Dundo Maroje
„Dundo Maroje“ je najpoznatija komedija Marina Držića. Prikazana je prvi put, kako se najčešće navodi, početkom februara 1551. godine, u sali Velikog vijeća Dubrovačke republike, od strane Pomet-družine, mada postoje osnovane sumnje u verodostojnost ovog podatka.
Komedija se sastoji od dva prologa („Dugi Nos, negromant, govori“; „Plemeniti i dobrostivi skupe...“) i pet činova (završetak nije sačuvan). U osnovi ovog Držićevog dela je sukob (međusobno nerazumevanje) pripadnika stare i mlade generacije, u doba renesanse. Građu za komediju pisac je uzeo iz neposredne stvarnosti ondašnjeg Dubrovnika (o čemu svedoči i njegov iskaz u drugom prologu). Dundo Maroje je, zapravo, nastavak izgubljene komedije „Pomet“ (što se, takođe, navodi u pomenutom prologu). Radnja dela dešava se u Rimu, ali su glavni likovi Dubrovčani. („Žene, para li vam ovo malo mirakulo Rim iz Dubrovnika gledat?“, obraća se pisac gledateljkama, nastojeći da ih što više zainteresuje za svoju pozorišnu predstavu.)
Komediju „Dundo Maroje“, kao ni ostale svoje dramske tekstove u prozi, Marin Držić nije štampao za života. Nije sačuvan ni njen originalni rukopis, već samo prepis iz druge polovine XVI veka, kojem uz to, nedostaje kraj. Prvi put je ova Držićeva komedija odštampana tek 1876. godine, a do novog postavljenja na pozornicu dela u celini, tek drugog po redu, došlo je tek sedamdesetak godina posle toga - 1938. godine. Narodno kazalište u Zagrebu je tada izvelo „Dunda Maroja“, tačnije, adaptirani tekst Marka Foteza, koji je i režirao predstavu. U novije vreme je Držićev „Dundo Maroje“ doživeo niz izdanja i pozorišnih izvođenja, a u velikoj meri je i zaokupio pažnju proučavalaca književnih tekstova, podjednako i hrvatskih i srpskih, a i nekih stranih.
Dundo Maroje je poslao sina Mara u Italiju da trguje, davši mu pet hiljada dukata. Ovaj se, međutim, nije pridržavao očevih saveta i umesto da ode iz Jakina (Ankone) u Firencu (pa u Sofiju), odlazi u Rim. Tu, u Rimu, rasipa očevo blago, kupujući poklone kurtizani Lauri. Dundo Maroje, saznavši za sinovljevo „loše vladanje“, odlazi u Rim, i stiže pred Laurinu kuću. Namera mu je da spasi bar nešto od svoje imovine. U Rim stiže i Marova verenica Pera, preobučena „na mušku“, a tu su i drugi "našijenci“. U Rimu živi i Marov suparnik Ugo Tudešak, zaljubljen (u Lauru) i uvek pripit. Tu su i Pomet, Ugov sluga, i Popiva, Marov sluga. Oni su, u stvari, režiseri svih glavnih događaja i nadmeću se u tome ko će bolje ugoditi svome gospodaru. Drugim, rečima, „ceo komad je jedan duel između njih, duel između oštroumlja i dovitljivosti“. Pomet i Popiva su suparnici i što se tiče Petrunjele, Laurine sluškinje. Maroje i Maro se (u drugom činu) susreću, ali se sin pravi da ne poznaje oca, koga stražari hvataju i hapse. Međutim, Pomet, veštom igrom, izdejstvuje da Popiva nagovori svoga gospodara da, novcem pozajmljenim od Laure, privremeno (od Sadija Jevrejina) zakupi magacin sa robom i, preobučen iz plemićkog u trgovačko odelo, pokaže svom ocu Maroju taj magacin. Sve se ovo dešava u trećem činu komedije, koji je, zapravo, njena kulminacija. U četvrtom činu Dundo Maroje osvetnički koristi novonastalu situaciju i nove mogućnosti, uzima svu robu iz magacina i pravi se (sada on!) da ne poznaje sina. Pomet, konačno, preuzima sve niti radnje u svoje ruke. Kurtizana Laura, zapravo, ćerka bogatog plemića Ondarda iz Auzburga, što će reći, bogata naslednica. Zbog ovog otkrića Pomet dobija i nagradu od sto škuda. Njemu, dakle, polazi za rukom da „pobedi i izbaci mladog ljubavnika i iz milosti očeve i milosti kurtizane“. Sam završetak komedije nam nije poznat, ali se, već i na osnovu prologa, može naslutiti da će se sve „svršit u veselje“. Mihovil Kombol (u „Povijesti hrvatske književnosti do narodnog preporoda“, iz 1945. godine) pretpostavlja „da će se Laura udati za Nijemca Uga, dok će se Maro, nadmudren od oca i osramoćen pred Laurom, vratiti s vjerenicom u Dubrovnik, gde će mu uostalom, sudeći po nekim upravo pristiglim listinama, nekaka baština pomoći da zaboravi svoje mladenačke ludorije“. (Mihovil Kombol će napisati i „Nadopunu `Dunda Maroja`" - 1955. godine -. zapravo, završetak komedije, onakav kakvim ga je on zamišljao.)
U Jugoslaviji je Dundo Maroje bio ekraniziran dva puta kao TV-drama - godine 1959. u produkciji RTV Beograd i godine 1983. u produkciji RTV Zagreb.
- Povijest hrvatske književnosti do narodnog preporoda / Mihovil Kombol, Zagreb, 1945.
- Novela od Stanca, Tirena, Skup, Dundo Maroje (priredio: Milan Ratković) / Marin Držić, Zagreb, 1964.
- Marin Držić (zbornik) / Miroslav Pantić, Beograd, 1964.
- Pometov makijavelizam / Frano Čale, Dubrovnik, 1967.
- Komički teatar Marina Držića / Franjo Švelec, Zagreb, 1968.
- Dundo Maroje (priredio: Miroslav Pantić) / Marin Držić, Beograd, 1974.
- Komedije Marina Držića (u knjizi: Pavle Popović i istorijska kritika) / Predrag Palavestra (priređivač), Novi Sad - Beograd, 1979.
- Dundo Maroje Marina Držića / Zlata Bojović, Beograd, 1982.
- Još jednom o Pometu Marina Držića (u časopisu „Književnost i jezik“, god. XIV, br. 4) / Damnjan Petrović, Beograd, 1997.
- Individualizacija lika Pometa Trpeze u Držićevoj komediji Dundo Maroje (u časopisu „Školski čas“, god. XVI, br. 3) / Milivoje Spasić, Beograd, 1998.
- O komediji Dundo Maroje Marina Držića (u knjizi: Književnokritički tekstovi) / Branislav V. Branković, Zaječar, 2004.