Meropsi
Meropsi (grč. meropes - ljudi[1]) su bili zavisni seljaci, kmetovi, u srednjovekovnoj Srbiji.
Osnovna masa zemljoradnika u feudalnoj Srbiji bila je kmetski zavisna.[2] Seljak nije smeo da napusti zemlju koju je obrađivao.[3] Meropsi su živeli na zemlji gospodara, kulučili, plaćali dažbine i, povrh toga, ispunjavali sve državne obaveze.
„Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.”
– Dušanov Zakonik član 201.
Prema Ćoroviću, naziv meropsi je došao od rodopske provincije Merope.[4] Za meropahe su se još koristili i termini rabotnik, zemljanin, Srbljin, zemljani ljudi, zemaljski ljudi ili samo ljudi.[5] Zavisni zemljoradnici su takođe nazivani Srbima u smislu društvenog sloja, kao što su nomadski stočari nazivani Vlasima.[6] Tako ih nazivaju i zakoni koji se odnose na njih.[7] Nemanjićki "Zakon Srbljem" je regulisao isključivo obaveze zemljoradnika, ne pominjući druge slojeve.[8]
S obzirom na gospodara, razlikovale su se tri vrste zavisnih zemljoradnika:[3]
- vladarevi,
- vlasteoski i
- crkveni.
Najviše sačuvanih izvora je ostalo o crkvenim meropsima. Obaveze ovih zemljodelaca nisu bile istovetne.
Meropsi su bili obavezni da rade za svog gospodara i da mu daju naturalnu rentu. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota.[9]
Teodor Taranovski navodi da su postojala tri sistema za određivanje meropaških rabota:[3]
- količina zemlje koju su meropsi morali da obrade;
- količina radnog vremena koje su morali da provedu radeći za gospodara;
- sistem dažbina.
Sistem dažbina primenjivao se u slučajevima kada je gospodareva parcela bila mala, a ukoliko se radilo o većoj parceli, primenjivana su druga dva sistema. Sporedne obaveze meropaha obuhvatale su popravljanje gradskih zidina, čuvanje straže na putevima i obezbeđivanje smeštaja i ishrane za vladara ili feudalca u slučaju potrebe.[10] Sve u svemu, seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota.[11]
S obzirom na različit položaj meropaha, Dušanov zakonik je pokušao da unificira njihove obaveze.[10] Zakonikom su određene sledeće obaveze meropaha: da rade za gospodara 2 dana sedmično, da mu kose seno, okopavaju vinograd, da godišnje daju „carevu perperu“ (novac) i da im se preko toga ne uzima. Zakonik im omogućava da se sude s gospodarom i carem ukoliko su zahtevi gospodara u pogledu rada i davanja veći nego što je propisano.
Ruski vizantolog Georgije Ostrogorski piše da je položaj srpskog seljaka bio znatno teži neko seljaka u Vizantiji:
Dok su na srpskim zemljoposedima seljaci po pravilu radili u toku cele godine dva dana nedeljno za svog gospodara, a povrh toga su vršili i određene specijalne rabote, dotle su vizantijski seljaci obično radili za svog gospodara samo jedanput mesečno...[12]
Dušanov zakonik članom 140 čini odgovornim i svakog feudalnog posednika za primanje odbeglih kmetova. Ovo pokazuje da su seljaci često pokušavali da se izvuku iz teškog položaja begom kod drugog gospodara.[2]
Desanka Maksimović u svojoj zbirci pesama Tražim pomilovanje se detaljno bavi Dušanovim zakonikom i stanovništvom srednjovekovne Srbije. Njena pesma O meropahu glasi:[13]
- Meropah da radi u nedelji dva dana
- pronijaru,
- jedan da kosi
- od jutra rana,
- jedan da u vinogradu kopa;
- jedan po žezi, uza letnju jaru,
- da kamenje nosi
- na drum caru;
- jedan da na žrvnju melje manastiru;
- jedan da popravlja vlastelinu sleme,
- jedan da mu sprema za setvu seme;
- a što ostane u nedelji dana
- da radi za sebe sama.
- ↑ Online rječnik
- ↑ 2,0 2,1 Историја средњег века
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Jevtić & Popović 2003: str. 45
- ↑ http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/1_6_l.html
- ↑ Jevtić & Popović 2003: str. 44
- ↑ Istorija srpskoga naroda, I knjiga,, Beograd, 1981, str 382
- ↑ Branislav Đurđev, Postanak i razvitak brdskih, crnogorskih i hercegovačkih plemena, Titograd, 1984, strane 180 i 181
- ↑ „Sloveni u doba Nemanjića”. Arhivirano iz originala na datum 2013-08-11. Pristupljeno 2014-05-16.
- ↑ Vladimir Ćorović, Istorija Srpskog naroda
- ↑ 10,0 10,1 Biljana Marković: „O Dušanovom Zakoniku“ Arhivirano 2013-10-29 na Wayback Machine-u, guskova.ru, pristupljeno na dan 25. 10. 2013.
- ↑ Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda
- ↑ Georgije Ostrogorski, O vizantijskom feudalizmu, Pronija, Beograd, 1969. strana 294
- ↑ Desanka Maksimović: Tražim pomilovanje: lirske diskusije s Dušanovim zakonikom Arhivirano 2016-03-06 na Wayback Machine-u
- Sebar (istorijska biblioteka)
- Meropsi (hrvatska enciklopedija)
- Rade Mihaljčić: Stari srpski zakon
- Andra Nikolić, EKONOMSKO STANjE SRBIJE U XIV VEKU
- Stojan Novaković: Zakonik Stefana Dušana, cara srpskog : 1349 i 1354 Arhivirano 2015-01-28 na Wayback Machine-u, Digitalna Narodna biblioteka Srbije