Фризатик
Фризатик (лат. frisaticus, нем. Friesacher) , фризатички или фризашки фенинг је био сребрни средњовековни динар, који се од почетка 12. до средине 13. века ковао у Корушкој, Крањској, Штајерској и касније Хрватској, односно Славонији.
Фризатик је назив добио по граду Бреже (нем. Friesach) у Корушкој (данас Аустрија), где је Конрад, надбискуп Салцбурга први ковао велике сребрне динаре, који су током наредних 100 година служили као платежно средство.[1]
Након Конрада, фризатике су ковали и други надбискупи, до 1200. године. Убрзо након почетка ковања фризатика у Брежама, око 1150. динаре су по узору на фризатике, почели да кују и корушке војводе.[1] Златно доба фризатик је имао за време надбискупа Еберхарда II, који је у Брежама имао своју резиденцију.[2]
Конрадови фризатици су због своје каквоће (високог процента сребра) постали веома тражена валута и у суседним земљама. Веома сличан новац ковали су у бројним ковницама и други средњоевропски црквени и световни великодостојници, неки од њих и у Крањској, Штајерској и Славонији.[3]
Почетком 13. века отворене су такозване пограничне ковнице у Крањској и Штајерској, уз реке Драву, Саву и доњи део Крке, јер су туда водили трговачки путеви из Алпа према Хрватској и Мађарској, па су тамошње војводе желеле да имају свој новац, уместо венецијенског и аквилејског новца, који се до тада користио као трговачко платежно средство.[1]
Након напада Монгола на Мађарску 1241. године, што је за дуги низ година уништило ту државу, а затим и након настојања краља Беле да среди новчане прилике, дошло је до застоја у трговини и у раду пограничних ковница. Када је трговина са Мађарском поново успостављена, улогу фризатика је преузео бечки филир. [1]
Салзбуршки надбискупи су ковали фризатике од 1130. до средине 14. века на подручју данашње Словеније и Аустрије, али се фризатици помињу до прве половине 15. века.[4]
Фризатици су прављени на неправилиним плочицама и неправилно су ковани. На већини примерака, с једне стране налазе се свеци или бискупи и надбискупи, док се са супротне стране налазе прочеља цркава, анђели и други ликови. Новац је ситан и био је лако преносив, а истовремено вечан и неуништив, па се лако ширио. Фризатици се сматрају примерима романичке минијатурне скулптуре и свакако су имали велики утицај на уметничка дела већих димензија.[3] Захваљујући њима, путујући уметници, клесари и сликари су лако могли доћи до инспирације за изградњу сакралних и световних грађевина.[4]
Велике количине фризатика пронађени су код Зрењанина, Гајевог села у Босни и у Хрватском Загорју.[1]
Због одличне каквоће и лошег квалитета угарског новца у Угарској се фризатик користио од Беле II, који је ковање фризатика одобрио по читавом краљевству.[2]
Након приступања Хрватске у државну заједницу са Угарском 1102. године,[5] Хрватска је признала угарског владара, а њоме су управљали херцези.[6] У Хрватској се није користио угарски новц, већ је и даље у оптицају био византијски новац, кован у злату, сребру и бакру.
Крајем 12. века дошло је до валутне промене.[5] Фризатике je у Хрватској, у време краља Емерика,[4] ковао његов млађи брат, херцег, касније краљ Андрија II. Сматра се да су фризатици из 1196. херцега Андрије, који је у то време урпављао хрватском земљом од Драве до Хума на југу први хрватски фризатици. Израђивао их је да би спречио ширење страног новца и како би уживао од користи израде сопственог новца. Ковао их је до 1204.[5] Његови фризатици су били пречника 16 милиметара, тежине 0,66 грама, на лицу носи полукружни натпис „Андрија војвода Хрватске“ (лат. ANDREAS D(ux) CR(oatiae)), у пољу стоји славонско-хрватски грб: полумесец са звездом, док је на наличју црквени свод или тврђава с два торња, а изнад њих три кружнице и звезда.[7]
Касније, након што је херцег Андрија постао хрватско-угарски краљ (1205), фризатике су наставили да кују и наредни хрватски банови и херцези (војводе), последњи од њих херцег Бела, касније краљ Бела IV из династије Арпадовића и његов брат, херцег Коломан.[4]
Доласком на престо Беле IV, у Славонији је започето ковање нове врсте новца, славонских динара, које неки аутори погрешно називају славонски бановац (с обзиром да бановац значи подбан или особа која замењује бана).[8]
Хрватски фризатици се по квалитету ипак нису могли мерити са правим фризатицима.[5]
Око 1236. године дошло је до реформе у хрватском новцу.[5] Наиме, до тада су се хрватски фризатици, према краљевском закону сваке године ковали изнова. Становници Славоније су морали сав новац који су поседовали да замене за нове кованице. Међутим, за ту услугу су губили велике количине новца, јер су за три старе кованице, добијали само две нове. Осим тога, сваке године су нове кованице биле слабијег квалитета и губиле су од своје номиналне вредности, а до сличне појаве дошло је у читавој Европи. На тај начин, владари су стицали велике приходе, па су људи више користили натуралну размену уместо новца. Пошто је краљ Бела IV дошао на престо. Како би се избегао непрестан губитак вредности новца, његов брат херцег Коломан спровео је реформу по којој је новац који ће стално имати једнак изглед, исту тежину просечну тежину од 0,93 грама и пречника 15 милиметара, те исти проценат сребра 900/1000, с правом оптицаја током више година, док се кованице не би искрзале од употребе.[5][9] На тај начин им је била осигурана трајна и непромењива вредност која је углавном задржана током стотињак година колико се овај новац ковао. Да би се надокнадио приход који је добијао од раније замене новца, херцег је увео нови порез од седам славонских динара по кући.[9]
Славонски динари били су многоструко квалитетнији и угледнији од хрватских фризатика.[2] Са њиховом појавом средином 13. века, физатици су нестали с хрватског пордучја.[10]
Славонски динар су ковали банови и херцези, као законити заступници угарског краља у Славонији.[2] Од претходног новца славонски динари су се разликовали не само по бољем саставу сребра, већ и по квалитетнијем сечењу, савршенијој техници ковања, али и по ликовном садржају. Изгледом се овај новац убрајао међу најлепше европске кованице тог времена. На предњој страни сребрене плочице приказана је куна у трку на леву или десну страну. На ободу лица је стајао и кружни натпис лат. Moneta regis p(ro) Sclavonia, ако су коване за бана или лат. Moneta dvcis p(ro) Sclavonia, ако је новац кован за херцега. Натпис је у почетку био омеђен једном, а касније двема нискама бисера. Лик куне је изабран зато јер је њено крзно у средњовјековној Славонији било древно платежно средство, односно кожни новац. Тако је 1224. године једно крзно куне вредело десет славонских динара. На наличју је приказан двоструки (патријархални) крст. Испод доње пречке крста су две крунисане главе, окренуте једна према другој, које највероватније представљају краља и херцега. Изнад доње пречке у равни са горњом, стајали су звезда и полумесец. У каснијим серијама у равни са доњом пречком крста стајале су ознаке које су детаљније описивале особу која је ковала новац или краља за време којег је новац кован или назив ковнице.[9] Уз динара су се ковали и полудинари (оболи) на којима је стајао скраћени назив лат. Rex Sclavonie или лат. Dvx Sclavonie.[11]
Славонски динари и полудинари су се ковали најпре у ковници Пакрацу, а од 1260. у Загребу, за Белу IV , Стејпана V , Ладислава IV, Андрију III, Карла I и Лудовика I,[12] све до 1384,[2] када је због централизације краљевства и наметања угарског краљевског новца укинута повластица ковања аутономне валуте,[13] славонски динар је повучен, а уведени су угарски сребрни динари који су се такође ковали у Загребу.[14] Славонија након тога више никада није добила право ковања сопственог новца.[15]
Славонски динар пронађен је, осим на територији Хрватске, у Босни и Херцеговини, Словенији, Мађарској, Србији и Румунији.[16]
Хрватски фризатик и славонски динар су били једини аутономни хрватски новац у средњем веку, који се користио искључиво у Славонији, али не и у другим деловима Угарске. Након њих, све до Независне државе Хрватске није постојао посебан хрватски новац.[17]
Извори[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Погачник 1973
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Крижан 2010: str. 8
- ↑ 3,0 3,1 Мирник 2008: str. 127
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Мирник 2008: str. 128
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Ковачевић 1993: str. 22
- ↑ Гармаз 2015
- ↑ Ковачевић 2015
- ↑ Мирник 2008: str. 129
- ↑ 9,0 9,1 9,2 Бенковић 2006: str. 7
- ↑ Крижан 2010: str. 7
- ↑ Херман Каурић 2006: str. 18
- ↑ Ковачевић 1993: str. 23
- ↑ Крижан 2010: str. 16
- ↑ Херман Каурић 2006: str. 17
- ↑ Крижан 2010: str. 17
- ↑ Херман Каурић 2006: str. 16
- ↑ Крижан 2010: str. 5
Литература[uredi | uredi kod]
- Погачник, Албин (1973). „Основни подаци о фризатицима”. Билтен (Загреб: ХНД) 24.
- Мирник, Иван (2008). „Најситнија културна добра - Новац и његова улога у средњовјековној Хрватској и Славонији”. Годишњак (Загреб: Уред за културна добра Загребачке бискупије) 24.
- Крижан, Бранко (2010). „Ковница је била у Пакрацу”. Годишњак (Пакрац: Повијесно друштво Пакрац-Липик) 7. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-12. Pristupljeno 2016-10-09.
- Ковачевић, Мате (1993). Иван Тољ. ur. „Стари Хрватски новац”. Хрватски војник (Загреб: Министарство обране Републике Хрватске) 42.[mrtav link]
- Ковачевић, Дарко (2015). Зоран Јаћимовић. ur. „Денар херцега Андрије кован је у сребру не у злату!”. Глас Славоније (Осијек: Глас Славоније д. д.). ISSN 1333-9486.
- Гармаз, Жељко (2015). Горан Гаврановић. ur. „Непроцјењиви новчић: Тајна првог хрватског сребрњака”. 24 сата (Загреб: 24 сата д.о.о.).
- Бенковић, Стјепан (2006). „О обљетници, ковници и бановцу”. Зборник (Пакрац: Повијесно друштво Пакрац-Липик) 3. ISSN 1845-111X. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-12. Pristupljeno 2016-10-15.
- Херман Каурић, Виолета (2006). „Средњовјековни Пакрац и његови бановци”. Зборник (Пакрац: Повијесно друштво Пакрац-Липик) 3. ISSN 1845-111X. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-12. Pristupljeno 2016-10-15.