Paranazalni sinusi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Paranazalni sinusi: 1. čeoni sinusi, 2. sitasti sinusi, 3. klinasti sinusi, 4. vilični sinusi.

Paranazalni sinusi (lat. sinus paranasales) su šupljine ispunjene vazduhom smeštene unutar kostiju lica i lobanje. One komuniciraju sa nosnom dupljom putem otvora (orificijuma) ili kanala (duktusa) i obložene su veoma tankom sluzokožom.[1][2]

Razvoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Osnovna uloga nosne sluznice kod većine sisara se ogledala u detekciji mirisa (olfaktorna funkcija). Evolucijom je ona počela da gubi na značaju (pogotovo kod čoveka) i sluzokoža je postala važan faktor u procesu disanja. Na razvoj paranazalnih šupljina, odnosno promenu njihovog oblika i položaja, uticali su promena položaja tela u prostoru (prelazak na uspravni način hoda), promena načina ishrane (naročito prelazak sa sirove na termički obrađenu hranu), uvećanje mozga itd.

Kod čoveka sinusi počinju da se razvijaju odmah nakon rođenja jedinke, a ovaj proces pneumatizacije se završava između 14. i 16. godine života.[1]

Podela[uredi - уреди | uredi izvor]

Sinusi de dele prema kostima u kojima su smešteni na četiri osnovne grupe:

Biološka uloga[uredi - уреди | uredi izvor]

Uloga paranazalnih šupljina još uvek nije definitivno razjašnjena, ali se pretpostavlja nekoliko mogućih funkcija:

  • šupljine unutar kostiju smanjuju težinu lobanje,
  • povećanje reznonacije glasa,
  • izolacija struktura osetljivih na temperaturu (korenovi zuba i oči) od stalnih temperaturnih promena u nosnoj duplji,
  • vlaženje i zagrevanje udahnutog vazduha itd.

Oboljenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Kroz otvore i kanale sluzokoža sinusa je povezana sa sluzokožom nosne duplje. Zbog toga različiti faktori koji dovode do otoka i upale nosne sluznice (prehlada, alergije) ili ometaju protok vazduha i normalnu sekreciju sluzi, mogu direktno ili indirektno da izazovu upalu sinusa. Razlikuju se akutna i hronična forma ovog oboljenja.[4]

Ostali sinusi[uredi - уреди | uredi izvor]

Postoje i šupljine unutar petroznog dela slepoočne kosti (mastoidne ćelije) ali je njihova sluzokoža u kontaktu sa srednjim uhom.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 "Prim. dr spec. Erzebet Tomljenović: Sinusi kao sastavni dio respiratornog sustava". http://www.multilink.hr/asmal/bilten/sinusi2.html. pristupljeno 8. 9. 2008. 
  2. Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. http://www.graysanatomyonline.com/. 
  3. Dr Slavoljub V. Jovanović, dr Nadežda A. Jeličić: „Anatomija čoveka – glava i vrat“, „Savremena administracija“ Beograd. 2000. ISBN 978-86-387-0604-4.
  4. "Upala sinusa". http://www.zracenja.ozdravljenje.net/html/upala_sinusa_.html. pristupljeno 8. 9. 2008. 
Paranazalni sinusi
čeoni sinus - vilični sinus - sitasti sinus - klinasti sinus