Feynmanov dijagram

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Na ovom Fajmanovom dijagramu, elektron i pozitron anihiliraju, stvarajući foton (predstavljen plavim sinusnim talasom) koji postaje par kvark-antikvark, posle čega antikvark zrači gluon (predstavljen zelenom spiralom).

Fajnmanovi dijagrami, u teorijskoj fizici, predstavljaju slikovne prikaze matematičkih izraza koji opisuju ponašanje subatomskih čestica. Shema je dobila ime po svom pronalazaču, američkom fizičaru Ričardu Fajnmanu, a prvi put je uvedena 1948. godine. Interakcija subatomskih čestica može biti kompleksna i teška za intuitivno razumijevanje. Fajnmanovi dijagrami daju jednostavnu vizualizaciju onog što bi inače bila tajanstvena i apstraktna formula. Kako Dejvid Kejzer piše, „od sredine dvadesetog vijeka, teorijski fizičari su se sve više okretali ovom alatu za pomoć u preduzimanju kritičnih kalkulacija”, a takođe i „Fajnmanovi dijagrami su revolucionisali skoro svaki aspekt teorijske fizike”.[1] Iako se dijagrami primarno primjenjuju na kvantnu teoriju polja, mogu se koristiti i u drugim poljima, kao što je teorija čvrstog stanja.

Fajnman je koristio interpretaciju pozitrona Ernsta Štekelberga kao da se radi o elektronu koji se kreće unazad u vremenu.[2] Prema tome, antičestice se na Fajnmanovim dijagramima prikazuju kao kretanje unazad po vremenskoj osi.

Izračunavanje amplitude vjerovatnoće u teorijskoj fizici čestica zahtijeva korišćenje prilično velikih i komplikovanih integrala sa velikim brojem promjenjivih. Ovi integrali imaju, međutim, pravilnu strukturu i mogu se grafički predstaviti kao Fajnmanovi dijagrami.

Fajnmanov dijagram je doprinos određene klase putanja čestica, koje se spajaju i razdvajaju, kako je opisano dijagramom. Preciznije i tehnički, Fajnmanov dijagram je grafički prikaz perturbativnog doprinosa tranzicionoj amplitudi ili korelacionoj funkciji kvantno mehaničke ili statističke teorije polja. U sklopu kanonske formulacije kvantne teorije polja, Fajnmanov dijagram predstavlja termin u Vikovoj ekspanziji perturbativne S-matrice. Alternativno, integralna formulacija kvantne teorije polja predstavlja tranzicionu amplitudu kao otežanu sumu svih mogućih istorija sistema od početnog do konačnog stanja, u smilsu ili čestica ili polja. Tada je tranziciona amplituda data kao matrični element S matrice između početnog i konačnog stanja kvantnog sistema.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]