, нападајући њену неподобност. Срећом, огромна пажња целокупног дипломатског кора је спречила шире последице.[7] Поставка у Сомбору је била изложена до марта 1952. године.

Поједине слике из збирке су већ у то време излагане на репрезентативним изложбама у Југославији и иностранству. У организацији Народног музеја у Београду, настала је изложба „Сликарство и вајарство народа Југославије XIX и XX века“, на којој су изложена и дела из његове колекције. Изложба је у периоду 1946—1948 приказана приказана у Загребу, Љубљани, Москви, Лењинграду, Прагу, Варшави, Братислави и Будимпешти.

Девет дела из његове колекције учествовало је у изложби под називом „Седамдесет сликарских и вајарских дела из времена 1920-1940“, која је организована у Галерији УЛУС. Од новембра 1953. до јануара 1954. нека дела из његове колекције изложена су у Народном музеју у Београду у оквиру изложбе „Пола века југословенског сликарства 1900-1950“.

Од 1952. до 1957. збирку је излагао у Музеју града Београда. Поставка је неколико пута мењана, како би публика видела колекцију у целости. Надао се да ће ова кућа успети да обезбеди простор за њено трајно излагање.[1] Међутим, кад ни након пет година није постигао да се његова збирка приказује као целина, а не као део музејске поставке, Бељански је колекцију поклонио Новом Саду коме није био проблем да оствари његову замисао.[6]

Своју збирку од 185 дела (слика, скулптура, таписерија и цртежа[5]) од 36 аутора је 18. новембра 1957. године је завештао српском народу, уз услов да се збирка не може отуђивати и да се мора одржати у целини.[4]

Међу одредбама Уговора о поклону, који је Бељански потписао са руководством АП Војводине, била је и изградња изложбеног простора у Новом Саду, као и његово учешће у избору пројекта и места градње и праћење тока изградње. Конкурс за пројекат зграде расписао је Народни одбор општине Нови Сад 6. маја 1958. Приспели су радови тројице београдских архитеката: Милорада Мацуре, Рате Богојевића и Богдана Богдановића. Комисија чији је председник био Павле Бељански је 8. јуна 1958. доделила прву награду Богдану Богдановићу, међутим ниједан од пројеката није предложен за реализацију. На позив Бељанског, архитекта и сликар Иво Куртовић, накнадно је доставио свој пројекат, који и поред тога што није имао право на награду је оцењен као најбољи за смештај и излагање колекције. За локацију објекта одабран је простор на тадашњем Тргу пролетерских бригада, а од 1992. Трг галерија. Изградња је одобрена 5. јануара 1959.[8]

Wikiquote „Ову збирку уметничких дела коју завештавам српском народу, а коју сам сакупљао са дубоком вером у његову стваралачку моћ, посвећујем сени својих предака који су истрајали у вековној борби за његову слободу и независност, сени својих родитеља Светозара и Милане, који су му пожртвовано служили, сени брата Николе, сестара Александре и Анке и зета Милана, који су изгубили своје животе у ратовима 1914/18. и 1941/45. године.“
(Посвета Павла Бељанског Спомен-збирци)

Галерија Спомен-збирка Павла Бељанског, чији је оснивач Извршно веће Народне скупштине АП Војводине је свечано отворена за јавност 22. октобра 1961.[4] Спомен-збирка је прве године имала готово четири хиљаде посетилаца, а за 50 година – око пола милиона.[9]

Годину дана после смрти дародавца остварена је његова жеља да се из оставине издвоје намештај, слике, одликовања, књиге и други лични предмети из његовог стана, који су сада експонати Меморијала Павла Бељанског.[5] За потребе Меморијала Павла Бељанског одлучено је да се догради југоисточни део зграде. Дограђени део је складно уклопљен у претходни објекат, према пројекту Катарине Бабин. Његова изградња је завршена септембра 1966. када је зграда Спомен-збирке други пут отворена за јавност. Меморијал је свечано отворен 24. новембра 1968. године приликом прве доделе Награде Спомен-збирке Павла Бељанског. Централни експонат Меморијала је „Велика Иза“, која оживљава атмосферу дародавчевог стана, у коме је годинама чувана.[8] Део Спомен-збирке чини и Меморијал уметника, са портретима и документарним материјалом аутора заступљених у Збирци.[9] Меморијал уметника је настао према замисли Павла Бељанског. Као почетна тачка послужила су дела која су се већ налазила у колекцији. Меморијал уметника је свечано отворен 1971. године.

Оцењено је да је колекција Павла Бељанског једина потпуна колекција савремене модерне уметности између два рата. У њој су дела прве генерације модерниста, као што су Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, затим дела најважнијих представника српске уметности између два светска рата, као што су Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Добровић, Иван Радовић, Јован Бијелић, Петар Лубарда, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић, као и остварења уметника друге половине 20. века, која следе стилску оријентацију дела из претходног периода, као што су Зора Петровић, Лиза Крижанић, Живко Стојсављевић, Миленко Шербан, Љубица Сокић.[6]

Спомен збирка је први музеј из Србије који је укључен у Гуглову онлине ризницу светске уметности.

Награда Спомен-збирке Павле Бељански[uredi - уреди | uredi izvor]

Даровним уговором од 27. маја 1965. Спомен-збирци је поклонио слику „Велика Иза“, аутора Влаха Буковца[4] са циљем да се од њеног излагања финансира Награда Спомен-збирке Павла Бељанског.[6] Тиме је иницирао успостављање ове награде, која се од 1967. додељује за најбоље писане дипломске радове из области историје уметности српског народа, одбрањене на Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду.[4] Награда је била прво признање такве врсте у послератној Југославији.[6] Од 2000. године установљена је пракса да се и шира публика путем изложби и публикација упознаје са научно-истраживачким радом и почетним доприносом младих историчара уметности, а од 2007. године, приликом доделе награде аутор одржава сажету видео презентацију свог рада. Од 2011. награда је први пут додељена ван зграде Спомен-збирке,[6]

  1. 1967/68 - „Манастир Бањска“, Марица Шупут
  2. 1968/69 - „Иконографија унутрашње припрате цркве Богородице Перивлептос у Охриду“, Весна Јовановић Тодоровић
  3. 1969/70 — „Сликари прелазног периода (1926—1932)“, Василије Сујић
  4. 1970/71 — „Пиер Антонио Палмерини“, Мирјана Максимовић
  5. 1971/72 — „Назаренске идеје у делу Димитрија Аврамовића“, Соња Богдановић
  6. 1972/73 — „Енформел у Србији“, Гордана Васић, Црква Св. Преображења у Панчеву. Милана Веиновић
  7. 1973/74 — „Црква Св. Димитрија у Прилепу“, Владислав Ристић
  8. 1974/75 — „Зидно сликарство XIV века у Преображенској цркви у манастиру Зрзе“, Зорица Ивковић
  9. 1975/76 — „Колажи Ивана Табаковића, дело као структура и као могућност“, Бранка Кулић
  10. 1976/77 — „Историјска композиција у српској сликарству с краја XIX и почетком XX века“, Мирјана Ђурић, „Систем-модел-код, проблем општег система ликовних уметности, моделовања и комуникације на примеру енформел сликарства у Србији“, Драган Булатовић
  11. 1977/78 — „Сликарство наоса цркве Св. Андреје на Трески“, Александра Шкорић
  12. 1978/79 — „Павле Симић као портретиста“, Слађана Ђурђекановић Мирић
  13. 1979/80 — „Вуканово јеванђеље“, Марија Цветковић
  14. 1980/81 — „Симеон Роксандић“, Викторија Келец
  15. 1981/82 — „Ликовна илустрација у књизи за децу у Србији у периоду 1945—1980“, Гордана Добрић
  16. 1982/83 — „Црква Св. Спиридона у Петрињи“, Марко Миљановић
  17. 1983/84 — „Црква Св. Петра код Новог Пазара (историја и сликарство)“, Радослав Михајловић
  18. 1984/85 — „Иконографска представа на царском Душановом новцу из збирке Народног музеја у Београду“, Весна Радић
  19. 1985/86 — „Црква манастира Петковице“, Биљана Голубовић и „Великореметске иконе из 1687. године и њихови аутори“, Зоран Ракић
  20. 1986/87 — „Сецесијске ковине на фасадама Београда“, Дејан Радовановић
  21. 1987/88 — „Стари завет и иконографски прослављање Богородице у живопису српском цркава 1282—1371 године“, Весна Милановић
  22. 1988/89 — „Српска ликовна критика у периоду од 1900 до 1914. године“, Небојша Станковић
  23. 1989/90 — „Давидов циклус у Минхенском српски псалтиру“, Гордана Вељановић
  24. 1990/91 — „Фреске у наосу Раванице, иконографско и литургичко значење“, Татјана Стародубцев
  25. 1991/92 — „Црква Свете Ане у Котору“, Татјана Бућин и „Милан Коњовић - конструктивизам“, Чедомир Јанчић
  26. 1992/93 — „Споменици српски монументалне уметности у Срему XV–XVI столећа“, Мирјана Радовановић
  27. 1993/94 — „Иконографски индекс српских средњовековних споменика“, Јасмина Илић
  28. 1994/95 — „Зидно сликарство наоса цркве у Каленићу“, Бојан Миљковић
  29. 1995/96 — „Михаило Живковић 1776—1824“, Коста Вуковић
  30. 1996/97 — „Црквено сликарство Уроша Предића“, Зоран Шевкушић
  31. 1997/98 — „Зидно сликарство у цркви Свете Марије Колеђате у Котору“, Валентина Живковић
  32. 1998/99 — „Видосава Ковачевић“, Тијана Палковљевић и „Осам керамичара-скулптора. Савремене теденције српски керамичке скулптуре“, Ана Поповић-Бодрожа
  33. 1999/00 — „Сликар Живко Петровић“, Јелена Пераћ
  34. 2000/01 — „Сликарство српског интимистичког круга“, Горана Стевановић
  35. 2001/02 — „Иконографски програм живописа сопоћанског ексонартекса“, Иван Дрпић
  36. 2003/03 — „Портрет детета у српском сликарству XIX века“, Владимир Симић
  37. 2003/04 — „Живот и дело архитекте Григорија Самојлова“, Милан Просен
  38. 2004/05 — „Топчидерски двор у време прве власти Кнеза Милоша“, Катарина Митровић
  39. 2005/06 — „Уметност и политика: споменик кнезу Милошу у Неготину у светлости политичке пропаганде династије Обреновић“, Игор Борозан
  40. 2006/07 — „Мода и еманципација у женској визуелној култури Србије и Војводине крајем XIX и почетком XX века", Драгана Гарић
  41. 2007/08 — „Аутопортрети ране српске модерне“, Миодраг Даниловић
  42. 2008/09 — „Архитектура Музеја савремене уметности у Београду", Милан Поповић
  43. 2009/10 — „Злато у делу Раде Селаковић", Ирина Маринковић, „Минијатуре београдске Александриде", Милош Живковић
  44. 2010/11 — „Турско балкански стил у српској архитектури“, Данка Обрадовић
  45. 2011/12 — „Политичка карикатура Пјера Крижанића између два рата", Марија Радисавчевић
  46. 2012/13 — „Београдски кафеи као потенцијална културна добра“, Сенка Латиновић
  47. 2013/14 — „Архитектура банака и штедионица у Београду (1918-1941)“, Марко Стојановић
  48. 2014/15 — „Музеј и публика: искуство Центра за визуелну културу Музеја савремене уметности у Београду“, Кристинa Гребенар
  49. 2015/16 — „Представе цара Душана у српској визуелној култури 19. века“, Санда Калебић

Извори[uredi - уреди | uredi izvor]

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]