Običajno pravo

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Preferences-system.svg Ovom članku potrebna je jezična standardizacija, preuređivanje, reorganizacija ili usklađivanje sa standardima srpskohrvatske Wikipedije.
Pogledajte kako poboljšati članak, kliknite na link uredi i doradite članak vodeći računa o standardima Wikipedije.

Običajno pravo je kodeks običaja koji ima karakter neformalnog prava. Antropologija i etnologija pokazuju da je običajno pravo nastalo pre pojave države i državnog prava. Prema istraživanjima i životnoj praksi snaga običajnog prava izvire iz tradicije i spremnosti zajednice da sankcioniše svako ponašanje koje odstupa od običajnih normi, kao i da podrži ona ponašanja koja su s njima u skladu. U savremenom društvu uočava se konzervativnost običajnog prava u mnogim socijalnim zajednicama. Običaj je dugotrajno i ustaljeno ljudsko ponašanje koje prati svest o njegovom poštovanju. Među pravnim piscima postoji saglasnost o konstitutivnim elementima običaja. Prvi element je psihički (unutrašnji) i nazvan je pravnom svešću ili svešću o nužnosti. Radi se o tome da postoji neko pravilo koje se redovno poštuje i koje ima snagu pravnog pravila. Drugi konstitutivni element običajnog prava je materijalne prirode i zasniva se na samoj dugotrajnosti ponašanja. Ta praksa je spoljni izraz prvog elementa (pravne svesti) i ima istu ulogu kod običaja koju ima objavljivanje kod pisanog prava. U slučaju da nedostaje jedan od ta dva elementa, može da postoji samo jedna vrsta društvenog običaja, ali ne i običajno pravo. Što se tiče običaja kroz istoriju, on je predstavljao jedan od najznačajnijih izvora prava (u anglosaksonskom pravu tako je i danas). Kasnije su pripadnici istorijsko-pravne škole smatrali običaj izrazom narodnog duha koji popunjava pravne praznine i dopunjuje zakone. Danas je njegov značaj dosta smanjen tendencijom da se pravo kodifikuje, odnosno u potpunosti pretvori u pisano. Za običaj, kako bi bio validan i operativan kao izvor prava, mora da ipunjava određene kriterijume i uslove: - Razumnost – Najvažniji uslov koji običaj mora da ispunjava kako bi postao validan izvor prava je taj da bude razuman. Na primer može da se desi da neka plemena koja žive u teritorijalnim okvirima jedne zemlje imaju običaje koji su u suprotnosti sa zakonima zemlje. Ipak to ne daje za pravo sudovima da zabranjuju običaje kad god to oni požele. Sudovi mogu da zabrane neki običaj kada se on kosi sa već postojećim zakonima, ili kada donosi više štete za socijalnu zajednicu nego koristi. - Vremensko trajanje – Kako bi običaj postao legalan, mora da se praktikuje i prati duže vreme. Običaji koji preovladavaju kroz celu teritoriju jedne zemlje i koji su široko prihvaćeni ne moraju da ispunjavaju ovaj uslov. Lokalni običaji su obavezni da ispunjavaju vremensko trajanje kako bi postali sastavni deo pravnih izvora. - „Opinio Necessitatis“ – Još jedan od zahteva kako bi običaj bio validan izvor prava je i taj da on mora da bude etički ispravan. Ljudi koji već upraznjavaju običaj treba da se slože o pravilima upražnjavanja i uslovima. - Običaj treba da bude u saglasnošću sa već postojećim zakonima, takođe mora biti priznat i odobren od strane nadležnih vlasti.

Svi običaji koji imaju snagu zakona iza sebe dele se na dve vrste po načinu delovanja. To su legalni i konvencionalni običaji. Legalni su oni običaji kod kojih je legalni autoritet apsolutan, dok su konvencionalni oni kod kojih je autoritet na dobrovoljnom principu.

by Dejan Cvoro aka Chvoxy